субота, 25 септембра, 2021

Играју се

Да би правила игре до краја била у сагласности са суштином Запада, онај који је одређен да увек губи и бива кажњаван мора да показује неизмерну срећу због тога. Онда када, ипак не могавши више да издржи, покаже љутњу, мора брзо сам себе додатно да укори, али и поново да се сам јави да игра нову игру, коју наравно мора да изгуби. И тако, док постоји, у недоглед.

 

 

 

 

igraju se...

 

 

 

 

Да ли треба учествовати у игри где је унапред све договорено?

Каква је то игра у којој увек један исти учесник мора да изгуби? Наравно ни то што мора да изгуби није довољно, мора додатно да буде кажњен и понижен. Да би правила игре до краја била у сагласности са суштином Запада, онај који је одређен да увек губи и бива кажњаван мора да показује неизмерну срећу због тога. Онда када, ипак не могавши више да издржи, покаже љутњу, мора брзо сам себе додатно да укори, али и поново да се сам јави да игра нову игру, коју наравно мора да изгуби. И тако, док постоји, у недоглед. Немојте им замерити, играју се.

Знам да сте препознали игру, једино што не разумем је зашто дозвољавамо да у њој учествујемо. Не верујем да нисмо препознали која је улога нама намењена. Православна душа никад не би учествовала у тој игри ни да је у улози вечитог победника – шта онда рећи о улози губитника? Не смемо дозволити да будемо учесници таквог злочина над сопственим народом, зарад нечијих ситних интереса. Зарад интереса оних који су своју душу продали, оних који се клањају само материјалном. Ако наставимо да будемо неми посматрачи своје несреће, саставни део свакодневнице, наставићемо да слушамо вести о некаквим дроновима, о признању «Косова», о пријему «Косова» у МОК, о уништењу свега што је српско и понижењу и оне последње мрвице части коју овај народ носи дубоко укорењену у себи.

Како се осећа Србин док слуша председника „косовског“ олимпијског комитета Бесим Хасанија како се захваљује српским колегама из Олимпијског комитета Србије „на њиховом пријатељству а свим међународним партнерима на подршци?“ Да ли неко може да остане равнодушан на прихватање измишљене државе Косова у МОК? Наравно и ово је урађено да би само један учесник био губитник, и то тако да су заобиђена чак и она правила игре која су њени режисери сами писали.

Оно што боли више од покварене игре је немање части представника српског олимпијског комитета да се појаве на скупу и бар јасно ставе до знања да је то неприхватљиво. А нису претходно уложили ни жалбу. То што ће они сада да се обраћају српском народу са објашњењем да су изненађени, да нису могли ништа и слично, показује само немање храбрости да то изнесу тамо где треба, са врло јасним контрамерама. Уместо тог и најмањег покушаја да се покаже бар мало поноса, достојанства, нама господин Дивац објашњава да то треба посматрати само као спортску одлуку. Вероватно док изговарају овакве глупости, и док нам објашњавају да ћемо морати да се такмичимо са некаквим косовским спортистима, нису свесни какав аманет остављају својој деци. Давно су већ показали да нису достојни српског имена, а после оваквих изјава питање је да ли су и спортисти. Који се спортиста предаје без борбе, који спортиста прихвата правила под којима сигурно губи? Да у нашим представницима има бар мало части или бар спортске храбрости показали би то личним чином оставке. Наравно да то нико од њих није ни разматрао, њих не води интерес Србије, њих води лични интерес.

Оно што је свима кристално јасно је да одлуку МОК-а не треба посматрати издвојено као „спортско-неспортску“, већ искључиво као политичку. Баш у смислу у коме се и наш олимпијски комитет понаша у складу са политиком српске владе.

Политика Запада којој се наша власт не супроставља води нас у све дубљи понор. А ево шта још ти наши „пријатељи“ из ЕУ, подпомогнути Енглеском и Америком, траже:

 

11 tacaka...

 

Уз ове захтеве су нам из Брисела послали чак и препоручене одговоре. Све у складу са њиховим правилима игре да губитника треба максимално понизити. Наравно влада каже да прихватање ових захтева није исто што и прихватање независности. Вероватно ће нам објаснити да прихватање пасоша треба посматрати као уметност (да видимо које је боје, како је дизајниран…). Биће нам објашњено да прихватање позивног броја треба посматрати у светлу развоја телекомуникација (па како не схватате – људи треба да разговарају…). Подизање зиданих објеката на прелазима, рећи ће нам, треба гледати као напредак на пољу грађевинарства и инфраструктуре (јер ће сви бити легализовани и изграђени у року… ).

