субота, децембар 16, 2017

Хашки сусрет после 15 година

„Знам да мој брат невин робија, и то је неправда која ме раздире. Ипак, живим за дан када ће мој Радо изаћи на слободу и када ћемо заједно доказати да није крив за злочине за које је осуђен“, прича, једва суздржавајући сузе, Милисав Крстић (68), брат Радислава Крстића, генерала Војске Републике Српске, који је због догађаја у Сребреници осуђен на 35 година затвора.

Генерал Радислав Крстић

Генерал Радислав Крстић

 

Милисав, кога смо посетили у његовој кући у селу Љешница крај Хан Пијеска, средином фебруара први пут је видео брата после 15 година и то је, каже, био сусрет „да срце из груди испадне“.

Не знам коме је било теже, али и он и ја смо покушали да сакријемо шта осећамо. Када смо се видели, загрлили смо се и нисмо се пуштали пет минута. Па последњи пут смо се видели 1. децембра 1998. године. Следеће јутро су га покупили зликовци. Тек поподне сам, преко телевизије, сазнао да је ухапшен и убрзо пребачен у Хаг. Био је то најтужнији дан у мом животу – вели овај човек који се братом 15 година касније видео у хашком притвору, где чека одлуку пољских власти да у тој земљи настави дугогодишњу затворску казну.

Најпре није било могућност да га посетим, нису ми давали, а на крају нисам имао ни пара да одем. Како кад ми је пензија 150 евра? И сада сам отишао захваљујући Борачкој организацији која ми је дала 300 евра за авионску карту. Сва је срећа па се поклопило да су ми одобрили посету баш за његов 65. рођендан, 15. фебруара – каже саговорник „Вести“.
Милисаву је то био не само први пут да било где путује авионом, већ и да уопште иде негде ван Романије.

Милисав Крстић: И муслимани знају да мој брат није крив

Милисав Крстић: И муслимани знају да мој брат није крив

 

– Од своје 16 године сам лугар и најдаље што сам ишао било би аутобусом, до Сарајева. Оно јес, пре 40 година сам „службено“ био и у Србији. Док сам служио војску, тадашњу ЈНА, послало ме на границу са Бугарском – објашњава Милисав.

С њим причамо у истој оној соби у којој се последњи пут видео са братом. Једино што се у њој променило јесте да се уз кандило и икону Светог Николе – крсне славе Крстића, налазе и две увеличане генералове фотографије.

Од када је у затвору и славу не славимо као раније. Јесте, дођу људи. И попије се, почасти… Али, нема више оне славске атмосфере, од тада се ниједном није запевало. И неће све док је он у затвору. Заправо, не знам ни како бих све ово издржао да његова кћера Тамара редовно не долази, посебно на Божић и Васкрс. Тада ми је баш тешко – прича Милисав.

Признаје да је, пре него што је после толико година видео брата, морао да попије таблету за смирење, али да му ни она није помогла.

Када сам га видео, посебно онај рез на врату када га умало нису преклали у затвору у Енглеској, много ми је тешко дошло. Срце из груди је хтело да ми избије. Али, Радо је то видео, па ме је смиривао. Уместо да ја тешим њега, он је тешио мене.

 

Тежак сваки поглед на заједничке фотографије

Тежак сваки поглед на заједничке фотографије

Милисав каже да је са братом углавном причао о породици и Романији.

– Запиткивао је за све из наше фамилије, али и шта се све променило у Хан Пијеску. Признајем, када сам видео све оне камере око нас прилично сам се уплашио. Нисам ни знао шта могу да кажем, да му случајно нешто не наудим. Али, све дође и прође и опет ћемо се нас двојица видети, али тада одмах идемо у село, да режемо воћке – храбри се старији Крстић који је дубоко уверен да је њег брат невин и жртва намере да се Срби у последњем рату представе као злочинци.

– Па видите само ко је све тамо оптужен и који су све људи на крају ослобођени. Ја сам за то да се суди свима, али поштено. Али ово није била правда, јер су сви знали да он није крив, а опет су га осудили на толико година. Па и муслимани су знали да он није био у Сребреници и да са тим нема никакве везе, али шта је то вредело. Неко је хтео да осуди Србе и шта је један човек могао против тога? Зато и живим за дан када ће се вратити и када ћемо доказати да је невин – вели Милисав невољно се сећајући да су заједно, један на Романији – други у Енглеској – преживели не само велике личне, већ и породичне трагедије.

