понедељак, децембар 11, 2017

Праштајте, Трећепозивци, 1300 каплара, Солунци, редовни војници

Опростите нама, блесавом и слуђеном потомству, што проћердасмо вашу старост у рововима, за нашу младост на сплавовима. Oпростите што нас скоро да и нема.Као да смо отишли негде далеко, у неке срећније земље, не трбухом за духом, већ иштући преко леба погаче! Као да ова лепа и плодна земља није могла да нам роди барем онолико колико је рађала вама! Драги претци, Германи нама не могу да опросте Ваше победе, Вашу храброст, Ваше жртве. И мада нисмо достојни Вас, поднећемо да нас мрзе.

 

1300-kaplara...

 

 

Има још годину дана до Видовдана 2014. године. Тада ће Косово бити примљено у Европску Унију уместо Србије. Лукаво, са помпом, Германи ће се већ одлучити на некакав понижавајући вид освете Србима за све своје поразе у прошлом веку. На стогодишњицу почетка 1. светско рата.

Србија ће, нормално, остати пред „Чаробном капијом“, чамећи чекајући чудо!
Није нама стало до Уније. Ми знамо да сваки народ,  имајући сопствену монету, може да живи лепо и нормално, од свог рада, не очекујући тзв. кредите из Уније. Само да је слоге и памети. Али пошто смо хронично у мањку са слогом и памети, хајде да се извинимо онима који су изгубили своје животе за ово мало чаробне земље коју потомци распикуће распродају као на вашару.
Драги Трећепозивци, опростите што сте били мобилисани у својој 62, 63, 64, 65 години. Опростите нама, блесавом и слуђеном потомству, што проћердасмо вашу старост у рововима, за нашу младост на сплавовима. Опростите нам што нисмо схватили да Вам чак ни споменик неће бити остављен на миру, па смо допустили да неки болесник споменику одсече главу, пре двадесетак година.

Драги Трећепозивци, опростите што нас скоро да и нема.
Као да смо отишли негде далеко, у неке срећније земље, не трбухом за духом, већ иштући преко леба погаче! Као да ова лепа и плодна земља није могла да нам роди барем онолико колико је рађала вама! Драги наши очеви и дедови, има оних који су нам били криви за многе ствари, али ви нам опростите што смо били толико лаковерни. Што смо, напустивши веру прадедовску, прихватили лепе земаљске лажи идола од земље и клањајући се њему починили непочимство: Клањали се оном који је из заседе и рова пуцао на вас да би после тридесетак година лукаво засео на грбачу вашег потомства.

Опростите што је почињено толико чедоморстава, што мајке-немајке, убише у својим утробама три нерођене Србије. Све по сили безбожној која запоседе наше умове, душе, тела. Опростите генерали српски, сви преко шездесет година, што окачисмо Ваше бронзане ликове на вештачко камено брдашце у Пионирском парку преко пута Скупштине, у коме се иначе држе крпе, четке  и метле за чишћење парка. Што помислисмо да је баш то место прикладно за Вас који препешачисте онолике камене гудуре, да би Србија живела некада.
Опростите генерали Српски, што Вас извукоше из ваше старости на врата ваших станова такозвани ослободиоци, што вас премлатише као криминалце и сахранише без икакве почасти на необележеном месту.

 

1300 kaplara..1

Драга децо, 1300 каплара,
опростите  нам што ми не бисмо умели да будемо Ви! Нама не само да није драго знање и студирање, него ми једва чекамо да купимо неки испит и неку дипломицу, да би направили неку flugtag каријерицу и запослили се код Viva la Dive за шаку сваровски кристала.
Поштована децо, ваша младост је била жртвована некако чудно, као да Србији никада више неће бити потребни школовани млади људи. Не знам баш пуно о томе, али ме сваки пут потресе кад се сетим уличице 1300 каплара у Београду, кратке као ваш живот, а тако скрајнуте и неважне као да нико не треба да зна којом улицом пролази.

Поштовани Солунци, Ви сте  чекали, иако су вам у грудима дамари били јачином слепе љубави која не уме да чека, док нисте нахрупили на бедеме камена и граната које се распрскавају у вашим телима и ношени жудњом за родном грудом освојили слободу, јурећи брже од француских коњника, ношени замахом крила те свете љубави којом нас је пошкропила земља која нас је родила. Не постоје речи, осим поезије дубоке, смртне и потресне, којима се може опевати ваша жртва. Можда само речима Арчибалда Рајса: „…Али ваши младићи, ах како су они знали да умру!“

Драги, поштовани, вољени редовни војници, Ви којих је било највише, ви сте сви именом и  презименом записани у неке спискове који се чувају у неким сандуцима у неким подрумима у неким архивима. А уместо Вас, на брду Авала се шепури споменик незнаном јунаку. Зашто је баш „незнани јунак“ постао заменик за све  вас? Данас почињемо да схватамо да је ваша безименост  уствари почетак нашег непостојања.
Нисмо знали да ће српско име постати тако омражено. Заборав ваших имена је корен омразе нашег имена, тако опако раширене у Европи, а можда и шире.

Драги претци, Германи нама не могу да опросте Ваше победе, Вашу храброст, Ваше жртве. И мада нисмо достојни Вас, поднећемо да нас мрзе. Поднећемо и њихову освету. Поднећемо сву губу којом су нас проказили ти европски злотвори који су нам три пута у 20. веку упадали у кућу и убијали, рушили и пљачкали. Оно што ћемо најтеже поднети је што ће извршиоци освете бити …….конвертити, преваранти, дилетанти…..из наших редова.
Вољени претци, заказујемо сусрет у Небеској Србији! Ви сте сви тамо, а ми? Хоћемо ли је бити достојни?

Помозите нам,
сви наши Светитељи и сви Мученици и сви које овде поменух у групама.
Не треба нама непотребно. Нама требате Ви, најрођенији наши.

 

 

( Бранислава Станковић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  SRBIN OD SRBINA   |  понедељак, 08 јул 2013 20:25

    Србин, који увек пева и обожава своје јунаке, заслужује да вечито живи и постоји. Он ће срећно живити и стално напредовати. Срби, витешки потомци, цвет и понос народа који кроз своје дуго вековно постојање. Они се и данас храбро и достојанствено, ал’ и витешки боре, док су им јуначке војске огрезнуле у сопственој крви.
    Бол, мудрост и храброст су понос нашег Народа, борити се и умрети за слободу.
    Понос је, морална победа која је много силнија, трајнија и роднија од материјалне, а која је ипак остала у души нашега народа. Она је запојила душу Србина новом љубављу према својој драгој „Отаџбини”.
    Према златној слободи, и према „Светој Вери” његовој. Песма га је духовно хранила и бодрила, а то га је и очувало. Непрестано га духовно храни, али и крепи да у патњама и невољама истраје. Да се избори за своју слободу. Сада је „Мудрост Срба”, умеће да очува своју слобода у којој ће наш народ увек срећно да живи. У којој ће моћи да се рађа и стално да напредује, али не и да нестаје, изумире, ил’ да га уништавају…

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*