среда, јул 18, 2018

Окупација

Страни окупатори су променили тактику, више нас не освајају оружјем и насиљем, због којих су покретали колонијалне и експлоататорске ратове у последњих неколико векова, него освајају земље и народе довођењем унутрашњих окупатора на власт.

 

 

 

Србија је окупирана! Окупирани смо изнутра. Унутрашњи окупатор је за нас горе решење од страног окупатора. Зашто? Страни окупатор је насилно заузимао нашу државу и владао је путем оружане силе. Али, владао је неко, ограничено време, без обзира колико оно некада било дуго, пример нашег поробљавања од Турака, да би онда пропадао. Све велике империје су пропале, али Срби трају већ 7527. година и имају свој најстарији календар на свету. Пропашће и ова америчка Империја у растројству. Увелико смо у периоду њене декаденције, после које следи распад.

Унутрашњи окупатор је доведен на власт из резервоара политичког олоша у земљи, на основу налога странаца, наших вековних непријатеља и прогонитеља, који намеравају да поробе Србе као реметилачки народ у Европи, па су, из тог разлога, довели на власт домаће издајнике, послушнике, конвертите и неоколонијалне намеснике, који спроводе планове страних освајача и раде за њихове интересе.

Све се то прикрива, да се заведене народне масе не досете, пропагандном демагогијом о демократији. Уствари, ради се о шпекулативној представничкој демократији у којој владајућа номенклатура добија на намештеним и изрежираним изборима, где краду, поткупљују, отимају, уцењују и прете, једва око 23% гласова свих грађана и онда, немајући никакав легитимитет, јер немају потребну већину, купују прелетаче из опозиције и поткупљују уображену, малограђанерску, паланачку квазиелиту, све у намери да спроведу наметнути, погрешан и штетан програм за уништавања државе и нације. Највећи непријатељ глобалном неолибералном, корпоративном фашизму су државе и народи који су сачували национални идентитет.

Страни окупатори су променили тактику, више нас не освајају оружјем и насиљем, због којих су покретали колонијалне и експлоататорске ратове у последњих неколико векова, него освајају земље и народе довођењем унутрашњих окупатора на власт. Наравно,уколико им неко смета или стане на путу остваривања њихових империјалних освајања, они га брзо физички одстране, јер циљ мора да оправда примену свих криминалних средстава.

На овај начин, страни окупатори више не жртвују своје ресурсе, не гину њихови људи и не троше буџетска средства својих пореских обвезника за освајања држава и народа, што је опасно по њих саме јер тако могу да изазову незадовољство у својим државама,него поробљавање нових колонија пада на терет држава које су под унутрашњом окупацијом.

Истовремено, увођењем унутрашње окупације страни освајачи избегавају било какву могућност да било када плаћају ратну оштету када пропадне њихова мегаломанска империјална моћ. Пошто се уводи унутрашња окупација, онда су за уништавање државе одговорни искључиво домаћи политичари који су пристали да спроводе неоколонијалну освајачку политику пљачкања државе и грађана. Одговор на овако подао смишљен план непресталног задуживања државе и извлачење великих профита за мултинационалне корпорације, извлачење великих зарада из уништавања домаћих привредних и природних ресурса, смислио је председник Еквадора – Рафаел Кореа, који је, за дивно чудо, мада школован на престижним америчким универзитетима, био националиста који није прихватио да буде издајник своје државе и народа, није прихватио да примени штетну шок-терапију и операцију без анастезије у неолибералном економском моделу за пљачкање неразвијених држава, него се одупро тим америчким империјалним моћницима и одбацио је, чим је 2006.године ступио на власт, да исплаћује нарасле обавезе међународних кредитора, који су правили зеленашке кредитне аранжмане и који су тражили да се спроводи политика сталног задуживања, распродаје националних ресурса и опште приватизације.

