субота, септембар 23, 2017

Српски пут ка Елдораду

Бомбастичан наслов за сан многих, чије су жеље хрлиле ка богатству, ка злату и моћи!
Елдорадо, планина од злата, судбина многих празних снова из којих су , ту и тамо, изникли примери тек неких, који су се домогли блага.

Да бисте пронашли у животу и у свом тражењу тај тајанствени Елдорадо, морате имати бар иоле одговарајућу опрему, алат за копање, шатор који не пропушта кишу, а пут до тог извора богатства, је препун  великих искушења, за која је потребна и снага и рутина!

Србија је у потрагу за својим Елдорадом, ушла сасвим неприпремљена. Слабо обучена, без новчаних резерви, имала је неке поседе, некакав углед и можда и начине да одабере пуно једноставнији пут у свом тражењу бољег живота, али је судбина без  милости, одредила дугачији пут.  Вође нашег српског каравана, су нас повеле погрешним путевима!

Сваком од нас, а поготово онима који себе сматрају непогрешивим, веома умним и способним да се ухвате у коштац са јачим противницима, може се лако десити да доживимо неугодна искуства и ненадане поразе! Уверљива убеђивања од стране богатијих и утицајнијих, могу лако превагнути над нашим урођеним страхом од непознатог, од нашег недостатка искуства или и  моћи процењивања између бољег и лошег, између доброг и злог!

Србија је себе поверила својим људима. Народ као народ, невичан новим формама политичких визија, називима који су на ивици обичног непознавања правих истина, остали као уверење да је ипак све добро изабрано, да је на најбољем и најсигурнијем путу, сукобио се са првим препрекама у тражењу свог Елдорада!
Најпре су нам објашњавали како се морамо понашати, како говорити, колико јести и пити! Онда су преузели на себе улогу да нас уче како да васпитавамо своју децу, да заборављамо на своје традиције, на искуство створено у вековима непрестане борбе за наш опстанак!

Одузели су нам право да се бранимо, да говоримо истину, да верујемо у нашег Бога и свету Цркву, желели су да се одрекнемо свога, да заборавимо на оно што је наше, вековно, исконски у народном срцу, вољено и поштовано.

То што су од нас тражили други,  мени је сасвим разумљиво! Како би нас неко уопште и могао тако искрено волети, мислити нам добро, кад нам је до јуче, чинио зло, ратовао против нашег народа, убијао, палио, масакрирао? Па опет, луцидношћу наше луде храбрости и спремности и да гинемо за своје име, ми смо их побеђивали и наносили им ратну срамоту, у многим неравноправним борбама. Мада су били јачи и богатији, снажнији и бројнији, а ми, мали и незнатан српски народ, славили смо победе у праведним биткама и себе окитили ореолом победника!

Ето, пред таквим смо се нашли онда када је завеса комунистичке прошлости коначно и нама пала са прозора. Ти наши прозори у свет, пред новим видицима и сијасет могућности да као уман и способан народ, одаберемо прави пут, да сагледамо у том силном мору безбројних Елдорада који су зрачили својим богатствима и обећавали нам мед и млеко, ми, мали и незнатни, сиромашни и за све друге богатије, безначајни, промишљено и без емоција, да одаберемо први корак.

На  нас су се сручили попут немилосрдне лавине моћи од које смо изгубили дах, од силних обећања! Збунила нас је светлост тог златног Елдорада, подлегли смо тим уверењима, поверовали смо да нас заиста требају, да смо њихови и да им за њиховим столом, и богатим трпезама, припадамо!

Били смо толико понизни и захвални том веровању да смо се у свему њима предали! Наше вође су нас позивале на послушност, уверавале нас да је за пут нашег народа који је на маргинама животарења и под претњама нових страдања, ипак најбоље да се помирљиво смешимо, стрпљиво чекамо на милост која нам је ипак и тако јавно обећана!

Наш народ је увек у својој историји са правом заслужио признање и поштовање од многих!

И ти пријатељи, који су са великом пажњом пратили наш пут, мрштили су своја чела, чудили се нашем безграничном поверењу, покушавали да нам знацима ипак укажу, да не идемо правим путем. Слепило је било  ипак јаче. Од очекиваног равноправног третмана, пали смо у понор понижења, нових претњи, нових тражења!

Сместили су се међу нас, запосели најутицајнија места! Почели су да нас уче новим лекцијама, јер ми, народ балкански, за њих смо били само урођеници на кршевотом Балкану, руља која се шибом мора контролисати, казнама и пресудама њихове правде, кажњавати! Осрамоћенима и згаженог поноса, њихова прадва је била лажни осмех, пресуда смрт!
Дали смо имали другачију могућност?
Зар није било могуће одабрати некакав другачији пут?

У свету њихове демократије, дозволи смо да нас варају! Пружали су руке ка нама и јефтино куповали наше судбине.  Они су мирно  гледали како пропадамо, како се задужујемо и како већ десетак година, смерно чекамо на нове облике милости!
У читавој тој игри тражења нашег пута, највећу кривицу сносимо ми сами. Као народ, ставили смо своје судбине у руке неспособних, неискусних, хазардера у коцкању које је већ унапред изгубљено! Поверовали смо да смо ипак способни да управљамо својом судбином.

И ови  наши  и они су нас преварили. Варају и обећавају попут оних туђих, теше нас новим обећањима, позивају да им опет дамо своје гласове, да су неприкосновени носиоци наших судбина. А ми смо у видном пропадању и пред елементарним поразима  из којих се не указују друге могућности! Са њима, тим нашим вођама под чијим теретом нам се грбаче увијају, чија глад за новцем, положајима и повластицама нема граница,  су нестале и последње нити нашег народног морала!

Српски пут ка неком Елдораду је постао лутање по мраку, странпутица са које се тешко налази излаз, а и ако га има, он повлачи са собом консеквенце ширих размера. Он захтева нове људе, нов и здрав однос према нашој стварности. Данас нам је апсолутно познато да смо углавном све изгубили што смо некад поседовали. Пропала нам је привреда, целокупна државна економија на чијим остацима се таложе нови кредити и нова задуживања.

Знамо да смо лабораторијски заморчићи на којима се врше само најризичнији експерименти. Знамо да нам лоше мисле и да смо само средство у испуњењу страних циљева. Под нашом олигархијом неморалног односа према сопственом народу, где профити имају већу снагу него потребе обичног човека, где се власт заједно за опозицијом надноси у својој моћи над народом, где политика изопаченог лица, прети само новим поразима и понижењима, Србији нема живота!

На хоризонтима свих страна света, има много путоказа. Уман и честит, поштен и добронамеран човек, знаће увек да одабере и алтернативни пут. Сви они воде ка неким непознатим Елдорадима, светли се злато и моћ на готово свим странама. Треба само одабрати најбољи од свих., сигуран и без многих тешкоћа, па да и нама засветли на обзорју једно ново и другачије светло.
Србија треба свој Елдорадо!

Јован Милос, Пидиканац



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*