субота, октобар 21, 2017

Светиње на Космету су наше док год се у њима чује молитва

„Врло је важно да се не запусте светиње на Косову и Метохији. Била би то духовна катастрофа која би нанела озбиљну штету православном наслеђу у Европи. Споменици који немају цену, а које је српски народ направио на Косову и Метохији, биће живи док се у зидинама храмова чује молитва, а у ћелијама врше монашки подвизи“. Ово су речи патријарха московског и целе Русије – Кирила ових дана изречене за једне српске новине. Добар шлагворт за ову тему…

Упокојила се сестра Гликерија, схимонахиња која је Пећку патријаршију са осталим сестринством чувала равно педесет пет година. Преминула је та добра старица у деведесет и некој и за собом оставила још тридесетак болесних, старих, немоћних, баш као што је и сама била, жена да у име Христа на бранику отаџбине чувају оно за шта нам је недавно министар војни, Драган Шутановац, рекао да и није толико важно. Важнији су нам људи од тамо неких светиња, рече тај човек из чије изјаве закључујем да би он, као уосталом и неке западне дипломате, најрадије да од српских светиња направи музеје.

Ако је истина да су нам важни само живи Срби на Космету, како Вам онда министре није пало на памет да су манастири такође живи организми. Саборна места Срба који у божији храм уђу, не само на црвено слово, као у своје бодљикавом жицом опасане амбасаде да „на сада туђој земљи“ нахране дух и тело вером и слободом. И колико још тако? Вероватно до тренутка док не издахне и последња бранитељка Пећке патријаршије – мајке свих српских цркава.

Не можемо очекивати да ће само патријарх Иринеј и све владике са њим, преко ноћи, решити питање остарелог монаштва, иако је у првом реду то њихова света дужност. Морала би, за почетак, и нека медицинска установа, ван покрајине, да се озбиљно позабави здрављем монахиња које некада и месецима леже у недовољно лековима опремљеној Митровачкој болници и то због: туберколозе, херпеса, разних алергија и жутице коју су зарадиле тако што су поправљале зубе у неадекватно хигијенским стоматолошким ординацијама, опет на северу Покрајине. О паду имунитета и акумулираном стресу као последици дугогодишњег битисања у непријатељском окружењу сувишно је и говорити. То се, нажалост, подразумева.

Морална помоћ појединаца који с времена на време, када им то безбедносне прилике дозвољавају, посете манастир, као и материјална подршка грађана Србије – а најчешће породице Карић – добродошла је, но није довољна. Хоћу рећи, одлично је за политички имиџ председника Бориса Тадића када се на Божић слика са братијом у Високим Дечанима, али није добро за његову част што стратешки не размишља о проблему опстанка Пећке патријаршије и сваког другог манастира који чувају жене, нарочито пошто му патријарх Кирил мудро поручује да ће свако нечињење нанети штету православном наслеђу Европе. Европе којој тежи!

Мало је, или готово нимало Срба, остало који би у овом тренутку били спремни да напусте комфор световног и остатак живота посвете духовном уздизању. Монашке редове, како знамо и умемо, морамо попуњавати браћом и сестрама из остатка православног света који су поуздано спремни да помогну и подмладе наше монаштво, али наравно под условом да гарант њиховог живота на Косову и Метохији буде држава Србија. Јер, „само док се у зидинама храмова чује молитва, а у ћелијама врше монашки подвизи, манастири ће бити живи“, а ја додајем – наши! На крају, ако ништа друго, сматрам да би порука премијера Руске Федерације Владимира Владимировича Путина, упућена православним Србима од пре месец дана, оличена у поклону иконе Хиста спаситеља из XVII века из једног спаљеног сибирског манастира, намењена баш овој светињи, морала да нам допре до свести.

 (Јадранка Тасић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*