петак, 24 септембра, 2021

Поглавица Меко Срце

У свим медијима 09.јуна 2014. могли смо да прочитамо следећу изјаву поглавице, која треба ваљда да скине још једну српску заблуду о томе ко су нам пријатељи, а ко не: „Тешко је имајући у виду снагу Србије и Немачке, али жеља је Србије и то говорим без стида, да буде савезник Немачке што раније Србија није умела и није знала…“ додавши да би свако желео да буде пријатељ и савезник Немачке.

 

 

poglavica meko srce

 

 

Прелиставајући новине човек може свашта да сазна. Неки пут невероватна сазнања и вести из новина нас доведу до питања шта смо ми до сада мислили, како смо живели и одакле нам толике заблуде које трају вековима. Тако смо готово у свим медијима 09.јуна 2014. могли да прочитамо следећу изјаву поглавице, која треба ваљда да скине још једну српску заблуду о томе ко су нам пријатељи а ко не:

„Тешко је имајући у виду снагу Србије и Немачке, али жеља је Србије и то говорим без стида, да буде савезник Немачке што раније Србија није умела и није знала…“ додавши да би свако желео да буде пријатељ и савезник Немачке.

И тако ми сваког дана сазнајемо ко су нам браћа, ко су нам пријатељи, ко савезници. Сваког дана из новина и изјава наших властодржаца сазнајемо шта желимо али нисмо знали. Они су ту да нас упознају са нашим жељама којих нисмо свесни па их нисмо исказали, па ће велики и непогрешиви властодршци да их остваре за нас. Мада ми није најасније какве везе има снага међу пријатељима, браћом, савезницима. Мене су годинама учили да је то излишно и спомињати међу искреним савезницима. А нећу ни говорити о непотребности таквих квалификација међу браћом и пријатељима.

Зато сада са предузимљивом владом тако брзо све успевамо да остваримо. Зато смо тако брзо успели да се повежемо са нашом вековном „браћом“ из Емирата, како каже наш поглавица. Наравно као и ону вековну „тежњу“ о савезништву са Немачком тако је и ову вековну „братску љубав“ са шеицима рекао без стида како сам каже. И тако сада та вековна жеља о савезништву са Немачком, која мени сагледавши све њихове захтеве више делује као вазални однос, није далеко. Али шта ја знам о вазалном односу кад нисам знао ни ко су ми браћа а ко пријатељи.

Увидевши да сам очито нешто учећи српску прошлост изоставио, а размишљајући о речима нашег поглавице меког срца како смо кроз историју пропустили да успоставимо савезничке и пријатељске односе са Немачком, поново сам је мало прелистао. Да бих видео то што он види а српски народ не види, покушао сам да у историји нађем податке о томе. Међутим они су ме још више збунили јер не говоре баш у прилог томе (или не читамо исту историју). Упознајући се са српском историјом видимо да су први дипломатски односи, ако се то тада могло тако звати, између Србије и Немачке успостављени пре нешто више од 820 година. Практично од времена када су се сусрели цар Фридрих Барбароса који је био у свом освајачком походу и наш Стефан Немања. Од тог времена кроз историју постоје стални контакти две државе, једино што су се кроз време мењали.

У почетку су они били засновани на томе што су њихови војници служили на нашем двору. О овоме највише записа има у време цара Душана Силног, када је на његовом двору на челу са витезом Палманом било још 300 припадника угледних немачких племићких породица. Сви они као такви били су витезови у служби цара Душана Силног. А историја јасно бележи да је тако сигурно било још од доба Душановог деде краља Милутина.

Дакле када су се Немци борили витешки, за част, истину и правду, није било никаквих препрека да заједно стоје једни поред других са српским витезовима. Касније кроз историју однос снага се променио и све је изгледало много друкчије. Како је Немачка војно јачала њена гордост је расла. Када је сматрала да је довољно ојачала ствари су се из корена измениле. Па је онда Србији ултимативно и гордо понудила да се понизно прикључи једном Аустро-Угарској монархији, а други пут нацистичкој Немачкој.

Остаје нам дакле само нејасно на који период је наш велики вођа меког срца мислио. Мени лично делује да без обзира на последице нисмо погрешили, ни са Аустро-Угарском монархијом а ни са нацистичком Немачком. А и како може да се погреши када се слуша душа народа. Како се може погрешити када се прати светосавски пут. А ту душу народа, то светосавље дубоко урезано у њему знали су и Немци. Они Немци који нису били заслепљени самољубљем и гордошћу, а били су уз то упознати и са историјом. Ти Немци су имали довољно отворено срце и душу да би видели истину и од ње се нису скривали.

