субота, јул 22, 2017

Зашто српски генерали не изађу и не саопште истину о Куманову?

 

Зашто не кажу да нису капитулирали, него се часно борили против НАТО авијације и копнене агресије из Албаније и да НАТО није онеспособио Војску Југосдлавије? Зашто трпе понижења, као што је лаж о кумановској капитулацији?

Пре десетак година, у Београду је једнострано проглашен крај српске историје. Френсис Фукујама још увек је био име у моди, а ЕУ политички и социјално-економски идеал без преседана.

Крај националне историје, значио је и крај традиционалног поимања улоге војске. Од тада до данас, све чешће се помиње “кумановска капитулација” као аргумент који би требало да оде у прилог тежњи да Београд коначно призна албанску државу на својој територији.

Тако и бивши члан српске владе, Жарко Кораћ, каже да се  „непризнавањем косовске истине и стварности не мења истина да Косово није под суверенитетом Србије од рата 1999. године и кумановске капитулације“. Кораћ спада међу евроентузијасте који говоре да Србију чека просперитет, само ако испоручи своје територије у замену за ту и тамо понеки бриселски печат.

За разлику од њега, верујем да Србију у Бриселу чекају нови услови, ако призна албанску државу у Приштини. Рецимо, да својој северној покрајини пружи више уставне самосталности, него што је сада има, а рашко-полимској области некакав оквир аутономије, за почетак.

Али, зашто је „кумановска капитулација“ тако важан термин у вокабулару евроатлантиста? У објективној историји, “кумановска капитулација” Жарка Кораћа је Кумановски војно-технички споразум. У њему се не помиње анекс Б споразума у Рамбујеу, који је у последњи час српској страни покушала да наметне Медлин Олбрајт и због ког су ти преговори пропали.

Војно-техничким споразумом у Куманову, НАТО је званично одустао од захтева из Рамбујеа. У том војно-техничком споразуму, који је потврђен Резолуцијом 1244, пише да је Србија пристала на међународно војно присуство са значајним учешћем НАТО пакта, а не на НАТО окупацију.

 

Од чега је то НАТО тачно одустао, потписујући Војно-технички споразум у Куманову? Одустао је од права на оснивање својих база у целој СР Југославији. Одустао је од захтева за коришћење свих саобраћајница, укључујући водене и ваздушне путеве, без надокнаде и примене домаћих закона. Каснији СОФА споразум до сада није реализован.

НАТО је одустао од захтева да неограничено користи радио станице. И одустао је од намере да законе Србије и СР Југославије потчини наређењима и правилима НАТО пакта. Укратко, одустао је од окупације целе СР Југославије.

Овоме је претходила дипломатска иницијатива Русије и договор у оквиру Групе 8, по којем је Русија призната као велика сила, а сваки споразум са Србијом имао се третирати као компромис, а не као победа НАТО пакта. Искључиво због тога, а не зато што је НАТО уништио Војску Југославије, потписан је Војно-технички споразум у Куманову.

Данас евроатлантска послуга у Београду тврди да је Резолуцијом 1244 суверенитет Србије ограничен до момента албанског изјашњавања о независности. Албанско проглашење независности природна је последица победе НАТО пакта, који је интервенисао тобоже у име заштите албанских цивила.

За победу једне стране, морате имати капитуалцију оне друге. Ако је у стварности нема, треба је инсталирати преко медија и присталица у самом Београду. Ако постоји Војно-технички споразум, нема анекса Б споразума у Рамбујеу, који помиње Вук Драшковић и окупације Србије.

Шта на све ово каже српска војска? Зашто њени генерали не изађу пред јавност и не кажу истину о Куманову? Зашто не кажу да нису капитулирали, него се часно борили против НАТО авијације и копнене агресије из Албаније?

Српска војска данас је тек проширена параНАТО дивизија, чији су приоритети борба против тероризма и бесмисао тесне сарадње са организацијама које јој отимају територију. Њени стартешки документи, доступни на интернету, попуњени оловним бирократским пасусима, однекуд препознају отцепљење територија као безбедносни изазов, али препознају и НАТО као партнера, иако им исти НАТО отима територију.

Класичне војничке термине у српској војсци данас заузимају поштапалице о производњи безбедности, менаџменту људским ресурсима, на крају и извозу безбедности. Српска војска данас је организација, која се НАТО пакту приближава брже од државе коју би требало да брани.

Да је то нека већа сила, човек би помислио да јој је намењена улога уставног чувара евроатлантског поретка у Србији, као што је војска у Турској до недавно чувала недодирљивост секуларног поретка. Овако, то је војска пред чијим су официрима широке евроатлантске перспективе заједничких вежби са преуниформисаним терористима из ОВК и заједнички неговано сећање на кумановску капитулацију.

 

( Бранко Жујовић,  „Судбина параНАТО дивизије“)

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*