петак, децембар 15, 2017

„Српско пролеће“ прети хаосом у којем ће се изгубити и државна политика и држава

Продаја Телекома и ЕПС-а, смањивање броја службених путовања, замрзавање плата и пензија, су мере које неће решити ништа. Долазак „српског пролећа“ је јако близу. Шта ће послужити као окидач? То је тешко предвидети.

 

Дачићева и Вучићева влада - и у сусрет својој годишњици води сомалијско - српску политику која само одлаже крах

Дачићева и Вучићева влада – и у сусрет својој годишњици води сомалијско – српску политику која само одлаже крах

 

 

ВЛАДАЈУЋА већина се ближи сопственој годишњици. Првој, а можда и последњој у овом саставу. Зашто?

Највећу оптужбу на рачун Владе Србије дала је највећа странка из њеног састава!? Јер, када у дневним новинама, иначе блиским СНС, осване информација да ће бити замењено чак пет од седам страначких министара, то јесте најбољи показатељ да су резултати рада мршави. А питање је: колико још испошћена нација може да трпи, чекајући на „конкретне резултате“.
Наравно, не треба сумњати да ће „маркетиншки доктори“ представити реконструкцију као добру ствар. Рецимо, као одлучност да се замене неспособни или да се „очисте сопствени редови“. Тиме се може набити још који проценат популарности, добити свеж ваздух за још пар месеци управљања државом, али суштински – све је то јалово…То, у најбољем случају, може допринети одлагању „коначне пропасти“, али не може решити ни једно од горућих српских питања.

Али, да кренемо редом. Најпре, треба разумети околности у којима је влада састављена. После нерегуларних избора, у ситуацији кад су спољне службе контролисале добар део бирократског и безбедносног апарата и готово цео медијски простор, мало ко је веровао да ће бити формирана извршна власт без учешћа ДС и ЛДП. Формирање коалиције око осовине СНС-СПС зато је било немогуће без договора са Западом. А договор са Западом носио је са собом и преузимање појединих обавеза. Пре свега на Косову и Метохији.

У оваквим анализама треба увек поставити питање: шта би било да је било?

ДС је већ током предизборне кампање подигла „лествицу уступака“ до неслућених висина – у игри je увелико била и Војводина, док се „косовска ствар“ није доводила у питање. Шта би улазак ЛДП у власт на пољу културне политике значио, не треба ни помињати! У таквој већини, СПС би отпевао своју „лабудову песму“, а СНС би се можда одржала само уколико би повела народни фронт против власти. Наравно, на улици. Како би се та борба на улици завршила и какве би последице по Србију биле, може се данас само претпостављати. Тек, изгледа је свима лакнуло зато што до тога није дошло.
Највећи домет новоформиране владе зато је био досегнут пре него што је она формално изгласана у Народној скупштини: смењивање власти послужило је као „издувни вентил“ дуго таложеног народног незадовољства.

Све после тога је било спорије или брже путовање од једне грешке ка другој. А две почетне и почетничке грешке су начињене већ приликом „преузимања обавеза“. Прво, направљени су превелики уступци западним интересима на Косову и Метохији. И друго, нису добијене никакве компензације за уступке које ће Србија чинити. Све што су лидери две водеће владајуће странке мислили да могу учинити на унутрашњем плану – преузимајући реторику ДС и ЛДП како би олабавили западни притисак – упропастили су постизањем споразума о нормализацији односа са тзв. Републиком Косово.

Јер, на унутрашњем плану они јесу искористили шансу и свели ДС на једноцифрену подршку, због чега им са те стране не долази већа претња у средњем року, али су на спољном плану своју судбину потпуно везали за ЕУ, чиме су у доброј мери изгубили самосталност у одлучивању.

Не само да је Бриселски споразум морао да буде другачији, него је и сам поступак преговарања морао да буде вођен у другом формату. Како би Србија добила на времену, јасније одредила сопствене циљеве који се могу дугорочно бранити, не остављајући простор да се потписани документ може свакојако тумачити и послужити као основа за отварање нових кризних жаришта.