Кореа је тај нарасли спољни дуг, који је кулминирао у децембру 2008.године, износио је 17,4 милијарде долара, због чега је Еквадор морао да прогласи банкрот, назвао – неморални дуг! Дошавши на власт донео је одлуку да неће да плаћа ни један долар тог нараслог државног дуга из разлога што је тај дуг одлазио за невероватно велике профите страних банака и мултинационалних корпорација, уместо да је одлазио за покретање производње, запошљавање радника и подизање животног стандарда све сиромашнијих грађана. Отказао је послушност ММФ-у и Светској банци. Одбио је да слуша њихове погубне, уцењивачке економске мере. Сматрао је да су управо те мере довеле до пропасти државе и до толике задужености. Оптужио је међународне институције да ће против њих да подигне тужбу пред међународним судовима, јер су приморавали политичаре издајнике да воде погрешну економску политику по Еквадор и да склапају штетне уговоре, који су државу довели до банкротства.

Рафаел Кореа се држао старог јеврејског правила да за мали дуг брине дужник, али за велики дуг, који не може да се врати, мора да брине поверилац. Зашто сте давали новац презадуженим државама? Зашто сте корумпиране политичаре наводили да се непрестано као наркомани задужују? Зашто сте приморавали те политичке скотове да воде економску политику на штету државе? Зашто нешто нисте предузелу да то спречите? Пошто су били саучесници у злочину намерног задуживања државе, председник Рафаел Кореа им је поручио : „Ако инострани дуг гуши државу,он мора бити репрограмиран и кредитори морају разумети да ће или репрограмирати дуг под најбољим условима за себе или неће добити ништа.Једна земља се не може одрећи образовања, здравственог и система јавних служби, само због тога да би вратила дуг.“

Ово је био невероватно храбар потез мудрог Рафаела Кореа. Потез који је упалио. Мали Еквадор се супротставио моћним финансијским лешинарима и оријентисао свој развој на сопствене снаге. Та политика – у се и у своје кљусе – донела је резултате. Зашто сам навео овај поучан пример? У исто време када се ово дешавало у Еквадору, не знајући за то, предлагао сам да Србија прогласи банкрот, да се погубна неолиберална економска политика одмах прекине и да се откаже послушност ММФ и СБ, те да се из свих државних институција избаце странци, који су шпијуни и чији рад штети нашим националним интересима. Такође, на истом овом месту, предложио сам 25 политичких мера и 101 економско мере које морају да се предузму ако хоћемо да спасимо земљу сигурне пропасти.

Поставило се кључно питање – ко ће то у окупираној земљи то да уради? Ако знамо шта треба да урадимо и ако имамо људе у земљи и расејању који су квалификовани да то ураде, поставља се питање – како ти људи да дођу у политичку прилику да покажу шта знају. Али, ми у Србији, нажалост, нисмо имали на политичкој сцени харизматичног и одважног лидера као што је то био Рафаел Кореа.

Настављена је наша унутрашња окупација, која данас кулминира у Драмосеровој намери да испуни оно због чега су га крсташи и довели на власт – да призна на Видовдан независност Косова и тако отцепи део наше државне територије. Мада је то све против Устава, објаснио сам то све у прошлом броју, мада преамбула изричито говори да је Космет саставни део територије Србије и да сви државни органи морају да раде на његовој заштити, присуствујемо невиђеном дриблању и кувању јавности да председник државе мора да потпише нешто што не сме да потпише. Његова наводна борба да извуче највише што се може извући је обична фарса, лагарија и гебелсовско спиновање утрнуле јавности, која, уплашена од толике претње и медијске манипулације, систем куване жабе, почиње све више да се повлачи као да је све ово што се ради завршено и као да нема никаквих други решења.

Понављам, једини начин да Драмосер и његов криминални клан легализује своју издају је да изврше промену Устава и избришу преамбулу. Ако у томе успеју, онда он може да кроји нови Устав како хоће. Али, политички гледано, то је велика опасност за одметнутог председника који стално крши садашњи Устав. Улазак у промену Устава му смањује маневарски простор за данашње лажи и подметања и то га онда доводи на један врло опасан и клизав политички терен. Да ли ће уцењени и притиснути уз зид председник Србије потписати неки међународни споразум који је противан Уставу? Хоће! Мора или ће га крсташи сурово казнити. Када потпише, крши Устав. Онај који крши Устав, мора да одговара пред законом због кршења Устава. Казна га сигурно чека. Његов потпис ништа не важи. Прекршен је Устав. Председник нам сваки дан кука како га притискају и ломе. Неважећи су међународни споразуми који су плод уцена, притисака и претњи.