– Када је првобитно осуђен на 46 година затвора умало се нисам онесвестио. Све ми се смутило у глави. А онда, док је лежао у Енглеској, остали смо без једине сестре Ангелине и последњег, од нас петоро браће, живог брата, Вујадина. У тих шест месеци му је преминула и супруга Загорка. То је била права херој жена. Сахрањујем их, а све мислим на мог брацу. Размишљам како ли тек њему, кад је мени овако тешко. Сада, када смо се поздрављали, умало нисам заплакао, јер сам пожелео да ја останем, а он оде. Ипак, видео је мој брацо како ми је и онако оштро, генералски ми припретио: „Не, не, не… Ми не плачемо. Нећу да чујем за то“, каже на крају брат генерала Радислава Крстића.

Муке на аеродрому

Како би мало орасположила браћу, генералова кћерка Тамара је током посета испричала како се Милисав умало није изгубио на аеродрому, јер га је зауставио цариник.
– Џабе што је тај цариник љубазан кад ми нешто прича, а ја ништа живо не разумем. Тек када је показао да хоће да погледа торбу лакну ми. Показах своје ствари и он ме пусти, али сви остали су одавно прошли. Ја остао сам и нити могу некога да питам, нити знам где да кренем. Исприча Тамара то Радиславу, а он уместо да се насмеје забринуто поручи: „Више га нигде не пуштајте самог.“

Сат на поклон

На крају посете, генерал Крстић је са руке скинуо свој сат и поклонио га брату. Од тада Милисав тај сат преко дана не скида са руке, а увече, качи га на зид, каже, „да га млађи брат одатле гледа“.

Рођендански ручак

– Нисам ни знао да у Хагу оптуженици сами припремају храну, а браца се баш потрудио око мене. Чак је и сарму направио. Не знам заправо чега није било на тој софи. Ја једем, а није ми до јела. Само бих да га гледам. Много сам га се ужелео – вели брат генерала Крстића.

Без ружних речи

Шумар на Романији, Милисав каже да се и дан-данас разговара како са Србима, тако и са муслиманима, али да ни једном није чуо ружну реч о брату.
Сви су га поштовали јер је био поштен и свакоме је хтео да помогне – прича генералов брат.

 

Ни за брата нема протекције

Милисав Крстић је провео у рову цео рат у Босни, али иако је брат Радислав имао чин генерала, никада није имао протекције.

– Војници су га и због тога јако ценили. Сећам се једном, на Нишићима, ја сам био у Другој романијској бригади, а он командант у Првој, па је обилазио прву линију. Поздравља се са војницима и сваког пита за здравље. Дође до мени и каже: „Добро је теби, Милисаве. Можеш ти да издржиш.“

Милисав открива још једну непознаницу.

– У то време било је доста напуштене стоке и војска би, уместо да једе неукусну војничку храну, неки пут испекла јагње које пронађу. Он би увек био по страни и неко од војника би му понудио најбољи део, али он би сваки пут одбио с речима: „То је туђа несрећа. Не нудите ме тиме.“ Ови једу јагње, а он отвара конзерву. После се то рашчуло па је и војска кришом од њега јела. Такав је био мој Радо – вели Милисав и додаје да је његов брат десну ногу могао да спасе само да је послушао лекаре.

Радислав као млад официр

Радислав као млад официр

 

– Када је тог децембра 1994. стао на нагазну мину одмах је пребачен у Војну болницу у Сокоцу. Одмах му дођем, а он ме бодри, каже да није ништа. Међутим, од тих гелера му убрзо крене гангрена и лекари су затражили да одмах буде превезен у Београд, на ВМА. Када је то чуо, он је полудео: „Зар ја да идем у Београд са овом раном, а моји тешко рањени војници овде да остану?!“. Тек када је генерал Младић послао хеликоптер је отишао, али већ је било касно. Морали су да му ампутирају ногу – прича Милисав Крстић.

Без ноге на фронту

Генерал Радислав Крстић је један од ретких ратника који се само четири месеца од ампутације дела тела нашао поново на фронту.
– Предлагали су му да га пребаце негде у позадину, чак и да га пензионишу, али није хтео да чује. После четири месеца је био на првој линији. Крвари му она нога, али он за то не хаје све док се борбе не заврше – сећа се његов брат.

Генерал Крстић - суђење у Хагу

Генерал Радослав Крстић – због догађаја у Сребреници осуђен на 35 година затвора

 

 

(Ђ.Баровић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*