Тако да не можемо и не смемо заборавити Павла Јуришића, једног од значајнијих српских војсковођа у Првом светском рату. Ако вас збуњујем зашто спомињем Павла Јуришића, рећи ћу вам само да је његово право име Паул Штурм, да је био у истој класи на војној академији са Аугустом фон Макензеном. Рећи ћу вам да су у истој класи добили чин потпоручника. Али исто тако важно је да је ту и био крај истог пута са Макензеном. Пут Павла Јуришића даље је био као и пут војника и витезова Фридриха Барбаросе. Његов пут је ишао куда му је душа говорила, путем где су пре њега ходили триста немачких витезова на челу са Палманом. Витезова на двору цара Душана Силног. Његов пут није више био само пут Паула Штурма, већ пут витештва, истине и правде. Зато је и постао поносни српски официр Павле Јуришић.

Можда смо овде сви заборавили да су Јакоб Грим, Вилхелм фон Хумболт, Јохан Волфганг фон Гете, Тереза Албертина Лујза фон Јакоб говорили српски. И не само то: Гете се залагао за увођење српског као равноправног језика у немачке школе, и позната је његова изјава:

„Народ који пева, мисли и дела као србски, не заслужује да носи име подјармљеног народа.“

„Мени пак, који сам давно препевао жалосну пјесаницу племените Асан-аганице и за ту лепу песму код многих пробудио интересовање, свакако је стало до тога да усредније препоручим један језик, који нам је сада постао приступачан преко граматике, речника и толиких узорних песама. Никада нисам престао да се упознајем са песмама из србских наречја.“

Додуше, и ово и још много тога сличног се од нас некако историјски скрива. Колико нас зна за искрену изјаву Терезе Албертине фон Јакоб:  „Србин живи своју поезију.“

Ова изјава можда најбоље одсликава Србинову душу, а очито да су то добро знали и поменути знаменити Немци. Ови Немци нису били непознати, ови Немци су биле све али не и обични грађани Немачке. Добро су нам знани како нама тако и свету. Дакле ако су они сматрали Србе посебнима, зашто ми то онда да не прихватамо као истину.

Али можда смо отишли сувише далеко у историју, можда је поглавица меког срца мислио на блиску прошлост и садашњост. Можда не треба гледати толико у историју, иако ми из главе не излази она народна: „Ко не учи и не чита своју историју, понављаће је“.

Вратимо се ипак садашњој Немачкој. Оно што видимо је да претендује да испуни своју историјску жељу, да влада ЕУропом. Чини ми се да сам учећи о њеној прошлости прочитао да је то више пута и покушавала до сада. Њен тренутни проблем у остварењу сна је вазални однос у ком их још увек држи Америка. Самим тим њена основна звезда водиља је како да се из тих канџи ишчупа. У том свом настојању делује ми да су опет решење пронашли у историји. Покушавају да направе пријатељске односе са једином правом силом иза које стоји правда – са православном Русијом. Знају они да им је Русија једини излаз из оштрих канџи Америке.

Све ово и не би изгледало тако лоше да нам историја није учитељица живота. А та учитељица нам каже: Немачка је увек кроз прошлост градила добре односе са Русијом, све до момента када не би сматрала да је довољно ојачала. Довољно оснажила да крене у остваривање свог никад досањаног сна о преузимању узди над ЕУропом и наравно Русијом. Тада окуражена својом снагом она показује своје праве тежње и своје право лице, покушавајући да спроведе своју сулуду идеју о Немцима као аријевској нацији.Срећна је околност што и овај као и сваки други нереалан сан никад неће бити остварен.

Да ли ми Срби православни по идеји наших политичара треба да будемо део тога, или треба да сачувамо чистоту своје душе? Да ли треба да тражимо неку нову браћу и пријатеље или да останемо браћа и пријатељи са онима за које нас вежу историја, крв и порекло? Мислим да је одговор једноставан, треба да останемо оно што смо вековима уназад и били. Треба да останемо верни Господу, светосављу и себи. А Немачка, нека иде она својим путем, али ће морати мало више да се на том путу позабави историјом. Мораће да је добро проучи да је не би по оној народној поново на исти начин проживела. Ако она то уради и схвати, ако промени своје погрешне тежње и не морамо да се плашимо да ћемо закаснити у њен загрљај, како то виде поглавица и индијанци на власти. Доћи ће Немачка онда сама да пружи руку пријатељства ономе ко никад искрен стисак руке није ни одбио. Дотле Србији не требају лажна браћа и пријатељи.

 

(Ненад Благојевић)

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари