петак, децембар 15, 2017

Срби на Косову и Метохији: ни демократије, ни права

За Србе који су остали на својој родној српској земљи, остала су само два излаза – или постепено нестајање у бодљикавом жицом ограђеним гетоима или борба за остварење својих уставних права заједно са севером Космета. „Држава нас је на жалост предала у руке Шиптара. Један од њих ми је рекао – „ми сањамо час када ће доћи тај дивни дан да ви одете“ – и ми смо сада, на жалост, на путу да то и учинимо“.

 

Kosovo i Metohija posle sporazuma...1

 

Прва тачка формулисаних захтева са великог митинга „Остајемо у Србији“ против споразума Београда и Приштине, који је одржан 10. маја у симболично време 12.44 (као подсећање на важећу Резолуцију 1244 СБ УН), тражи да се Уставни суд хитно – а најкасније након тридесет дана – изјасни о споразуму из Брисела и свим споразумима које су донеле ова и претходна влада, а који задиру у уставно-правни статус Републике Србије и Аутономне Покрајине Косово и Метохија. Остали захтеви гласе:  Уколико се Уставни суд у поменутом року оглуши о наш захтев и своју дужност, покренуће се свенародна иницијатива за расписивање референдума, на којем би народ донео коначну плебисцитарну одлуку о споразуму и вануставном издвајању Косова и Метохије из српског државног, уставног и законског организама, а такође и да штампани и електронски медији са националном фреквенцијом, а нарочито медијски јавни сервис, сместа прекину са медијском блокадом и отворе се за ставове који се аргументовано и критички односе према споразуму и његовим протагонистима.Следећи свесрпски митинг за подршку Косову и Метохији предвиђен је за Видовдан, 28. јуна текуће године.

Уставни суд је заиста прекршио законом предвиђен рок за доношење одлуке о уставности споразума са Приштином, који су потписани од почетка 2011. године. Како се испоставило, ћутање Уставног суда условљено је захтевом Министарства правде да се не доноси одлука све док не буде донет неки нови закон о суштинској аутономији на Косову и Метохији.(1) Сама ова чињеница доказује да се ради о противправној природи Споразума Београда са Приштином. Исто тако је очигледно да не постоје правне основе за доношење позитивне оцене Уставног суда о споразумима донетим током 2011-2013. године. У вези са тим, српско Министарство правде предлаже у суштини  преварантски трик у виду хитног усвајања закона, тако дизајнираног да пружи легитимитет споразумима, а тек након тога Уставни суд треба да настави да обавља своју дужност. Међутим, притисак на суд не врши само Министарство правде: Председник Србије Томислав Николић је 8. маја 2013. године у ТВ интервјуу за РТС недвосмислено изјавио да је „он молио председника Скупштине и Уставног суда да сачекају завршетак договора са Приштином и закона о суштинској аутономији који ће из тога проистећи, па да потом оцене уставност пројекта тога закона“.(2) ДСС Војислава Коштунице оценила је изјаву председника у којој захтева од Уставног суда да одложи оцену уставности донетих споразума, као „отворену и грубу злоупотребу председничких овлашћења“, као „противуставно и противзаконито мешање у рад Уставног суда“, а такође и као „правно бесмислено дело, пошто прихватање нових закона не може утицати на оцену већ донетих аката“.(3) Веома карактеристично је и то да на званичном сајту владе Србије до дан данас нема аутентичног текста тзв. Бриселског споразума (као ни претходног Споразума о Интегрисаном управљању границама, 2012. године), то јест, Србији се намеће усвајање аката, чији се садржај брижљиво скрива.

У верзији Бриселског споразума, која је јавности постала позната само из информативних агенција, може се видети – како указује српски академик Коста Чавошки – да се на једној страни налазе потписи посредника из ЕУ Кетрин Ештон и српског премијера Ивице Дачића, а на другој, потписи Кетрин Ештон и Хашима Тачија. Хашим Тачи је потписао Споразум у својству председника владе Републике Косово, као лице правно једнако српском премијеру. Немогуће је реализовати споразум који је потписан у име владе самопроглашене државе, која не постоји из перспективе Устава Србије и закона Републике Србије. Сходно томе – Чавошки на то фокусира пажњу – споразум је ништаван.(4) Душко Челић, члан српске правне делегације на Бечким преговорима (2006) придружује се мишљењу Косте Чавошког: „Делатност власти у Србији је противуставна, блокиран је рад Уставног суда, на суд се врши притисак“. Намера власти је – указује Челић – примена тзв. Бриселског споразума, то јест, укидање српских државних институција рукама самих Срба са Косова и Метохије, на које се преноси одговорност за тај акт.(5)

Од стране прозападних српских медија, који су у огромној већини контролисани од стране власти, покренута је свеобухватна и веома широка манипулација јавном свести. На пример, сиже новости посвећен одбијању косметских Срба да учествују у реализацији Бриселских споразума, српска телевизија ТВ 9 (Нови Сад) је емитовала под називом „Косовари против примене споразума“(6)  (Косовари – држављани Републике Косово – А.Ф.). Притисак, лаж, скривање истине, пропаганда, уцене и маргинализација оног дела српског народа који не прихвата споразум, а пре свега Срба са севера и представника СПЦ који се залажу за заштиту Устава Србије, достигла је тако висок степен да се на митингу  одржаном у Београду 10. маја десио догађај без преседана (према различитим проценама било је присутно између 10 и 15 хиљада људи, а по српској полицији – 3 хиљаде). Митрополит Црногорско-Приморски Амфилохије је одслужио молебан за упокојење владе и скупштине. Митрополит Амфилохије је касније појаснио да су „управо Косово и Метохија центар Српске Цркве“, „народ је Црква – нису то ни Патријарх Иринеј, ни Амфилохије“, „грађани су их изабрали (чланове владе и парламента – А.Ф.) верујући да ће они поштовати Устав и да неће прихватити диктат НАТО пакта“, а смисао јектеније за упокојење владе и скупштине Србије он је објаснио као метод за њихово духовно оздрављење, „њихово васкрсење, овде не постоји ништа необично или неумесно, само је прилагођено датом историјском тренутку“.(7)

За Србе са севера Космета користи се и „шаргарепа“ – у виду обећања прилива „великих инвестиција“. У српском друштву постоји снажан осећај већ виђеног током предизборне кампање у пролеће 2012. године, када се поред уверавања о анулирању свих споразума које је са Приштином потписао режим Бориса Тадића чуло и обећање о приливу 100 милијарди евра страних инвестиција у Србију. Међутим, инвестиције нису стигле, а спољни дуг Србије је оштро порастао. Тако је на пример, спољни дуг Србије на крају 2009. године износио 22.8 милијарди еура    (8 ), крајем 2010. године – 23,79 милијарди еура, на крају 2011. године – 24,1 милијарду еура, у јануару 2012. године – 24,3 милијарде еура, но већ крајем фебруара 2013. године дуг је достигао вредност – 26,7 милијарди еура или 89% БНД.

Уочи своје посете северу Космета, потпредседник Вучић је дао сензационалну изјаву: „Промена Устава Србије ће бити један од услова за приступ ЕУ“. Поводом тзв. Бриселског споразума, приметио је да постоји могућност примене споразума и без неких људи, а избора ће у сваком случају бити до краја 2013. године. (9) Да напоменемо, избора по законима Приштине, који ће апсорбовати и растворити српско становништво у саставу „Републике Косово“. На питање о истинитости тврдњи које се односе на прелазак Срба са Космета из уставно-правног поретка Србије у уставно-правни поредак независног Косова, Вучић је одговорио „да слика није тако једноставна, Србија није признала Косово и Косово неће добити место у УН…“. (10) Коста Чавошки с правом примећује да ЕУ није риболовачко друштво већ заједница суверених и независних држава, а Србија се споразумом обавезала да неће ометати приступање Косова Европској Унији. ЕУ не прима у свој састав територије, регионе, покрајине или области. „Ако ми кажемо да је самопроглашена држава Косово на европском путу – ми истовремено признајемо да је то суверена и независна држава“.(11)

