субота, октобар 21, 2017

Лакше ће народ поверовати у већу, него у мању лаж

Дан пре расписивања избора садашњи апсолутни владар, краљ лопова и тирана, на свом столу је имао резултате избора који ће се десити неколико месеци касније. Да није нашао начин дотеривања резултата које је немогуће проверити, да није добио потврде од својих налогодаваца да ће резултати избора бити баш овакви какви су са њим апсолутним победником ови избори НИКАДА не би били расписани.

 

Izbori u Srbiji - 2014...16.mart

 

 

„Постоји минималан ниво образовања и обавештености без кога се свако гласање претвара у лакрдију.Овде је потребна не елементарна писменост, која омогућава човеку да, уместо отиска прста, испише словима своје име. Овде је потребно разумевање изборног процеса и понуђених програма, добра процена кандидата, разумевање државног и економског поретка земље и њених потреба, тачно сагледавање политичке, међународне и ратне опасности;коначно приступ изворима тачних информација.“ (Иван Иљин)

Постоји један мање познат и мање коришћен појам од нама знаних као што су аутократија, диктатура или тоталитаризам. На жалост поред поменутих који су нама и у пракси познати као најсуровији облици владавине имаћемо прилику да спознамо и охлократију, односно владавину мрачне гомиле.

Избори су завршени, а резултат је очекиван! Народ се слепо помирио са апсолутном победом, идући, свесно или несвесно чак и у одбрану својих противника нападајући сваког ко ма и помене могућност некакве нерегуларности или таман посла изборне крађе.


Опозиција, односно она нејач која је представља – ћути.
Дају се оставке које је требало да буду поднете још давних дана, сумирају се резултати, проглашавају моралне победе (као да је нама до тога ко је морални победник), шаљу честитке, најављује „тек предстојећа борба“ ваљда за четири године, а сва кривица и сво зло које ћемо тек понети сваљено је само на оног ко ионако превелик терет већ носи – на народ! На глупи, слепи, лакомислени народ!

Јадан Мој народ кад сам себе недужног криви и за оно што јесте и за оно што није крив, јадан Мој народ крив што постоји и што је жив…

Дан пре расписивања избора садашњи апсолутни владар, краљ лопова и тирана, на свом столу је имао резултате избора који ће се десити неколико месеци касније. Да није нашао начин дотеривања резултата које је немогуће проверити, да није добио потврде од својих налогодаваца да ће резултати избора бити баш овакви какви су са њим апсолутним победником ови избори НИКАДА не би били расписани.

Народу је пред носом толико велика лаж да је тешко и помислити на спремност једне мизерне групице људи да је подели целом свету као најсветију истину, зато јер ће народ пре поверовати у већу лаж него у мању.

И не само да ће поверовати да је немогуће да имамо такве спретне лажљивце и манипулаторе на власти, него ће још и самог себе убедити да је крив за своју лошу судбину, тешку будућност коју нам доноси ова група мрачних владара.

Бесмисленост избора

Дакле, да није тадашњи ППВ тачно знао резултате избора, а запад у њему видео савршеног вршиоца дужности спољних послова САД у Србији, избора никада не би било. Сазнања о крађи избора, броју мртвих којима су послати позиви за гласање, нерегуларности изборних листи о којима се писало данима пре избора, ускраћивање права гласа хиљадама Срба, онемогућеност Срба из расејања да гласају, истовремено слање позива грађанима, углавном Циганима, који су по хитним поступцима последњих месеци добијали документа и уписивани у бирачке спискове, нису нове чињенице и о томе је упознато већина грађана Србије а пре свега о томе је највише „трубила“ опозиција.

Данас је већ говорећи о новим задацима апсолутних „победника“ британски амбасадор Мајкл Девенпорт баш у том правцу упутио похвале, говорећи о одлично режираним изборима и ажурирању бирачких спискова тако да је велики број мањина (посебно новопристиглих) имало прилику да гласа:

„Требало би такође да укажем на побољшање квалитета бирачког списка, јер је неколико добрих и позитивних мера било у вези са тим, на пример што се тиче бирача националних мањина.“

Ипак иста та нејака опозиција је помогла довођењу охлократије учествујући на изборима и дајући тако легитимитет крађи, истовремено ускраћујући себи право да сумња у регуларности на које је унапред упозоравала.

Да ли је онда крива опозиција? Да ли ми имамо опозоцију? Да ли ми са правом можемо данас да будемо љути на те људе који себе називају опозицијом, да свалимо сву самонаметнуту народну кривицу на њих?

Сад је касно да их питамо – Па зашто сте пристали на правила игре противника који вара? Да ли је народ у вас изгубио поверење, и да ли је народ чуо за вас, да ли је народ иједног тренутка у Србији препознао снагу и разлог да изађе и да свој глас?

Није!
Пре свега зато јер су све странке, поред владајуће и апсолутног победника, радиле кампању за Српску напредну странку. Зато што је се малтене свака објава или вест опозиционих странака заснивала на погрешним поступцима Александра Вучића, Томислава Николића, Ивице Дачића, на лошој политици напредњака и социјалиста, а тек онда ако преостане мало времена говорили су мало нешто и о себи.

