nedelja, februar 25, 2018

Šta čekamo? Da se ugase ljudski životi, pa da onda reagujemo ili nećemo ni tada

Zašto reagujemo tek kada je kasno, kada se izgubi jedan ljudski život i kada više ništa ne može da se popravi? Uvek se to pitam. Zašto smo, skoro svi, izgubili ono što je čoveka nekada najviše krasilo… HUMANOST, SOLIDARNOST, BRIGA O NEMOĆNOM, BRIGA O SIROTOM,  BRIGA O BOLESNOM? Hoćemo li se ikada dozvati pameti i reagovati na vreme? Šta se to sa nama dešava, jesmo li toliko posrnuli kada nas  skoro ništa više ne dotiče?

 

 

Na sve strane primera na pretek. Ne mogu, a da ne počnem od naših Srba  koji u jednom delu Srbije sa strahom odlaze na spavanje, jer ni sami ne znaju da li će se sledećeg dana probuditi živi ili će biti isterani iz svoje kuće, maltretirani. Svaki dan čujemo da se situacija stalno pogoršava. Šiptari hapse Srbe, tuku, maltretiraju, otimaju njihove njive, šume, stoku, neretko i ubijaju. Čak i decu! Mi, koji živimo na drugom kraju Srbije ćutimo, ne reagujemo, nigde solidarnosti, nigde ništa. Šta čekamo? Da  se ugase ljudski životi, pa da onda reagujemo, ili nećemo ni tada?

Dešavalo se da u našoj sredini neko pogine, a mi tek onda saznajemo da je porodica živela vrlo teško, da su bili podstanari. Onda se preko noći rešava njihovo stambeno pitanje, zapošljavaju se članovi porodice koji su do tada bili nezaposleni. I što je najstrašnije, sve su češći primeri da čovek umre od gladi ili od hladnoće u zgradi sa brojnim stanarima, a da niko danima nema pojma da se to desilo. Pitam se kako se nekada, kada nisu postojali ni telefoni, kompjuteri, niti internet,  uvek stizalo i na vreme pomagalo čoveku u nevolji. Danas, s vremena na vreme, pročitamo u novinama apel  da se pomogne, jer je neko u požaru izgubio dom, da neko živi u nehumanim uslovima, da  je neko teško bolestan. Tu i tamo se pomogne, ali nedovoljno ili nikako. Ponekad, umesto da se pomogne, pojedinci nečiju nesreću iskoriste za svoju ličnu korist. Da li povećanim tiražom novina u kojima se piše o unesrećenima ili slikanjem političara pored unesrećenih kojima treba pomoć, a pomoći niotkuda, a političar „grabi“ jeftine poene.

 

Kao primer je i  slučaj hrabre majke, Jelene Trikić, izbeglice iz Drvara, koja je živela sa porodicom u Prijedoru, čija je  OGROMNA želja – da stvori novi život i postane majka – bila jača od straha  da će izgubiti svoj. Mnogi mediji su pisali o tome. Od momenta kada je Jelena donela odluku da rizikuje svoj život, da bi na svet donela novi i lekari su bili u dilemi: da li u nekom trenutku  prekinuti trudnoću s obzirom na to da ona pogoršava ovaj oblik tumora?

 

Jelena Trikić: majka zvana HRABROST

 

Želela sam da osetim svoju bebu u naručju. Sada imam Nikolu. To je neopisiv osećaj. Vredeo je da se za njega borim. Srećna sam – bile su to Jelenine reči, koje je izgovarala sa vidnom iscrpljenošću, ali sa pogledom na sina, punim ogromne majčinske ljubavi. O neverovatnoj volji ove izuzetne žene svedoči i to što je, iako obolela, upisala Ekonomski fakultet i završila ga.

Lekari Kliničkog centra u Banjaluci su tada naveli da je tok njenog daljeg lečenja neizvestan, jer je već imala dva hirurška zahvata na mozgu, a ukoliko bi bio potreban i treći, morao bi da se radi u Beogradu ili u inostranstvu.

S obzirom da je Jelenina porodica u teškom materijalnom stanju, za Jelenino neophodno dalje lečenje, bio je na ispitu celi zdravstveni sistem Srpske, ali i humanost celog društva.

Jelena je svoj ispit herojstva i nesebičnosti – položila. A jesu li i ostali?

I onda, samo mesec dana posle Nikolinog rođenja,   je kao grom iz vedra neba stigla vest da je Jelena Trikić, majka zvana HRABROST, izgubila bitku sa životom.

A kako to kod nas u poslednje vreme obično biva, TEK POSLE njene smrti organizovana je humanitarna akcija i to u bolnici, u kojoj je ležala. Iz informativne službe Kliničkog centra je navedeno da će se, s obzirom na tešku finansijsku situaciju porodice Trikić, u humanitarnoj akciji prikupljati hrana za bebe „humana 1“, pelene za bebe, dečija kozmetika i novčani prilozi koji će biti uručeni porodici.

I pomoć je počela da pristiže, sa svih strana, što u opremi za bebu, što u novcu. Kasno!!!  Jelena nažalost nije doživela da se raduje toj pomoći.

Priča o majci koja je, umirući, pobedila smrt, pojavila se u mnogim ruskim internet-društvima, na primer u grupi Priča o pravom čoveku. Jeleninu sudbinu su pratili i korisnici ruskog segmenta Fejsbuka. Svetlana  Luganska, aktivni korisnik ove društvene mreže, se predstavila kao čovek koji voli Srbiju: To su duboki lični doživljaji: ushićenje, klanjanje pred ovom ženom, i istovremeno tuga zato što je Jelena ipak preminula, što ona ne oseća radost komunikacije sa svojim detetom zbog kojeg je žrtvovala život. Mada je ona svejedno pobedila smrt. Smatram da Republika Srpska mora nešto da učini da pomogne Nikoli, mada je život tamo težak, to svi dobro znaju koji su imalo upućeni u situaciju na tom području. Ali uz onaj broj abortusa koji rade ljudi mnogo bogatiji, takav primer je potrebno ovekovečiti. Ovo je onaj slučaj kada treba učiniti sve moguće“.

 

Da li je bilo ko ponudio pomoć da se Jelena leči ili u Beogradu ili negde u inostranstvu, gde je možda postojala mogućnost da joj se spasi život? Pošto se život Jelenin ugasio u bolnici u Banja Luci, mogu samo da nagađam da se nije niko ponudio da pomogne.

Vratiću se na početak ovog teksta i ponoviti nešto što evo već godinama ponavljam – zašto  reagujemo tek kada je  kasno, kada se izgubi jedan ljudski život i  kada više ništa ne može da se popravi? Zašto smo, skoro svi, izgubili ono što je čoveka nekada najviše krasilo…….HUMANOST, SOLIDARNOST, BRIGA O NEMOĆNOM, BRIGA O SIROTOM,  BRIGA O BOLESNOM?

Dokle ćemo ovako?

 

 

(GG)



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*