понедељак, децембар 11, 2017

Стани мало,кумашине, комшијо мој, Србине

Чујем, притисла мука, сиромаштво закуцало на врата мојег народа, на Твоја комшо мој и брате мог детињства! Кућа ти у мраку стоји, као да је опустела,  кажу ми да  пара нема, да би се Икона у соби, у мраку предвечерја, осветлила.  Да су ти собе хладне у овим хладним месецима, да ти деца немају обућу, да кубуриш  и бориш се да преживиш!

 

beznadje u Srbiji

 

 

Стани мало,

кумашине, комшијо мој, Србине, тако себе називаш а далеко си Брате мој, далеко па не видиш баш добро све што би требао видети! Имаш очи, добар ти је слух, кажу, волиш песму и весеље па све мислим да би неке ствари ипак морао знати. Или си уши напунио оном ватом коју само старци у уши гурају, у страху од промаје и хладног ветра!

Не видех те дуго, и сам спречен лутањима, да свратим и упитам те за здравље! Онако, по нашем обичају и како свака домаћинска кућа захтева и тражи. Из навике, тек да се наследство продужи и те исте навике, – не забораве!

Како бисмо се и могли одржати у свим овим силним олујама и непогодама, ако не чујемо глас наше савести, речи које нам остадоше у аманет, да се не забораве. Да остану да живе међу нама баш као и ватра на огњишту, што нам поред наших домова, и душе греје, и кућу чува од зле коби и напасника.
А ових последњих, има их колико ти срце жели. И тако навалили па до даха се не стиже.

А ти, ех мој кумашине, ој јадо моја, мој комшијо! Ти ћутиш, гласом не мрмориш, рукама не машеш и као да си онемео!

Гори ли ватра у твојој кући? Тимариш ли своје коње, храниш ли своје кротке краве, пију ли ти деца и унуци свеже помужено млеко? Чуваш ли зоб за хладне зимске месеце, веселе ли ти се деца препуна среће,  муче ли стока ожеднела па, скачу ли у тору млади јагањци?
Славиш ли свог Свеца?  Радујеш ли се полазнику у свете дане Рождејства, чуваш ли Икону и у срцу свету Веру наших дедова и прадедова?

Шта те то мучи кад су ти на кући прозори затворени, кад нема никога пред вратима док чекам да ми неко од Твојих отвори! Не чујем песму, не видим насмејану децу, улице опустеле, сви се увукли у куће па нема никог, – да ми „Добар дан“ пожели. Јесам ли ја то залутао? Нисам ли зашао на неке странпутице, па  ми и тело и душа траже склониште у крају који није више мој? Где не препознајем никог, јер све ми је ово што гледам  некако страно постало, као да је туђин све то помешао са истином и сећањем, са неком стварношћу и мојим силним жељама, – да Тебе сретнем, Тебе се нагледам и у Твом дому, осетим братску руку на рамену!

Само су гробља иста. По именима на крстовима од камена и мермера, препознајем свој род, срећем неке већ заборављене људе, тихо се и скрушено молим за сећање, да не заборавим, да не посумњам да сам се вратио кад све ту око мене  ћути и ни реч не збори.

Јауци овде, јауци од тамо, – све се сплело у клупче покиданих нити мојих сећања, мојих радости, мојих веровања да само требам кренути и опет ћу бити тамо, где ми душа иште и срце тера да наставим своје тражење.

Чујем, притисла мука, сиромаштво закуцало на врата мојег народа, на Твоја комшо мој и брате мог детињства! Кућа ти у мраку стоји, као да је опустела,  кажу ми да  пара нема, да би се Икона у соби у мраку предвечерја, осветлила. Да су ти собе хладне у овим хладним месецима, да ти деца немају обућу, да кубуриш  и бориш се да преживиш! А мене сећања не варају па видим пред собом  и у свом том сећању, Твоја богатства, уредна имања, стада и поља обрађена, амбаре пуне жита.

Причају неки да су ти и земљу отели па је неки туђи људи обрађују. Да је јад притисао сваку пору Твог живота, да се нема, – а ти, мој кумашине и Брате, ћутиш!

Читам и слушам, будан сам и пратим све што ми до ока и уха стигне, па опет, неспокојан сам јер многе ствари не схватам, не разумем, не прихватам, јер и у мени куца оно наше старо, познато, То нам је свест остављена не да у заборав падне, и неко је чизмом погази. Питам се, тражим одговоре па опет стојим овде пред Тобом и не налазим лека за своје несхватање. Шта ти се то десило Комшо? Какве су те зле чини спопале кад трпиш шамаре, трпиш отимање својега, гладујеш и мучиш се да преживиш, док мед и млеко, крај тебе цури, тече мој Кумашине, попут силне реке а други се напајају светом  и бистром водом Твојих река!

Кажеш, невера дошла на власт, невера издала, невера преварила и слагала! Не правдај се мој Кумашине, не тражи речи изговора! Слаба ти је та вајда јер мене не можеш преварити, не можеш ме натерати да престанем веровати у нешто друго, што и сам осећам у себи и у жилама које ми живот дају. У рукама,  чије се снаге не одричем,  јер прокрстарих свет и туђину силну, те ипак нађох пута да дођем, да Тебе видим и осетим Твоју руку на рамену.