Другим речима, опозиција је сем што је остала ускраћена за медијски простор, и оно мало времена што је имала трошила да помене лошу политику владајућих странака, уместо да изнесе свој програм и каже нешто о себи. Запад је далеко пре нас схватио да је и негативна реклама, ипак реклама.

Са друге стране „апсолутни победници“ ниједног јединог тренутка нису именовали, чак ни имена странака нису поменули, њихово обраћање јавности било је током целог предизборног програма фокусирано само на њих саме, на планове, програм странке и грађане. Без обзира што су њихова обећања лажна, а истински планови за Србију ужасавајући.

Међутим и поред тога што сви знамо да је политика Александра Вучића докусурила привреду, нико се није зачудио његовим обећањима о хиљадама радних места, иако сви знају да је у питању потпуно лажно обећање и да ће након избора и они што раде временом остати без посла. Нико се није зачудио како има образа да прича о јакој Србији човек који је лично учествовао у њеном цепању и који наставља да испуњава планове сепаратиста са свих страна, нити је ико био саблазнут чињеницом да „свом снагом у реформе“ представља свом снагом у промене Устава, да свака мањина добије део Србије, такође нико није повикао „ЛАЖОВ“ док је говорио о бољем животу својих грађана који грцају у дуговима плаћајући оним што немају трошкове избора, лагодног живота политичара, директора јавних предузећа и свих оних крвопија које нас сисају.

Просто и једноставно предизборне лажи се подразумевају, неиспуњење истих је уобичајено, гори живот је наша будућност, ми и не желимо боље, ми желимо сопствену пропаст и свесно као гуске идемо под нож? Уосталом кога још занима Србија када је Крим постао део Русије?

Наравно да је крива опозиција! Крива је што глуми да постоји, што је заузела простор и узела на себе терет који не може, не сме и неће да понесе! Крива је што се мајмунише и поиграва са народом, што као папагај понавља народу оно што он већ зна, што износи прљав веш својих противника, што не излази са конкретним решењима, што је деведесет посто свог времена провела кукајући том истом народу о свом тешком положају, народу који не кука већ вришти од муке, а кога ни та опозиција није чула обузета сопственим страховима, сопственим сујетама и сопственим мукама.

Е зато ни народ није почуо зов опозиције, зато је народ одустао од избора, зато данас сви они који су очигледне губитке претворили у моралне победе и најављују наставак битке више нису опозиција.

На прошлим изборима сви су се клели да нису гласали за напредњаке, за демократе, сви су гласали за неку од опозиционих странака, данас се већина куне да нису уопште изашли на изборе али излазност сасвим солидна по неким критеријумима владајућих странака. Коме да верујемо?

ЦЕСИД-у? Апсолутним владарима? Контролорима? Живом народу или мртвима којима никако да објаснимо да не гласају за напредњаке, да Вучић више није радикал, да се много шта променило након њихове смрти?

Крива је опозиција, али најкривља је владајућа партија, крив је круг који је на врхунци моћи, врхунцу издаје, врхунцу полтронства према западу а ми са њима на врхунцу сопствене пропасти!

Обешчашћени, тужни, јадни бедни, сваљујемо кривицу једни са других, помирљиви са толиком „вољом“ народа. Шта ћемо сада, када их је толико народа „подржало“, ко смо ми да тражимо боље?

ТО ОНИ ХОЋЕ! То је план, циљ, то је сама суштина ових избора – да сам народ поверује овој мегаломанској лажи, да су дошли легално на власт, да је народ и поред свега у њима видео снагу да изведу реформе, и то колико народа им је наводно дало подршку. А они што нису, не верују да може ико толико бесраман постојати да изведе толику лаж пред њиховим очима и наставља да верује у регуларност свега и да је то заиста воља народа!

И то је она промена свести о којој је годину дана дубио апсолутни владар, вера у лаж, вера у катастрофу, очај и туга због такве „воље“…

Ко може да потврди регуларност избора који се дешавају у тајности? Ко има приступ бројању гласова? Ко може да оповргне резултате и каже, људи све је лаж, живите у лажи, преварени сте?

Апсолутни победници? Појединац који ће нестати преко и кога се нико неће више сећати, партијаши којима је довољан и ситан уступак да ћуте као гробови? Нико, народе мој јадни, нико али ви сте сви обманути! Мртви су вас прегласали!

А сада можете опет да чекате четири године, да живите у илузији воље народа који ужива у мазохизму, лошем животу, који није и навикао на боље и не жели боље већ се помирио са све горим условима и иде ка нестанку. Можете да наставите да живите у лажи као и до сада, да гледате јадну опозицију која неће ништа учинити да вас поведе ка бољем, а могла је. А можете просто и да увидите бесмисленост избора.

 

izbori 2014 ovce za sisanje...

За глас на изборима дакле није потребна само елементарна писменост, није потребно знати потписати се а не оставити отисак прста. Потребна је свесност, осећај дужности, познавање програма одређене странке, познавање карактера људи којима се даје свој глас, осећај за будућност земље, своју будућност, своје породице, осећај сигурности од онога коме се даје глас.

Али и то у случају само када су избори регуларни, легални и када се има коме дати глас. Марк Твен је једном приликом казао велику истину о којој још увек није касно размишљати:

„Када би избори могли нешто променити они би били забрањени“.

 

( Весна Веизовић )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*