субота, август 19, 2017

Прејаке речи за најслабије људе

Ко је послао егзекуторе да ликвидирају Бранка Миљковића?
Јосип Броз, Оскар Давичо, или Савка Дапчевић Кучар? Или сви заједно?

 

Бранко Миљковић


Бранко Миљковић, принц поезије, највећи српски песник у 20 веку, аутор антологијских књига: Узалуд је будим, Смрћу против смрти, Порекло наде, Ватра и ништа, Крв која светли; човек о коме је докторску дисертацију написао Љубисав Станојевић; човек о коме се говори у играно-документарно филму „Ватра и ништа“ у режији Марислава Радисављевића; човек по чијем се имену у Нишу од 1971. године додељује престижна књижена награда „Бранко Миљковић“; човек који у нишком Народном музеју има Спомен собу; песник кога су поштени волели, а непоштени у потаји клели, окончао је овоземаљски живот у ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. године на мистериозан начин који ни до данас није разјашњен, што ни мало не служи на част ни политичкој ни културној елити од 1961. године до данас!

Званична државна информација је да је Бранко Миљковић извршио „самоубиство“, а права истина је да је нађен обешен у загребачком парку, у близини крчме која је била стециште сумњивих, и то обешен тако да су му колена била савијена, стопала на земљи, а на глави натучен шешир, дакле у клечећем положају што се види и на фотографијама Бранковог пријатеља, загребачког песника Златка Томичића, а танка грана о којој је наводно висио није могла да издржи ни тежину десетогдишњег детета, а камоли тежину корпулентног Бранка Миљковића!

Такође је истина да су на телу двадесетседмогодишњег принца поезије, нарочито по леђима, нађени трагови удараца гуменим тврдим предметима.

Шта је у позадини ликвидације принца песника Бранка Миљковића?

Да ли чињеница да је Бранко намеравао да објави своје истраживање порекла Јосипа Броза по његовом дијалекту, јер, познато је, Броз је увек слабо говорио српски и никада га није научио, а у Загорју га се нико није сећао?

Да ли чињеница да је у Бранка Миљковића била заљубљена лепушкаста Нада, млађа кћерка Савке Дапчевић-Кучар, а њена старија сестра била је удата за осведоченог хрватског шовинисту Вицу Вукова који је касније емигрирао у Аустралију и директно се ставио у службу терористичког усташтва у емиграцији?

Да ли чињеница да су Бранко Миљковић и Оскар Давичо (који је открио раскошни песников таленат и који му је објавио прв књигу!) били заљубљени у исту жену? Зашто се по Београду после Бранкове смрти причало „Давичо га је открио, Давичо га је и убио“?

Одговорно тврдим да постоји тесна спрега у све ове три упитне реченице које упућују на јединствен одговор: Бранка Миљковића је убила комунистичка Удба у сарадњи са усташком емиграцијом!

Наиме, после Бранковог разочарења у Београду и сукоба са моћним Давичом, отишао је у Загреб у намери да нађе себи мир, али стваралачки немир да је нагонио да открије тајну о есеју у којем анализира Брозово порекло на основу његовог дијалекта и, на крају, кобно заљубљивање лепе Наде, кћерке моћне Савке Дапчевић-Кучар која је била у тесној вези са усташком емиграцијом по политичкој и породичној линији, само је убрзало комунистичко-усташко стезање омче око врата Бранка Миљковића у ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. године.

Зашто је згребачки полицијски досије о Бранку Миљковићу број 13238-86 i KPI 110/61 и дан данас недоступан јавности у земљи и иностранству? Ко су људи у кожним капутима које помиње Бранкова пријатељица Добрила Николић?

Можда се одговори на сва ова питања налазе у књизи Косте Димитријевића „Бранко Миљковић убијени песник“, из које дословно преносим један одломак:

„Како Бранко није излазио из кафане већ дуже времена, док Жућа није хтео тамо да уђе да би га позвао јер је некоме био дужан, ништа ми друго није преостало него да из јавне говорнице позовем свог станодавца чика Стеву, који је за кратко време стигао колима. Ушли смо тада заједно у кафану, она је била пуна гостију, али Бранка тамо није било. Неке пијане протуве су нам се кезиле и мени подсмевале, тако да сам са чика- Стевом одмах изашла напоље.

Седећи у колима чекали смо Бранка још пола сата, помислила сам да се можда нисмо мимоишли када сам, праћена Жућом, телефонирала из поште. Прекоревајући ме што сам се уопште усудила по ноћи да долазим у овај крај на злом гласу по криминалцима и проституткама, чика Стева ме је потом одвезао у стан. Тек онда сам се досетила шта су вероватно о мени мислили она два припита типа са безобразним предлогом једног од њих. Па да, ту су крај дрвећа дежурале проститутке… Али, те вечери нисам приметила ниједну, можда није било још време за њихово дежурство?

„Убише госпона“

Нисам могла ни да тренем те ноћи мислећи на Бранка, питајући се да му се није догодила каква непријатност, а у зору је зазвонио телефон и чула сам узбуђени Жућин глас: – Дођите одмах, нешто се страшно догодило. Убили су госпон’ Банка!

