субота, јул 22, 2017

Кроз Хашке решетке

     
Потпуно сам уверен да се ми убрзано при-ближавамо ’14-тој, али не 2014. већ 1914-тој. години. Ако упоредимо стање у свету и нашем блиском балканском окружењу јасно увиђамо да су околности готово исте као тада. Економска криза у Европи: претње банкротом у Грчкој, Португалији, Италији, пад акција на берзи у Америци и претње банкротом америчке државе. Побуне и крик младих, гладних и обесправљених у Империји: Лондону, Марсеју, Паризу. Немири и сукоби на Блиском и Средњем Истоку – инсталиране револуције у Либији, Тунису, Сирији, па дугогодишњи западноимперијални ратови у Авганистану и Ираку. А код нас окупација јужног дела Србије, односно Космета; протекторат у Босни и Херцеговини, непризнавање Срба ни као националне мањине у Словенији и Македонији, непрестано сузбијање, већ укинутих, срспских националних права у Хрватској и Црној Гори…
Дакле неоколонијализам само добија нове форме. Али су циљеви увек исти: отимање, отимање и само отимање свих врста енергетских ресурса. Наравно, “од слабијих и мање војно-економско развијених народа“, а с друге стране, већ легендарно, културолошко и демократско усрећивање недовољно цивилизираних народа, по евроатлантистичкој матрици.
Погледајте како се у ствари у повести ништа суштински не мења: и данас се спаљују рукописи, као у тзв “мрачном средњем веку“, иако живимо у тзв. демократском поретку, вербални деликт (пре свега због Воје Шешеља) и даље постоји, као и у време “тоталитарног самоуправ-ног социјализма“, и наравно као логична последица дијаболичног стања Велики инквизитор је опет ту међу нама.
Све ове околности нам пред очи, које скоро да више ишта виде; и срце, које да скоро да ишта више осећа, доводе “дечака врапца“, како га са нескривеном љубављу, назива Владимир Дими-тријевић – Гаврила Принципа.
Док је, после атентата на Франца Фердинанда, Принцип умирао у затвору у Терезијан-штату Гаврило је написао песму која нам се данас привиђа и постаје узор. Гаврило пева:

САРАЈЕВО, 1914

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све ко јуче
Сутра се исто спрема.
И место да смо у рату
Док бојне трубе јече,
Ево нас у казамату,
На нама ланци звече.
Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт.
Ја нијесам идиот –
Па то је за мене смрт.
Ал право је рекао пре
Жерајић соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи!

Владимир Димитријевић пише недавно о Гаврилу и каже: “Дешава се да сав човек стане у једну песму; али, то онда није обична песма – то су оне хомеровске „крилате речи“ које, из века у век, сведоче о непропадљивости људскости и о жртви као темељу заједнице. Таква једна песма припада и Гаврилу Принципу, и настала је у доба када је млад и свестан своје судбине, и да жив неће изаћи из тамнице, робијао. Куцкао ју је, каже предање, шифрованом робијашком аз-буком у зид, као поруку осталим заточени-цима.“
Пошто нам се историја понавља, ево након сто година поново српски мученици пишу песме у европским казаматима. Овај пут то није Аустроугарска, већ Евроугарска и није Терези-јенштат већ Хаг. С том разликом што сада имамо много више Гаврила у тамницама. Поред Воје, Радована, Ратка, Јовице, Мартића, Крајишника и многих других, ту је и Стојан Жупљанин.
Ко је Стојан Жупљанин? Стојан је рођен 1951. године у селу Масловаре у Општини Котор Варош, поред Бања Луке. Правни факултет је завршио у Сарајеву, а одмах потом 1975. године је почео да ради у СУП-у Бања Лука. Током Рата за Републику Српску обављао је посао на-челника Центра безбедности Бања Лука. Од 1994. до 1997. године био је саветник за унутрашње послове председнку РС др Радовану Ка-раџићу. Од 1999. године налазио се у разним земљама “бијела свијета“, “гдје сам обишао Мађарску, Француску, Нигерију, Русију… – каже Жупљанин. Након пуних девет година, 11. јуна 2008. године су га ухапсили и спровели у Хашки трибунал, где му још траје суђење.
Стојан Жупљанин, правник и полицајац, ко би се томе надао, отворио је своју поетску душу. И почео да пише. Током ових девет година, од када га прогоне и “наши“ и њихови, написао је преко 2.500 песама, четири романа и неколико приповедака. Тим поводом Стојан каже: “али на жалост, ни до данас ми нису доступни (руко-писи, прим Н.К.). Чуо сам да је значајан број пјесама спаљен и уништен, као и приповијетки и романа, али ја вјерујем у Господа и надам се да ће ми једног дана постати доступни и да ће уг-ледати свјетло дана.“
Стојан, међутим није престао да пише, јер је откривени Божји дар препознао у себи, и ма колико му спаљивали рукописе он ће нове и нове поново стварати. Тако је, за ове три године од када је у Хашком трибуналу, тј. у притвору написао преко 450 песама, које жели да учини доступним читаоцима. На нама је да му ту жељу испунимо, па су тако бачкопаланачки “Логос“ и новосадска “Бистрица“ направили избор Стоја-нових песама и овог лета их, с поносом, објавили под насловом “Кроз Хашке решетке“. Тиме смо дали један мали допринос “српској књижевној логорологији“, која се већ цео век ствара као важна струја у нашој литератури.
У овом избору објавили смо 67 Стојанових песама на 150 страна. Основне теме његових песама су вера, љубав и нада, а песме су испеване у духу најбоље народне епске поезије. Стојан је задојен, као и већина српских песника, на Шантићу, Ракићу, Дучићу, Ђури Јакшићу и Војиславу Илићу. Дакле, на идеји Слободе и слободарским темама у поетском стваралаштву. Да би ова књига угледала светло дана заслужна је неколицина Стојанових пријатеља и пријатеља поезије. Пре свих сликар и карикатуриста Миго Самарџић, те глумац и песник Миодраг Петровић, а посебно песник и издавач Рале Нишавић.

Др Небојша Кузмановић

извор: српска.ру

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*