Мршава награда за кооперативност – нада власти да ће Србија добити Датум (са великим Д!) – смешна је у односу на учињене уступке!

Вероватно је кључна одлука извршне власти, која је определила њен пут и предвидела њен крај, било супротстављање Платформи о Косову председника Томислава Николића.

Један документ, који је био колико-толико избалансиран и могао да послужи као основа за даље стратешко позициоирање Србије, под притиском Вашингтона, Берлина и Брисела је промењен другим, који се више обазирао на интересе Запада, него на интересе Србије.

У одређеном контексту, развој догађаја око промене садржине Платформе, подсећа на вратоломију бившег председника Тадића у ГС УН из септембра 2010. И, као што за Тадића после свега није било пута назад, тако ни сада за премијера Дачића неће бити пута назад.  Без обзира на завидно политичко искуство Ивице Дачића, које треба респектовати, он се у свему овоме изгледа преиграо. Уколико је процена ЕУ да је боље да се Србији ускрати Датум, Дачић ће морати ту одлуку Брисела да прати и да испуњава нове услове који му се сервирају. То је последица стављања судбине у туђе руке. Највећи проблем за Дачића се крије у томе што ће Бриселски споразум послужити Западу за даље увлачење Србије у различите НАТО – аранжмане, са циљем укључивања земље у пуноправно чланство. И због све сложенијих односа у међународној политици, различитих геополитичких интереса великих играча на Балкану и расположења јавног мњења, ово је mission impossible српског премијера.

Ипак, он ће због поменутих ствари наставити да формално следи ЕУ увек и свуда. Због тога, Влада неће моћи да пронађе било какво решење за било који од горућих проблема. Поготово не у трагању за свежим капиталом и у подизању нивоа привредних активности.

Западни модел је потрошен, лом који се дешава на међународном плану по свему је већи и значајнији од оног који се догодио крајем осамдесетих година прошлог века. А српске власти се понашају као да је ово 1992!

Свет се мења и никакве капиталне западне инвестиције неће стићи (а оне по обиму мање које стигну – српску економију не могу спасити). Капиталне инвестиције (западних!) мултинационалних компанија су већ резервисане за стратешке пројекте у другим деловима света. Као што је на пример прављење 1483 километра дугог индустријског коридора Делхи-Мумбаи (вредног преко 19 милијарди долара, са седам нових индустријских центара, а у свакој од ових седам агломерација ће живети више становника него што их има цела Србија).

Ово наводим чисто као противпример оптимистичким вестима подобних медија који и даље извештавају као да је Србија центар света у који ће се слити капитал и пратеће благостање одмах по добијању Датума!

Да бисмо се подсетили да смо ми ипак убога периферија.

На шта личи ово тумарање српске владе у потрази за „спасоносним решењима“ која ће стићи по западном рецепту, покушаћу да објасним на туђем примеру.
Сомалија је земља на чијој територији функционишу две самопроглашене државолике творевине-Сомалиланд (главни град Харгајс) и Пунтланд (главни град Гарове). На територији Сомалије чувени пирати, који тероришу посаде танкера и трговаких бродова у Аденском заливу, налазе своје уточиште и одатле спремају своје акције. Већину територије контролишу наоружане групе мухамеданских радикала. Шире подручје главног града Могадиша сада обезбеђују међународне снаге под руководством Афричке уније. Ипак, из чланака који се могу пронаћи на друштвеним мрежама и „алтернативним интернет порталима“, види се да ствари уопште не функционишу као што се то представља у службеним извештајима АУ и УН. Наиме, већ са првим сумраком војници под мандатом АУ се повлаче у своје касарне и привремене добро утврђене пунктове на саобраћајним чвориштима, а по улицама Могадиша контролу поново успостављају паравојне јединице „џихадиста“ и кажњавају оне који се не придржавају шеријатских правила. И тако сваки дан и сваку ноћ. Ипак, све ово није обесхрабрило господина Османа Башира. Господин Башир је почео са вишемилионским пројектом изградње великог хотелског комплекса на обали океана, на периферији Могадиша! За ЦНН довољно да направи исцрпан прилог о томе како се „ствари мењају“ у овој, са америчког геостратешког становишта посматрано, веома важној земљи (прилог ЦНН од 24.05.2013. у емисији „Marketplace Africa„).
Вероватно господин Башир има неку своју рачуницу. Можда се докопао неких средстава из међународних фондова за постконфликтну реконструкцију, или рачуна на добро плаћену клијентелу из међународних мисија. Међутим, цела ова прича је због његових образложења. Сада, када су снаге АУ присутне у Могадишу, за њега је то знак стабилности у будућности, што се већ осећа јер „стање у Сомалији никада није било боље“. Поред тога, радна снага је јефтина, што је компаративна предност у односу на туристичког гиганта у окружењу – Кенију! А убеђен је, једном када туристи дођу у његов хотел и виде све лепоте земље „стално ће се враћати“.