Нисам могла да поверујем у то што сам чула, брзо сам се обукла и тамо стигла испред истражних органа. Био је то тужан, незабораван призор. Угледала сам Бранка везаног за танку грану врбе у положају као да спава. Имао је натучен свој црни шешир на глави. Убице су му га тамо ставиле шегачећи се са жртвом. Ту је био и Жућа, узбуђен као и ја док ми је говорио: „Отуда су га пренијели, отуда. Ево, њихових трагова у снијегу“ – и показивао је на простор према кафани. Ту се нашао и први сусед из Јандрићеве улице који је попут нас био потресен, искрено говорећи како се те ноћи чула вика и јауци око те кафане.

То је, каже, потрајало, али он није смео изаћи из куће. Било је доста трагова у снегу око обешеног Бранка. Видела сам и пругу од његових ногу које су вучене од те проклете кафане, односно са места где је убијен. Онесвестила сам се. После сам истрази понудила Бранкове ствари и хтела да дам изјаву. Рекли су ми да је истрага завршена и да се ради о несрећном случају…

Сузних очију које је брисала крајичком марамице, очигледно потресена својим присећањима на ту кобну ноћ, Добрила је још додала: – Замислите, било је очигледно да су Бранка претходно убили иза кафане и довукли до тог дрвета на које је обешен танким каишем док је клечао крај ђубришта. Замислите само, тако диван човек, изванредно продуховљен, чист и увек дотеран као прави господин, наш принц песника у најбољем животном добу на ком огавном месту је освануо мртав. Управо, поред ксаверског, уличног ђубришта. То је страшно понижавајуће и нечовечно шта су ти монструозни злочинци урадили да би потом вешто прикрили све трагове.

Сведоци ћуте

Нико после није пред истражним органима смео да понови ноћну причу о стравичним крицима и вапајима жртве. То се није усудио чак ни Бранков пријатељ Жућа. Приликом прве изјаве, он је тврдио да су пристигла кола те ноћи била београдске регистрације, а потом је избегао даље сведочење јер су му надлежни обећали да ће за ћутање о злоделу добити дотле ускраћени пасош да отпутује мајци у САД. То ми је и он искрено признао извињавајући се што није у могућности даље да сведочи. Ни комшија, коме је очигледно запрећено, није више смео да понови раније сведочење пред Бранковим родитељима, братом и Тасом Младеновићем, о тамошњој ноћној гужви и стравичној вици крај те проклете кафане кад су, очигледно, деловали егзекутори. Као да се све заверило против истине и правде у случају вешто режираног Бранковог смакнућа. И ја сам дуже време била принуђена на ћутање, али сматрајући да долази погодније време за разоткривање суровости тоталитарног режима, решила сам да проговорим….

Време лети, написао сам на почетку ове књиге прекоревајући и себе што сам толико одлагао да коначно напишем истину о Бранковом бурном животу и трагичном крају. Све је то, додуше, пре четири деценије прохујало са вихором, нестали су с овог света Бранкови најближи, осим снаје Анђе и њене деце и унука, али наставља живот песникова волшебна реч.

Ради скривања доказа одавно је посечено и оно танковито стабло на рубу Ксаверске шуме, нестали су сведоци тог очигледно политичког убиства у времену када се на то није смело ни помислити, а камоли написати истина. Али, Бранко није био заборављен јер суседи у Ксаверу причају да је на месту песникове трагедије покрај ђубришта, док стабло није било посечено, повремено освитао покоји букет цвећа.

Вероватно, стављен тамо од поштоваоца Банкове поезије. Али, ликвидатори нису желели да се на месту њиховог злочина ствара никакав култ и зато су тамо уместо посечене врбе ставили већу дрвену таблу с крупно написаним речима упозорења: „Забрањено за псе, Србе и Цигане.“

 

 

Разидајте зазидане вилице!

Ко је послао егзекуторе да ликвидирају Бранка Миљковића? Јосип Броз, Оскар Давичо, или Савка Дапчевић Кучар? Или сви заједно?

Сме ли данас српска културна елита у Удружењу књижевника Србије, Удружењу књижевика Црне Горе, Удружењу књижевника Републике Српске, Матици српској, Српској академији наука и уметности (САНУ) да се усуди да испуни моралну обавезу према убијеном песнику Бранку Миљковићу и да допринесе расветљавању мистериозне смрти принца српске поезије?

Сме ли српска културна елита да ћутолошки посматра како на мистерију смрти Бранка Миљковића пада маховина заборава и да ћутањем доприноси затрпавању Миљковићевог „хераклитовсног принципа сажимања супротности у бићу“, како је давно приметио Алек Вукадиновић?

Сме ли неко да загребе по београдској мистерији кад је Бранко Миљковић хтео заједно са Милованом Ђиласом да покрене лист који је у старту забрањен?

Можда би одговор на ово питање могао да пружи уважени академик Матија Бећковић који је био Ђиласов пријатељ до смрти и који је на Ђиласовом гробу одржао говор који ће се дуго памтити?

Ако нико из досадашње елите није могао бити Бранко Миљковић, зар свакога од њих сутра не може задесити Бранкова судбина?

Питања је много, а одговор само један: Разидајте зазидане вилице!

(Из рукописа „Контролисани мук“)

 

(Петар Милатовић Острошки)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*