Лепо смишљено, али сви који се играју државе треба да знају да за Србе све то има само једно име – ИЗДАЈА. Размислимо зато још једном да ли ћемо пратити пут оних који се воде туђим вредностима или ћемо ићи путем своје душе, а поштовање исказати онима који нису спремни да српску душу продају.

 

КОГА ДА ПОШТУЈЕМО?

 


Питао сам једног старца,
Кога красе с’једе власи,
Ком’ ће скоро самрт хладна
Слаби живот да угаси:
„Је ли, старче, да поштоват’ –
Ц’јенит треба оног само,
Који има сребра, злата –
Ког имућним називамо?

Који мирно и спокојно
На меканој лежи свили –
А не чује сиротињу,
Како јада, како цвили? –

Који има винограда,
Равних поља, плодних њива, –
За богатством и за славом
Чија душа само снива?

Што се воза у кароцах
Су четири коња врана, –
Ком’ је испод достојанства
Погледати сиротана?“

Осмјехну се старац на то
Па ми благо одговара:
„Не штују се, синко, таки,
Што имају само пара.

У ког срце за род бије,
Ком’ је љубав света, мила,
Ком’ је душа чиста, св’јетла
Као сунце – божја сила; –

Који неће малаксати
Пред свакијем искушењем;
Који не зна за пороке
Већ се кити са поштењем;

Који народ не продаје,
Братска клетва ког’ не прати,
Који љуби име своје,
Па см’је за-њ и живот дати;

Чије око право гледа
Пуно вјере, свога плама,
Тога треба поштовати,
Па ма био у ритама!

Гдје такових људи нема,
Тај је народ право робље,
Тај је народ без свјетлости,
Тај је народ пусто гробље“.

АЛЕКСА ШАНТИЋ (1889)

Они који треба да воде српски народ не воде га, они га заводе. Заводе га на пут који је све само не пут истине. Тај пут је све, само не пут правде. То је пут чији корисници истину, правду и истинску срећу неће видети ни у мимоходу. Знају они да ће народ препознати то завођење. Завођење које за циљ има само њихову личну корист. Тада се спремају да примене опробани рецепт. Тај припремљени сценарио је померање са власти и њено уступање следећој гарнитури истих склоности, док они у миру уживају у покраденој, извињавам се „стеченој“ добити.Тада ће себе сматрати слободним, у складу са западном илузијом да слобода припада само богатима, без обзира како су своје богатство стекли. И сматраће да онај ко не припада њиховој секти клањања материјалним вредностима није слободан, нити да може да ради шта хоће, него да су једино они слободни да с њим раде шта они хоће. Наравно, они у својим говорима декларативно нападају такве вредности – али у својим делима верно следе тај пут.

Каква је судбина тог света зна свако чија душа није упрљана материјалним. Судбина тих вредности Запада иде само једним путем – путем самоубиства. Овакав крај покварене игре можда је најбоље илустровати кроз анегдоту са Лењином који је, иако није био верник, јасно осећао игру Запада. Та анегдота о Лењину каже:

„Када је Лењин запретио да ће обесити западне капиталисте, један комуниста га је упитао: Где ћемо наћи конопац? Лењин му је одговорио: Запад ће нам га продати! Кад је тај исти, несумњиво веома смео човек потом питао: А где ћемо добити новац којим ћемо купити конопац ? Лењин му је узвратио: Запад ће нам га позајмити.“

Не смемо напустити свој пут, а што се њих тиче само је питање времена када ће сами себе појести. Ту за мудрог човека нема места, ту је за искрену душу само згариште. У том свету нема места правди, сваки покушај правде се у самом зачетку претњом много већом неправдом зауставља.

Захваљујући томе што је потпуно уништила ауторитет породице, у западној култури су моралност и здрав разум истиснути из свакодневног живота. А да би се и последњи ослонац потпуно изгубио, цркву су претворили у финансијску институцију. Али то је њихов пут, то је њихова црква, зато ми ту немамо шта да тражимо.

То што је човек смртан, што је његов живот у овом свету кратак, за православца је разлог више да својим делима учини своје потомке поносним. Онима који и даље свој пут виде у слепом клањању зарад личне користи желимо срећан пут, али их подсећамо и на речи нашег Иве Андрића:

Дођу, тако, времена, када памет зашути, будала проговори, а фукара се обогати.
Нека се они играју али без нас. Светосавац зна да његово место није у тој игри. Светосавац неће дозволити да његова душа остане заробљена на том згаришту.


Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари