понедељак, децембар 11, 2017

Шта чекамо? Да се угасе људски животи, па да онда реагујемо или нећемо ни тада

Зашто реагујемо тек када је касно, када се изгуби један људски живот и када више ништа не може да се поправи? Увек се то питам. Зашто смо, скоро сви, изгубили оно што је човека некада највише красило… ХУМАНОСТ, СОЛИДАРНОСТ, БРИГA О НЕМОЋНОМ, БРИГA О СИРОТОМ,  БРИГA О БОЛЕСНОМ? Хоћемо ли се икада дозвати памети и реаговати на време? Шта се то са нама дешава, јесмо ли толико посрнули када нас  скоро ништа више не дотиче?

 

 

На све стране примера на претек. Не могу, а да не почнем од наших Срба  који у једном делу Србије са страхом одлазе на спавање, јер ни сами не знају да ли ће се следећег дана пробудити живи или ће бити истерани из своје куће, малтретирани. Сваки дан чујемо да се ситуација стално погоршава. Шиптари хапсе Србе, туку, малтретирају, отимају њихове њиве, шуме, стоку, неретко и убијају. Чак и децу! Ми, који живимо на другом крају Србије ћутимо, не реагујемо, нигде солидарности, нигде ништа. Шта чекамо? Да  се угасе људски животи, па да онда реагујемо, или нећемо ни тада?

Дешавало се да у нашој средини неко погине, а ми тек онда сазнајемо да је породица живела врло тешко, да су били подстанари. Онда се преко ноћи решава њихово стамбено питање, запошљавају се чланови породице који су до тада били незапослени. И што је најстрашније, све су чешћи примери да човек умре од глади или од хладноће у згради са бројним станарима, а да нико данима нема појма да се то десило. Питам се како се некада, када нису постојали ни телефони, компјутери, нити интернет,  увек стизало и на време помагало човеку у невољи. Данас, с времена на време, прочитамо у новинама апел  да се помогне, јер је неко у пожару изгубио дом, да неко живи у нехуманим условима, да  је неко тешко болестан. Ту и тамо се помогне, али недовољно или никако. Понекад, уместо да се помогне, појединци нечију несрећу искористе за своју личну корист. Да ли повећаним тиражом новина у којима се пише о унесрећенима или сликањем политичара поред унесрећених којима треба помоћ, а помоћи ниоткуда, а политичар „граби“ јефтине поене.

Као пример је и прошлогодишњи случај храбре мајке, Јелене Трикић, избеглице из Дрвара, која је живела са породицом у Приједору, чија је  ОГРОМНА жеља – да створи нови живот и постане мајка – била јача од страха  да ће изгубити свој. Многи медији су писали о томе. Од момента када је Јелена донела одлуку да ризикује свој живот, да би на свет донела нови и лекари су били у дилеми: да ли у неком тренутку  прекинути трудноћу с обзиром на то да она погоршава овај облик тумора?

 

Јелена Трикић: мајка звана ХРАБРОСТ

 

Желела сам да осетим своју бебу у наручју. Сада имам Николу. То је неописив осећај. Вредео је да се за њега борим. Срећна сам – биле су то Јеленине речи, које је изговарала са видном исцрпљеношћу, али са погледом на сина, пуним огромне мајчинске љубави. O невероватној вољи ове изузетне жене сведочи и то што је, иако оболела, уписала Економски факултет и завршила га.

Лекари Клиничког центра у Бањалуци су тада навели да је ток њеног даљег лечења неизвестан, јер је већ имала два хируршка захвата на мозгу, а уколико би био потребан и трећи, морао би да се ради у Београду или у иностранству.

С обзиром да је Јеленина породица у тешком материјалном стању, за Јеленино неопходно даље лечење, био је на испиту цели здравствени систем Српске, али и хуманост целог друштва.

Јелена је свој испит херојства и несебичности – положила. А јесу ли и остали?

И онда, само месец дана после Николиног рођења,   је као гром из ведра неба, стигла вест да је Јелена Трикић, мајка звана ХРАБРОСТ, изгубила битку са животом.

А како то код нас у последње време обично бива, ТЕК ПОСЛЕ њене смрти организована је хуманитарна акција и то у болници, у којој је лежала. Из информативне службе Клиничког центра је наведено да ће се, с обзиром на тешку финансијску ситуацију породице Трикић, у хуманитарној акцији прикупљати храна за бебе „хумана 1“, пелене за бебе, дечија козметика и новчани прилози који ће бити уручени породици.

И помоћ је почела да пристиже, са свих страна, што у опреми за бебу, што у новцу. Касно!!!  Јелена нажалост није доживела да се радује тој помоћи.

Прича о мајци која је, умирући, победила смрт, појавила се у многим руским интернет-друштвима, на пример у групи Прича о правом човеку. Јеленину судбину су пратили и корисници руског сегмента Фејсбука. Светлана  Луганска, активни корисник ове друштвене мреже, се представила као човек који воли Србију: То су дубоки лични доживљаји: усхићење, клањање пред овом женом, и истовремено туга зато што је Јелена ипак преминула, што она не осећа радост комуникације са својим дететом због којег је жртвовала живот. Мада је она свеједно победила смрт. Сматрам да Република Српска мора нешто да учини да помогне Николи, мада је живот тамо тежак, то сви добро знају који су имало упућени у ситуацију на том подручју. Али уз онај број абортуса који раде људи много богатији, такав пример је потребно овековечити. Ово је онај случај када треба учинити све могуће“.

Да ли је било ко понудио помоћ да се Јелена лечи или у Београду или негде у иностранству, где је можда постојала могућност да јој се спаси живот? Пошто се живот Јеленин угасио у болници у Бања Луци, могу само да нагађам да се није нико понудио да помогне.

Вратићу се на почетак овог текста и поновити нешто што ево већ годинама понављам – зашто  реагујемо тек када је  касно, када се изгуби један људски живот и  када више ништа не може да се поправи? Зашто смо, скоро сви, изгубили оно што је човека некада највише красило…….ХУМАНОСТ, СОЛИДАРНОСТ, БРИГА О НЕМОЋНОМ, БРИГА О СИРОТОМ,  БРИГА О БОЛЕСНОМ?

Докле ћемо овако?

 

 

(ГГ)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*