Током посете Вучића северу Космета (општина Лепосавић) 12. маја, он је изјавио да се „нигде у споразуму не указује да ће се поштовати Устав Косова“.(12) Међутим, у споразуму нема ни једног помена Устава Србије, Резолуције 1244 СБ УН, закона и нормативних аката Србије или Републике Србије као такве, као што нема никаквог помена о повратку 250 хиљада српских избеглица који су протерани од стране бојевика ОВК. Уместо тога, у тачки 4 Бриселског споразума каже се да ће Заједница српских општина бити створена по „законима Косова“. И у тачци 11 се помињу „косовски закони“, у тачци 5 се помињу „централне власти у Приштини“, у тачци 10 помињу се „правни оквири Косова“. Ипак, после сусрета Вучић је изјавио да је дошло до приближавања позиција са косметским Србима. Пошто са његове стране, као што се могло и очекивати, није стигло и није ни могло стићи ништа друго осим „појашњења ставова тог споразума“ који су сами по себи толико јасни, да ситуација остаје у акутној фази оштрог грађанског конфликта.

Што се тиче реализације споразума, на митингу у Београду je Звонко Михаиловић, председник српске општине Штрпце, приказао модел постојања Срба потчињених албанским властима и практично је показао шта значи живети по законима „Републике Косово“: „Ми смо преживели НАТО бомбардовање 1999. године, мартовски погром 2004. године, до данас нерасветљена убиства, хапшења, продају органа, пљачку имовине… ми смо остали да живимо уз наше цркве и манастире, уз Свете Архангеле, Пећку Патријаршију, Грачаницу. Ми смо остали поред гробова наших предака…, но ми, слично Јеврејима у време нацистичке Немачке живимо у гету… како се може живети без слободе кретања, како живети у сталном страху за безбедност своје деце, како сваки пут преживљавати тај страх када они иду у школу или се играју са својим друговима и другарицама. Како се свако јутро будити са питањем – да ли је освануо нови 17. март?(13)

За Србе јужно од Ибра које је апсорбовала „Република Косово“, нема ни демократије, ни људских права. Велики део тих Срба већ десет година живи у преко 100 енклава у условима недостојним за живот човека – у металним контејнерима и киосцима који су прилагођени за становање. Срби су лишени адекватне медицинске заштите, српска деца често не иду у дечије вртиће и школе, које под овим или оним изговором не прихватају „приштинске установе“. Поводом Бриселског споразума, њихово опште мишљење изразио је један од њих, С. Секулић из Грачанице: „Држава нас је на жалост предала у руке косовских Албанаца. А они за 14 година нису показали добре намере нити жељу да ми останемо у њиховом окружењу. Један Албанац ми је рекао – „ми сањамо час када ће доћи тај дивни дан да ви одете“ – и ми смо сада, на жалост, на путу да то и учинимо“.(14) За Србе јужно од Ибра, изругивање и изолација од стране Албанаца постало је део њихове свакодневнице. На пример, у фебруару 2013. године постало је познато да „Косовска медицинска агенција“ месецима касни са набавком лекова за српске болнице, упркос правовременом приливу средстава из Београда. У условима директних претњи за живот људи и хуманитарне катастрофе, руководство болнице обратило се свим људима добре воље и међународној јавности са молбом за помоћ. (15) То је очит пример како ће се управо у оквирима косовског закона и поретка спроводити „подршка и финансирање српског здравства и просвете од стране Београда“ – они су неизоставно осуђени на исчезнуће.

bez struje

 

Истовремено, почетком фебруара 2013. године, Косовска енергетска корпорација (КЕК) је под претњом судског гоњења наложила Србима да хитно плате дуг од 1999 до 2008. године, који за српске породице износи од 3,5 хиљаде до 15 хиљада еура. Албанци су по одлуци КЕК-а искључени од плаћања старог дуга. (16) За Србе који су остали на својој родној српској земљи, остала су само два излаза – или постепено нестајање у бодљикавом жицом ограђеним гетоима или борба за остварење својих уставних права заједно са севером Космета.

 

(Ана Филимонова)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*