субота, септембар 23, 2017

Траг нестао у Албанији

„Имам 75 година и док сам жив надам се да ће ми син доћи. Верујем да је у Албанији, ту сам и чекам га“, док је то изговарао црвене и надуте очи Велибора Ађанчића су пресушиле. Нада и сузе не иду заједно.

 

Од тренутка када је испратио сина и брата на посао у рудник Белаћевац код Обилића, 22. јуна 1998. године, односно кад је после неколико дана схватио да се неће вратити, па све до данас, верује да ће сина поново загрлити. Пера је тада имао 28 година. Са стрицем Душаном из родног Раскова пошао је тог дана на посао. Велибора су успут оставили. Мислио је – само накратко.

ПРЕДОСЕЋАЈ ЗЛА

– Требало је да региструјемо ауто југо 55 који сам добио на наградној игри. Чули смо да су немири, да је било барикада, али син предложи да одемо да видимо када ми је смена у руднику. То му је био први посао – објашњава Велибор. – Пошли су рано, у шест ујутру. Оставили су ме у Обилићу где је требало да узмем потврду из Управе прихода да не дугујем за порез, како бих могао да региструјем ауто. Хтео сам и ја да кренем са њима, али они ни да чују. Син ми је тако дрско одговорио: „Не можеш ти са мном“, да ме је заболело. Није ми било право, а данас мислим, као да је нешто осетио – прича Велибор.
Пролазили су сати, а сина и брата нигде.

– Тек на вестима сам чуо да је неко киднапован. Али, чекао сам све до три сата, до краја радног времена. Њих нигде! Наишао је један Перичин другар, па смо заједно отишли код њега, не би ли он позвао моју супругу и питао је, као случајно, да ли се Пера вратио с посла. Када сам чуо женин одговор да га нема, у мени се нешто пресекло – каже несрећни отац.

Велибор је нестанак пријавио Унмику, Црвеном крсту, америчкој амбасади… Молио је пријем код Вилијама Вокера и Бернара Кушнера. Тражио је Перу и Душана где је знао и могао. И данас их тражи. Годину дана од нестанка сина са супругом Слободанком избегао је из родног села и данас живи у Прилужју код Обилића, у напуштеној спаваоници некадашње станице полиције. Без купатила и грејања, двоје стараца броје сате и сањају дан кад ће Пера покуцати на њихова врата.

У селу Расково где су живели до 1999. биле су свега четири српске куће, две Ађанчића и две Јовановића. Све остало је било албанско. Велибор каже да се са слагао са комшијама, све док рат није учинио своје.

– Када ми је син киднапован долазили су код мене и делили тугу са мном. Њих тројица су у моје име ишли у УЧК да траже Перу. Тако то иде. Одржан је сеоски одбор и донели смо закључак да три човека оду код Адема Демаћија, пошто је он био портпарол УЧК. Одредили су те три особе. Кад су се вратили, рекли су ми да их је примио и да им је рекао да он јесте портпарол УЧК, али да постоје групе над којима нема контролу. И да ће видети шта може да уради. Међутим, све је то било без успеха – уздахунуо је Велибор милујући слику свога сина коју не испушта из руку.

Пера Ађанчић у војсци

Пера Ађанчић у војсци

 

ЗАТВОРИ У КУЋАМА

Годинама родитељи маштају како ће му поново провући прсте кроз косу. Слободанки је срце слабо и не може више да слуша о Перином нестанку. Велибор је склонио све његове слике и сакрио их тамо где она не може да их нађе. Али, обоје и даље верују. Сами са својом несрећом, они не желе да оду са Косова све док тиња и најмања наду да ће наћи сина.