 

Драмосер је у великој невољи Отуда његова тако велика дипломатска активност. Притиснут је да заврши оно што је својим налогодавцима и обећао. Излаз за њега је, ево му бесплатан савет, да одмах поднесе оставку и распише изборе по новом Закону о изборима. То му је најмудрији начин да се извуче из невоље у којој се нашао. Како се већ метиљави и покварени смутљивац Саша Јанковић сам у јавности намеће да је спреман да призна независност Косова,онда се Драмосеров простор за неку нову куповину времена драстично смањује, падају му акције на тржишту велеиздајника јер се појавила опасна конкуренција, која је много јефтинија, обара му цену, па ће прагматични крсташи врло брзо, без велике приче и отезања, заменити пролупалог Драмосера са мекушастим полтроном и бирократом без својстава, који је на све спреман да би се по сваку цену докопао власти.

Бесмисленост српске политике се најбоље види у томе да је Ђилас добио задатак да окупља прозападну опозицију која треба да се супростави прозападној власти. Обрачун у породици велеиздајника одиграва се око тога ко ће добити намесничко место да даље уништава Србију. Тоталитарни и поданички систем унутрашње окупације остаје као једини политички пројекат и власти и опозиције. Како њих, као што добро знамо, интересује искључиво новац, онда ће они све да ураде да би остварили своје личне интересе. Космет је за те политике скотове и ниткове прошлост и они ће, без гриже савести, урадити све што Велики Инквизитор буде од њих тражио. Кључно, демократско питање за све опљачкане и преварене грађане Србије данас је – како да се ослободимо унутрашње окупације?

Погледајмо једну историјску паралелу. Добро ми је познато стање у Русији у августу 1998.године, када су државне финансије потпуно банкротирале, државна каса опљачкана и испражњена, када је рубља само за неколико часова пропала 400%, када је Русија доживела, после осам година унутрашње окупације, кулминацију своје велеиздајничке политике и када крсташи, због губљења времена са курчевитим и непокорним Србима, нису могли да се довољно добро посвете Русији, да је брзо поробе, поделе и колонизују, јер им је Русија лежала на леђима и могли су да је силују и да се иживљавају, лечећи своје вековно недосањане цезаропапистичке комплексе и фрустрације. У тим преломним и тешким тренуцима за спас Русије, појавила се у Санкт Петербургу једна историјски одговорна и храбра група просвећених, храбрих, родољубивих и добро организованих високих официра КГБ-а , предвођених професором Анатолијем Собчаком, који су, данас је то потпуно доказано, извршили тихи, унутрашњи државни удар и најурили одметнутог пијанца Јељцина са власти како би спасили државу и народ. Путин није, дакле, дошао на власт кроз изборну процедуру и демократску кандидатуру, него је буквално доведен да заустави даљу пропаст Русије.

Иза Путина је стајала просвећени део државне службе безбедности који више није могао да гледа даље урушавање и уништавање Русије, која је читавом свету, због понашања Јељцина, служила за спрдање и изругивање. Тада је крсташима Русија била добра и уживали су док су је пљачкали и правили планове да је поделе на шест нових држава. У знак захвалности за допринос у спас државе и народа, подигнут је споменик професору Анатолију Собчаку, који је одбио понуду да он буде председник државе, него је проценио да је његов, непознат руској јавности, пулен В.В. Путин много боље решење. Све остало знате.

Навео сам два примера из Еквадора и Русије само да покажем да постоје решења и када је најтеже за спас државе и да се можемо ослободити унутрашње окупације. Како су за то ослобађање највише заинтересовани управо сами грађани, јер је то једини начин да дођу до бољег стандарда и хуманијег живота, да престану да се исељавају из земље у коју више не верују због свега што су нам урадили политичари од 1990. године до данас, онда је обавеза сваког нашег грађанина да се побуни и да откаже послушност свим политичким странкама, сви су већ били на власти, да се организујемо у заједничкој борби да отерамо унутрашњег окупатора. Господо другови, нема другог пута да се ослободимо окупатора. Побуна грађана! Рушење паразитског тоталитарног система! Нови политички систем! Нови људи! Који неће бити професионални политичари. Има ли Србија снаге за праве промене? Имају ли Срби снаге да победе сами себе?



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*