Кажеш погубним гласом који дрхти од сумњи и страха, јача је сила оних других. Говориш да си слаб и нејак, да немаш чим и да не знаш како се све ово може променити, да се врате времена кад се са песмом копала њива, кад се уз весеље славила крсна Слава и крштење,кад су цркве наше биле пуне топле Божије милости и кад је Вера била она снага нашег народа која је умела да нас спасе и одржи.

Чему све те речи, зар мислиш да ја нисам платио своју врсту учења? Да нисам спавао под туђим стрехама и да нисам пожелео кору нашег  сувог хлеба, бајата, само да је из оне пећи дома мога, којег напустих, јер ме снови туђи уверише да је на другим странама боље.

za stolom ceka

 

Ако сам се и преварио, шта Тебе тера и која сила тебе гони, да све ово, не видиш, не осећаш, да олако прелазиш преко отимања, преко варања и лажи, које ти деци глад и беду донеше, које ти кућу расхладише и душу твоју сељачку, искрену и честиту  ојадише,  па муком пратиш своје пропадање.

Зар не живе у нама све оне успомене и осећања које нам прадедови оставише у наслеђе? Мене, који отидох лажним путевима, па данас у Теби тражим све оно што ми други силом одузеше, ја који плаках за домом и гробовима светим што су ми једино наслеђе, ја се буним, вичем и кунем, говорим и преносим веру да можемо, да смемо, да имамо право на отпор, на испуњење наших потреба и жеља,  ја поручујем, а имам тако мало права у односу на Тебе, Комшо мој и Брате мој,  јер ја само у твојој бризи саучествујем, осећам и делим некако твоје пропадање. Мене то најмање погађа изузев што ме уништава изнутра, трује ми душу и кида у мени дамаре да бих једног дана, и себе ставио уз оне гробове који су моји и у души су део мене.

Ти, ти мој Комшо, мој Брате по крви и вери, по имену и пореклу, – ти ћутиш, ни гласа од себе не дајеш, шамарају те, а ти и други образ дајеш. Као да си у кошмар сулуди пропао, па ни светло сунца више не видиш, са својом се бедом мириш и глад своје деце, прихваташ као морање.

Ој, славни Танаско Рајићу, и витезови и хајдуци,  Обилићи и Вождови и Кнежеви  србски, и порекло наше и свете цркве и манастири, иконе и славе, Свеци и Тропари, Васкрси и смрти, учините да се у Брату мом, моћ разума пробуди. Да се у оку  засветли,  да рука добије снагу, да воља надвлада јад и срамоту, – јер у срамоти живети и као марва стајати пред  клањем и уверењем, да су други јачи, умнији, паметнији, способнији, ту лаж морамо надвладати и истину у себи открити.

Јер народ смо који зна шта је понос. Ми знамо јер смо и друге учили, шта је част и чојство, ми знамо шта нам је свето и шта нам савест налаже.

Прекинимо ова издајства, ове лажи и варања, ову слепоћу пред правим истинама, јер ако то не учинимо, у Србији неће бити народа да се наше Цркве напуне, да засветле Иконе на зидовима наших домова, неће бити насмејане србске младости, у торовима неће, с пролећа, скакутати млада јагњад.

 

Kumasine brate moj...

Комшо мој, Брате мој по имену и крви, пореклу и наслеђима, – време је! Не можемо више чекати – своју судбину морамо, са руком под руку, заједно узети у руке.

Започни, да бих и ја, овако слаб и нејак, стао уз Тебе….

 

 

                               Jovan M. Pidikanac(Јован М. Пидиканац)

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

4 коментара

  1. Comments  Goran   |  недеља, 15 децембар 2013 22:22

    Dace GOSPOD BOG,da sto vise SRBA ovaj tekst procita,pa sam nekako i siguran, da ce se u mnogima probuditi ponos,cojstvo,da cemo se vratiti veri,porodici,ponovo biti monarhija,da ce se probuditi SRPSTVO.

  2. Comments  БОБАН   |  понедељак, 16 децембар 2013 10:44

    ЈАКО! И ЗА ДУБОКО РАЗМИШЉАЊЕ. СВАКА ЧАСТ АУТОРУ !

  3. Comments  СРБИН ИЗ СРБИЈЕ   |  среда, 01 јануар 2014 11:38

    Овако се живи у савремсној демократији… у Србији… државни службеници имају преко 38.000 ЕУР. месечно.. док радник има неколико хиљада динара од 6-7.000 го 12-13.000 РСД.

  4. Comments  СРБИН ИЗ СРБИЈЕ   |  петак, 03 јануар 2014 23:33

    Данас у Србији влада толики немар да је тешко постићу било какав успех. Докле ће се ово трпети, ја не знам. Али се надам да ће се народ пробудити…
    Баш, баш… ако два прста дигнеш и гласаш можда добијеш, или мало да изгубиш… али ако не гласаш, 100% тада губиш… Срби схватимо да шачица данас управља у Србији. Има нас 100, а гласа нас само 20… и од тих 20 њих 13 је добило власт… шта нам то говори… ДА СМО У ПОТПУНОСТИ НЕСПОСОБНИ… Јер када мањина од најмање мањине влада, то је пропаст… Међути када на изборе изађе преко 90% лица, тада је веома јака утакмица и онај који победи. Мора поштовати вољу већине, ако то не чини. Зна се где му је место. А када имамо коалициону власт, то је срамота за један народ… Јер нисмо достојни својих предака, а срамотимо и наше потомке…

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*