За све оне који не прате редовно извештавања водећих западних медија, овако би се отприлике дала описати и створена слика о Србији.

Перцепција Запада о Србији је једно, а обећања и активизам домаћих делатника нешто сасвим друго. Све подсећа на причу господина Османа Башира! И таман колико ће његова инвестиција имати утицаја на поправљање укупних прилика у Сомалији, толико ће и мере које предузима српска влада имати утицаја на поправљање прилика у Србији. Јер, проблем није у људима, већ у систему.

Izlaz se ne vidi

 

За излазак из тешке ситуације у којој се налазимо, потребни су резови којима ће се мењати систем. Играјући по правилима међународних финансијских институција и препорукама западних политичких центара моћи – то је немогуће!

Продаја Телекома и ЕПС-а, смањивање броја службених путовања, замрзавање плата и пензија, су мере које неће решити ништа. Са становишта државе, ово се може упоредити са градњом луксузног хотелског комплекса у Могадишу!

Српска влада, на челу са премијером Дачићем, одабрала је пут „политике континуитета“ са кабинетом Мирка Цветковића. Промењени су људи, али је платформа остала иста. Сомалијско-српска! Истина, маневарски простор је узак, треба бити свестан тешког положаја у којем се земља налази, као и свих притисака којима је руководство изложено. Као олакшавајућу околност приликом оцењивања треба узети и „наслеђено стање“ и амбијент у којем је владајућа већина формирана. Међутим, са друге стране, треба подвући и да је својим трагичним нечињењем истинских и суштинских реформских корака у промени досадашње политике влада затварала врата која би председник Републике радо желео да остави отвореним.

Потписивањем Бриселског споразума о нормализацији односа са тзв. Републиком Косово, владина платформа је зацементирана, фиксирана. Она постаје константа и владајућа већина у постојећем саставу је, све су прилике, не може мењати. Могу се само покушавати козметичке промене, попут реконструкције Владе и замене министара. Али, тиме се купује време које се мери месецима…

Изостанак резултата и још више наставак „политике континуитета“ може произвести само два исхода: „српско пролеће“ или нове изборе. При томе, може се десити да нови избори не спрече „српско пролеће“.Јер, промена власти на претходним изборима је представљала „издувни вентил“ дуго таложеног народног незадовољства због тога што су широке народне масе очекивале промену политике. Нека нова власт, која би се формирала после наредних избора зато би имала врло мало времена да убеди јавност како мења политику.

Проста замена појединаца у министарским фотељама не би имала већег ефекта, као што га не може имати ни реконструкција, нити предузимање разних мера „привлачења страних инвеститора“.

Једини начин да се спречи „српско пролеће“ јесте да га део саме власти покрене. Најпре организовањем хитних избора, а затим и формирањем владајуће већине са комотном већином, која ће искористити какав-такав сачуван простор за постепену промену стратешког постављања Србије током четири године стабилне владавине.