 

Велибор и Слободанка Ађанчић са сликама вољених

Велибор и Слободанка Ађанчић са сликама вољених

 

Моје мишљење је да има живих заробљеника у Албанији, а не знам да ли ће да их ослободе. Видите, девет радника рудника Белаћевац је киднаповано. Они нису киднаповани на улици или на њиви, већ су постојале разне групе које су се тиме бавиле. То што се њима десило је организовано за 20 минута или пола сата, и постоји човек који стоји иза тога. Имам приватне информације да су их 10 дана држали у селу Белаћевцу и да нису смели да их изведу јер су се бојали да ће српска војска и полиција да упадну и да их ослободе. Крили су их по кућама. То су приватне информације и знам да су 100 одсто тачне.

Велибор тврди и да је после месец и по дана након нестанка његовог сина одржан састанак са руководством Електропривреде.

– На том састанку су били Петар Коцић, представник Електропривреде, Бошко Буха, директор Електране, један директор из Београда, као и три Албанца. Сва та имена сам дао Хашком трибуналу 2001. године. Када сам касније срео Бошка Буху и питао га шта су урадили на том састанку, он ми је одговорио: „Еј, Боро шта траже Албанци, то Србија неће да да никада!“ И није ми рекао шта траже Албанци. Али, мени је то знак да су они били живи и после месец и по дана и да су Албанци дошли да се договоре. И Гвозден Гагић, бивши координатор за нестале, једном је изјавио да има око 400 киднапованих Срба у Албанији и да су живи, али је касније то демантовао. Правдао се да су га новинари лоше разумели. А ако је неко жив, то су радници Белаћевца!

Отац чије је срце изгризла туга не преза од тога да каже што мисли, верује да се све зна, али се из неког разлога ћути.

– Зна то и Ивица Дачић јер је он био саветник Слободана Милошевића, зна и косовска влада, а и међународна заједница, поготову првих пет држава које су дошле. Они су сваки камен, сваку стопу снимали на Косову, а ту документацију, прича се, однели су свако у своју земљу. Нек отворе архиву и нек проговоре – каже Ађанчић.

 

Отета земља

Кућа Ађанчића у родном Раскову срушена је до темеља. Од тада је Велибор само једном био тамо, водио је представнике једне немачке телевизије. Тамо су затекли неког Албанца, који га је оптужио да је баш он запалио све куће у том селу. Све су испитали, али се испоставило да то није тачно. На своју земљу полаже право годинама, али је неко други обрађује.
– Суд је досудио да ми тај што користи њиву плати 80 евра за сваку годину што је обрађивао. И хајде, ја и то прихватим. Међутим, ни то ми не дају – каже Велибор Ађанчић.

 

Пожар у копу

Половином прошле године дошло је до пожара у месту Жиливоде, где се сумњало да се у једном копу угља, на дубини већој од 25 метара, налазе посмртни остаци 26 несталих Срба, међу којима и тела девет рудара угљенокопа Белаћевац. Ватра је пријављена тек дан и по касније. Сумњало се и да је пожар подметнут, али Велибор Ађанчић не верује ни у једну верзију.
– Мислим да је то све камуфлажа и обмана. Мислим да они нису ту и да је то урађено да би се све заташкало – каже Ађанчић.

 

Јавно извињење

У случају нестанка Пере Ађанчића Саветодавна комисија за људска права УН недавно је донела закључак у коме препоручује Унмику да тражи од Еулекса и других надлежних органа на Косову да предузму све мере како би осигурали да се настави кривична истрага у вези с отмицама и да починиоци буду изведени пред лице правде. Тражи се и да Унмик јавно призна одговорност за свој пропуст, да спроведе ефикасну истрагу у вези с убиством жртва, као и за патњу и душевну бол до којих је дошло и јавно се извини жалиоцима. Између осталог тражи се да Унмик предузме одговарајуће кораке у Уједињеним нацијама као гаранцију да се иста ситуација неће поновити.

 

( Ј.Л.Петковић )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  kremanac   |  петак, 27 септембар 2013 18:54

    zalosno tuzno,cemerno.nazalost nisu ti roditelji jedini,mnogi od njih nemaju pristupa medijima i sl. valjda nam takva sudbina ili kako vec da je nazovemo.

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*