недеља, септембар 24, 2017

Мртва звона распетог Косова

Забрана да се над немањићким Косовом и Метохијом чују звона са српских царских лаври представља тачку на крвавом рукопису великоалбанског покрета, чије перо држи сам Бондстил…
Чему Срби могу да се надају у тамном арнаутском Косовском вилајету, под ЕУ људскоправашком „заштитом“, показало је доношење Закона о заштити од буке 30. јануара 2014. г. у тзв. скупштини побуњеничке државолике творевине тзв. Републике Косово. Циљ доношења овог закона је, по речима предлагача, усклађивање стандарда у области заштите животне средине од буке у тзв. Републици Косово са стандардима који владају у ЕУ.

zvona_...

Сепаратистичка приштинска власт је у изазиваче буке који угрожавају животну средину сврстала црквена звона и муслиманску молитву (езан) емитовану преко разгласа. Сходно томе, забрањује се употреба црквених звона и разгласа код муслиманског езана.

Идеолошки рукопис запада

Овакав репресиван однос према слободи богослужења, као прво, јасно показује да основу великоалбанског покрета чини идеологија „крви и тла“ која уједињује све Албанце, без обзира да ли су муслимани, римокатолици или православни, као и независно од тога да ли живе у Драчу, Пећи, Скопљу, Јањини или Улцињу. Иза оваквог концепта нације крије се идеолошки рукопис западне цивилизације која од 1912. године свим средствима ради на формирању албанске државе на осетљивом геополитичком простору Отрантских врата и Моравско-вардарске долине, а на штету старих балканских народа – Срба и Грка. Добра подлога за примање западне идеологије „крви и тла“ налази се у још увек претежном крвносродничком, племенском карактеру албанске заједнице, коме су паганска вереовања ближа од монотеистичких.

Одсуство религије као битне одреднице великоалбанског покрета кључна је додирна тачка у којој овај покрет налази заједнички језик са идеолозима глобалне Империје. Стога и (зло)употреба ислама за остварење политичких циљева код Албанаца, и у идејном и у организационом погледу корелира са (зло)употребом радикалног политичког ислама од стране атлантистичких центара моћи. Имајући све ово у виду не чуди да су већину за доношење закона о забрани буке чинили искључиво албански посланици, а да су против њега гласали муслимани неалбанци.

 

Нововековна косовска голгота

Иако се овим законом крши право на слободу богослужења и већинском исламском живљу на Косову и Метохији, а пре свега муслиманима који нису Албанци, овим лажним законом лажне државе Косово највише ће бити погођени Срби, као становници другога реда који су преостали да живе на окупираном делу територије своје државе.

Нема, нити може бити знака једнакости између забране да се са преосталих неспаљених и неопустелих српских храмова чује звук звона и забране да се на стотинама нових џамија, и на оним које су никле на темељима срушених православних светиња, не користе разгласи за езан. Јер, после геноцидног погрома преко двестапедесет хиљада Срба са Космета 1999. и 2004. године јека звона је остала једини говор којим се сведочи српско постојање на три метохијске Бистрице, од престоног Призрена до древне Пећи. Зато забрана да се над Немањићким Косовом и Метохијом чују звона са српских царских лаври, представља тачку на крвавом рукопису великоалбанског покрета, чије перо држи Бондстил, а којим се исписује српска нововековна косовска Голгота.

Утихнула звона изнад Косова и Метохије опомињу на најгоре време турскога ропства после укидања Пећке патријаршије у 18. веку, када болесник на Босфору није имао снаге, а нити жеље да заустави крваво коло злочина које су Арнаути и потурице разних фела изводиле над српким народом и његовоим светињама. Слободу вероисповести Срби на Косову и Метохији добијају када је српска војска 1912. победнички ушла на свето Косово. Тада су грачаничка звона огласила слободу, док су на богослужењу стајали први извиђачи из јединица ђенерала Јанковића. Слобода оглашена црквеним звонима, као у Шантићевој песми спеваној у част ослобођења Душановог града: „Призрене стари, капије раствори, заљуљај звона нека Васкрс јаве!“

Век касније Србима у арнаутском Косовском вилајету на европском путу, одузимају све, па и право да своју молитву, као најтиши и најдубљи вид свог постојања, огласе звонима.

 

Уверење да припадамо народу завета

Да у српском доживљају слободе постоји снажна символичка веза између националне слободе и јеке црквених звона сведоче догађаји и документи из времена када су се полагали темељи нововековне Србијине државности. Наиме, међу основним међународно признатим правима из којих се родила нововековна српска државност била је и слобода вероисповести. Тачније она се нлазила на челу кратког списка личних права чију су заштиту српске устаничке старешине, са уверењем да припадају народу Завета, после Другог српског устанка у својим „прошенијима“ тражили од Порте.

За наше разборите државотворне претке с почетка 19. века борба за државну независност била је незамислива без признања наследне владалачке власти и неприкосновености и целовитости територије устаничке Србије, а национална слобода без права на слободно исповедање вере Отаца. Захтев за слободно исповедање своје вере, нашао се испред слободе трговања, права на отварање, школа, болница и штампарије, најпре у српском „прошенију“ упућеном Порти 1820, а потом у руском балканском спољнополитичком програму. Руски цар је претњом силине свог оружја ове захтеве издиктирао у пратећи акт Акерманске конвенције од 1826. године. Овим међународно-правним уговором Русија је од Порте тражила да испуни обавезе из 8. тачке Букурешког мировног уговора од 1812. г. у погледу тада обећане српске аутономије.

 

 

Сви би да дотакну уже звона

Од Букурешког уговора, преко Акерманске ковенције и Једренског уговора од 1829, уз пресудну помоћ покровитељке Русије, Београдски пашалук је 1830. г. дошао до међународно-правно загарантоване аутономије. Тако се посредством ових међународно-правних аката слобода вероисповести нашла у самом темељу нововековне српске државности.

Чим је Хатишериф од 1830. објављен, Милош Обреновић је почео да поред цркава подиже звонаре, за које су многа звона већ раније била спремљена, или су, пак, вађена она звона која су била сакривена после Првог српског устанка. Црквена звона су се први пут чула у Београду на Беле покладе 16. фебруара 1830. Савременици описују да се после вишевековног мука са храмовских звоника, одушевљење код Срба изливало на све стране. „Целе се недеље јело, пило и веселило уз игру и лупњаву звона. Изнемогли старци, болесници на самрти и нејака деца доношена су да се дотакну ужета од звона“.

Турци су како истиче, проф. др Марко Павловић у чијем се универзитетском уџбенику Српске правне историје нашло ово значајно државно-правно и национално-политичко питање, одмах упутили протесте кнезу Милошу. Истицали су да се у Хатишерифу из 1830. не помињу никаква црквена звона. Један представник турске делегације која је дошла код новог српског кнеза жалио се да треба да скину звона у Београду, јер „тамо живе везир, мула и Турци, и да се они и деца њихова не могу навићи на глас звона“.

zvona mileseva-L2..

Изражавјући народно схватање слободе богослужења, Милош је црквена звона укључивао у слободу вероисповести, иако се она поименце нису наводила у Хатишерифу од 1830. године. У начину на који је схватао слободу вероисповести, која постоји само ако је загарантовано њено јавно испољавање, кнез Милош било доследнији и либералнији од неолибералних европских прогонитеља символа традиционалних религија. У схватању овог личног права мислио савременије него неки данашњи правници или државниси. Уз то, мудри Милош је делегацију београдских, шабачких и ужичких Турака дипломатски упутио на њихову владу и руски двор да им протумаче шта обухвата српско право на слободу вероисповедања, јер су оне то право између себе углавиле. Уз чврсте руске гаранције и правилно Милошево схватање обима права на слободу вере, звонаре су почеле да се подижу широм тек ослобођене Србије.

Враћање Срба када је у питању њихов политички субјективитет и лична права данас на Косову и Метохији, јуче у Републици Српској Крајини, а сутра ко зна где, на стање од пре 1830. трагично нас опомиње какав је биланс политике која је мали српски чун одвезала од великог руског брода и у упутила у језиво непријатељске воде западног (атлантистичког) океана. Ако не мислимо да као народ ишчезнемо са историјске сцене, време је да се загледамо у прошлост и променимо курс државног брода.

( Зоран Чворовић )



Придружите се дискусијама на форуму

Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*