Таква промена мора подразумевати вођење политике која ће штити елементарно достојанство грађана Србије. Не живи се само о хлебу! А тешко је очекивати да ће грађани даље подносити понижавања од стране Запада.

При томе, када се говори о понижењима, не мисли се само на уцене око Косова и Датума, већ на пример и на измене Закона о раду и многим другим стварима које ће бити промењене под изговором прилагођавања законодавног система ЕУ-оквиру.

У супротном, долазак „српског пролећа“ је јако близу. Шта ће послужити као окидач? То је тешко предвидети. Немири у Француској и Шведској су избили због социјалне сегрегације, у Грчкој због финансијских недаћа? У Словачкој су најмасовније вишедневне демонстрације још од „Плишане револуције“ избиле прошле године због нереаговања државних органа на корупцију, а у Бугарској због повећања цене струје. У Либији је постојала и етничка компонента, а у Бахреину религијска! У Египту је најизраженија била класна димензија, док су у Турској пре свега политички мотивисани.

У Србији то може бити протест малинара, или парада хомосексуалаца, или протести студената због превисоких школарина, или нове политичке провокације из Прешева, или политички окршај у најави у Новом Саду, или дешавања на северу Косова, или можда повратак Војислава Шешеља из Хага… У сваком случају, шта год да буде повод, сво незадовољство се може излити на улицу. Судећи по коментарима у српској блогосфери, много је оних који прижељкују овакав сценарио. Не бих се сложио са њима.

Преливање незадовољства на улицу би покушали да искористе сви – и већина политичких организација, и покрета са друштвене маргине, и угрожени тајкуни, и незаобилазне стране службе – зарад остваривања сопствених циљева.

У ситуацији када је влада слаба и склона паду (без обзира на чињеницу да је рејтинг водеће владајуће странке вртоглаво порастао), а у такву позицију ће је довести њена политика, све се може претворити у вишедневни хаос у којем ће се потпуно изгубити државна политика. А са њом, можда и држава оваква каква постоји данас!

 

( Душан Пророковић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

2 коментара

  1. Comments  Zeka   |  понедељак, 17 јун 2013 23:30

    Нема “српског пролећа“ јер је одавно требало да се догоди.
    Није Србија Београд, погледајте унутрашњост!
    Јад, чемер, беда… и никоме ништа!
    Чак и да се деси, ко би владао овом земљом?
    Неки Срби или опет неке амбасаде?

  2. Comments  SRBIN OD SRBINA   |  четвртак, 20 јун 2013 22:33

    О б е ћ а њ е…
    Полетели смо као птице, били су обећали неком да ћемо у Европу. Али, обећање је понеком радовање а’ понекад неком туговање. Кад нешто обећаш, а то обећање не испуниш најгори си лажов. Политички превараната је много…
    Боље је не обећати, него обећање не испунити.
    У прошлости је било много обећања, ал’ зато смо на Балкану ми.
    Међутим, од лепоте лета птица остало нам је, да по тлу кљуцамо.
    Понеко као кокош, понеко као патка, а понеко је и даље ћуран.,,
    Свако овде може да се наће, ил помало снаће, ал’ обећање је лудом.
    Од заједнице са Европом неће бити ништа, јер суштина истине је та:
    „Може заједница слична а’ не са Европом, него ком смо ми Европа.” Историја се опет понавља, запад нас у заједницу с Турском ставља. Кроз историју више пута су наш намагарчили, умањена нам је територија, ал’ задњи пут су нас и нуклеарним отпадом затровали.
    А и данас, модеран’ и савремен “Крсташки рат” се наставља.
    У балканску заједницу могу само православци и мухамеданска вера.
    Зар не’ схватате шта нам се чини, ил’ шта нам се спрема…
    Врата Европе се за православне Србе не отварају, него се затварају.
    Наша заједница је с Бразилом, Кином, Индиjом и Русиjом, а данас недозволимо да пропустимо шансу, јер сутра ће све већ бити касно.

    2007. године

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*