Мати Февронија: Народ одлази, ја вапим – останите

понедељак, 8 јул 2013 01:39 Рубрика: Српска стварност

НИ у најцрњим бригама нисам могла да помислим да ће наш народ у Метохији погодити таква судбина, да ће га пожелети земља, светиња. Кућа његова. Да ће му остати њива пуста од стопа, испод којих му извукоше читаве векове. А, ево, за несрећу, тако је.

Година, 1999. Јун…

– Пуна порта, као око. Дошли људи да се поздраве са манастиром. Све живо јеца. Молим их, не идите. Кажу, вратићемо се. Док се ово смири, ето нас. На капији, доле, говорим поново: останите овде, док се не смири. Плачем. Али вести, које стижу, све црња од црње, убрзале су наш растанак. Никад горег зла. Одлази војска. Читаве колоне. За њом народ. Војска нам оставља лекове. Шта ће нам лекови, кад ви не остајете. Сестринство скамењено. Мати, шта ће с нама бити, нека од њих је упитала… Шта буде са мном и с вама ће, ето, то ће бити.

– Одлучила сам да останемо. Захвална Богу и нашој цркви, што ми се срце није збунило и уплашило. Сад, кад помислим… Да смо кренуле у тај несрећни збег, не бих издржала ни до Ђураковца. Ма, ни до капије.

Патријаршија, место поклоњења, у првим данима егзодуса српском народу је постала уточиште и лечилиште. За сваку рану.

– Није било сата, а да неко овде не потражи спас. Није било оног ко није дошао, а да није донео вест о страдању. Своје породице, рођака, комшија. Једни кажу: војска Албанаца убија и пали редом све што је српско. Гори цела Метохија. Митрополит (Амфилохије) и владика (Атанасије) иду у Бело Поље. Спасавају живе. Сахрањују мртве. Читају опела. Марицу Мирић, убијену и унакажену девојку сахранили смо на патријаршијском гробљу. Били су то дани налик паклу.

2002. Јануар…

– Година и по прошла, народ се не враћа на своје. И нема где. Долази у Патријаршију, а одатле кријући се до својих некадашњих кућа. Враћа се огорчен. Ја их поново застајкујем. Имате кућу, Патријаршија је кућа свију нас.

– За Божић нам дошао патријарх (Павле), служио литургију. Причам му како сам пред онај рат пошла у манастир и како ми је мајка рекла: жива цркву не напуштај. А он ће: знаш ли колико пута си то испричала? Хтедох да кажем, мислила сам да те питам, докле ће ово зло да траје? Онда сам се сетила да је као епископ једном говорио: изгледа ми да је већ записно да Косово и Метохија не буду српски. Тако сам заћутала.

Пролеће, 2004. Март…

– Седамнаестог, поподне, крену хајка на нас. Из шума према манастиру. Из града, према капији. Одозго, с пута, бацају камење, вичу. Свашта вичу… А све младо, снажно. Италијани били оштри. Не дају им да приђу. Добро су нас чували. И сачували… Увече зову из Патријаршије у Београду. И тамо су у бригама. Кажем им, не брините, тешкоће су нас ојачале и све борбе на нашем духовном утврђењу. После, када се зло стишало, прионуле смо да се утврди зид око манастира. Дозида. Подигне капија на скретању с пута. Ударе шиљци на бетонску ограду. Али Албанци се буне. Не дају да се ограђујемо. Попустили су кад су их притисли ови из међународне управе.

Зима, 2008, фебруар…

– Ударили Албанци у Пећи, у прославу. Добили државу. Харитина и ја, после неколико дана, идемо у посету нашем Деди (патријарху Павлу на ВМА). Затекли смо га са Молитвеником на прсима. Свега је био свестан, али шта је могао у својој болести и старости.

Лето, 2008, август…

– Некаква туга, отуд са капије. Седморо, осморо људи – иде. Носе крст. Ја боље погледам, није нов. Мати, каже овај што га носи, ми селимо нашег сина из пећког гробља. Сахранићемо га тамо где смо ми. У миру да почива. Па, оставили бисмо крст у патријаршијском гробљу, ако може. Може, једва говорим, мучим се да не заплачем. После нешто мислим, можда је овај крст, што остављају, знак да ће се једном вратити. Они, или неко њихов.

Ове године, ових дана јулских, у Патријаршији…

– Опет ме питају: Шта ће са нама сада бити? Ја опет исто: Откуд ја знам. Знам само да цркву живе не напуштамо. Ни земљу, Косово наше. А неће ни Бог нас напустити.

ДА СЕ СРБИ ПОКАЈУ И ВРАТЕ

СВЕТИ владика Николај је рекао: ако се Срби покају и врате својој цркви, једна мала група може да промени свет. Али онај „куси“ неда. Врти и окреће на своју страну.

ТРЕБА НАМ НАДА

ДА ли ћу дочекати дан да се савлада ова трагедија? Да се у Пећ врате Срби који су овде од давнина живели? Вазда је било тешкоћа, али је било и више наде. Ја се молим, верујем и надам да ће се и ове невоље превазићи.

( Милена Марковић )