четвртак, октобар 19, 2017

Судбина јужне српске покрајине

 

На северу Космета има 50.000-60.000 Срба који већ 12 година не знају да ли су у рату или миру. Од јула прошле године кад је Хашим Тачи покушао да их, уз помоћ Американаца и неких земаља Европске уније, силом интегрише у независно Косово, са свих страна, сем на делу границе према Србији, окружени су бодљикавом жицом!

Радош Ћирковић из села Шарпељ изнад пункта у Јарињу каже да је народ решен да остане део Србије, не мили му се у Велику Албанију.
Нама су узурпирали имања и гробље, где су направили базу, блокирали су све сеоске путеве, стално нас надлећу хеликоптерима, годину дана немамо слободу кретања, а једно време били смо одсечени од осталог света, чак ни покојника у селу данима нисмо могли да сахранимо – јада се Радош.

Мало даље, преко Ибра, у селу Кошутица са породицом и још неколико комшија живи Војислав Урошевић, коме су војници Кфора посекли столетна храстова стабла, раскопали пут и уништили летину. Банули су једног јутра, као у ратном филму, и окупирали село.
Испред штале чекао ме је војник са упереним аутоматом, на врх пласта сена направили су митраљеско гнездо, мојој жени нису дозволили краве да помузе! Отишли су после неколико дана, али је остао горак укус окупације – каже Урошевић

Грана Бојовић из села Бање код Зубиног Потока каже да је село пострадало јер је кроз њега пролазио алтернативни правац:
Прекопали су нам све путеве, цело село окружили двоструком бодљикавом жицом, прекинули водоводне цеви, направили кратере по путевима, дотерали бетонске препреке, не можемо слободно до имања и шуме, пола летине је пропало, деца данима нису ишла у школу!

Још горе су прошли житељи села Рударе који су такође нападнути рано ујутру, њих су Немци и Американци бацали по подовима, тукли кундацима, а онда су рафалима решетали по кућама.
Упали су у кућу где ми је спавала двогодишња унука, све су нас побацали на под, чак и оца старог 80 година, поломили намештај, врата и прозоре, мислили смо да је крај… Мене су ухапсили, држали су ме неколико сати у косовско-митровачкој полицији, а потом ме без објашњења пустили – каже Мирко Филимоновић.

Ово су само неки од више стотина примера бруталног насртаја на Србе северног Космета, чак нису били ни на барикадама и протестима. Слађан Ивановић, аутопревозник из Лепосавића, био је 1998. отет на пијаци у Србици и само одлучношћу својих комшија ишчупао се из затвора ОВК-а. Решен је да истраје:
Терају нас да за прелаз у Србију користимо Брњак и Јариње, где су довели царинаре Албанце, да се одрекнемо српства, да узмемо албанске личне карте и упишемо се као Косовари, скидају нам српске регистарске таблице и покушавају да нам силом наметну косовске. Да би све то избегли морамо алтернативним правцима, преко брда, где ломимо кола и доживљавамо разне непријатности, али издржаћемо.

Срби на северу Космета сада са више оптимизма гледају у Београд и велике наде полажу у новог председника и нову владу, упркос изјавама да се морају применити сви договори Борка Стефановића и Едите Тахири. Неколико удружења покренуло је петицију којом се тражи поништавање свих договора Београда и Приштине постигнутих у Бриселу, јер су противни интересима државе Србије.

 

 

Тајне стазе и богазе
Иако месецима живе у потпуној блокади, Срби успевају да алтернативним правцима допреме потребне намирнице из Рашке, Новог Пазара, Тутина и Бруса. Војници Кфора се труде да то спрече, али је граница према Србији дугачка више од стотину километара, па би за затварање свих стаза и богаза требало на хиљаде војника. Овим правцима студенти из Србије долазе на факултете у Косовску Митровицу, а ђаци из Лешка и Лепосавића иду у школе у Рашку и Нови Пазар.


Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*