четвртак, октобар 19, 2017

Заточници евроатланског неотитоизма

Само код европејаца у земљи Србији могуће је пронаћи такве ништарије који сопствену земљу и сопствени народ доживљавају као терет и камен око врата,који их спречава  да закораче ка „светлој будућности“.Једино је овде могуће отворено и јавно износити став да ће нам бити боље и да ћемо живети богатије само ако пристанемо на сопствено  државно и национално самоубиство и да ће нам скочити  стандард оног момента када Србе и Косово и Метохију  предамо у руке онима који су нас убијали, масакрирали, вадили из живих људи органе и бомбардовали осиромашеним уранијумом.

 

Hipokrizija...

 

Чак  и  у  данашње  време  када  су  политичке  „елите“  многих  земаља  у  служби  глобалних  банкарских  и  корпоративних  моћника  и  када  се  све  више  оцртавају  контуре  тзв.  „глобалне  елите“  и  светске  владе, тешко  је  наћи  власт  и  „државнике“  који  толико  доследно  и  систематски  уништавају  сопствени  народ  и  државу  попут  „наше“  псеудоелите. Само  код  европејаца  у  земљи  Србији  могуће  је  пронаћи  такве  ништарије  који  сопствену  земљу  и  сопствени  народ  доживљавају  као  терет  и  камен  око  врата, који  их  спречава  да  закораче  ка  „светлој  будућности“. Једино  је  овде  могуће  отворено  и  јавно  износити  став  да  ће  нам  бити  боље  и  да  ћемо  живети  богатије  само  ако  пристанемо  на  сопствено  државно  и  национално  самоубиство  и  да  ће  нам  скочити  стандард  оног  момента  када  Србе  и  Косово  и  Метохију  предамо  у  руке  онима  који  су  нас  убијали, масакрирали, вадили  из  живих  људи  органе  и  бомбардовали осиромашеним уранијумом. Која  то  уопште  људска, па  и  било  која  заједница, може  да  живи  и  да  некоме  појединачно  буде  боље  ако  се  заједница  разори  и  уништи? Једино  из  тога  корист  виде  припадници  издајничке, криминалне, корумпиране, „европске  елите“, који  ће  по  речима  Ненада  Прокића  из  ЛДП-а, ући  у  ЕУ  са  Србима  или  без  њих. Данас  је  идеологија  ЛДП-а  прихваћена  од  стране  готово  свих  политичких  чинилаца  у  Парламенту, једино  Коштуничин  ДСС  остаде  као  „једна  сламка  међу  вихорове, сирак  тужни  без  иђе  икога“. Али, ова  наша  несрећа  није  ни  од  јуче, а  ни  од  прекјуче.

Власт  се  мења, државе  пролазе, идеологије, само  су  деца  титоизма  вечита. Невероватна  је  способност лажне  и  отуђене  квазиелите  да  из  генерације  у  генерацију  регрутује  нове  и  нове  удбашке  унучиће  и  праунучиће. Овом  ужасном  врзином  колу  у  које  смо  упали  као  да  краја  нема. Ко  год, макар  у  почетку  и  са  најбољим  намерама, покушао  да  промени  нешто  и  пробао  да  уђе  у  то  коло, касније  би  и  сам  постао  налик  онима  против  којих  се  борио, па  би  и  његове  најбоље  намере  само  даље  поплочавале  пут  до  пакла. На  жалост, наша  елита  још  од  19. века  видела  је  решење  свих  наших  питања  у  везивању  за  Европу  и  европске  идеале. Ослобађајући  се  од  отоманског  јарма  бежали  смо  од  свега  што  подсећа  и  на  Оријент  и  на  Исток. Сретењски  Устав  је  најбољи  доказ  за  то. У  тренуцима  када  смо  једва  мало  провирили  и  почели  да  се  ослобађамо  турског  стиска  написали  смо  најлибералнији  Устав  у  Европи  тог  времена. Тада  у  читавој  Европи  није  било  ни  неколико  држава  са  таквим  видом  Устава, а  наш  је  убедљиво  предњачио  по  проношењу  идеја  либерализма  и  Француске  револуције. Хтели  смо  одједном, корацима  од  седам  миља  да  прескочимо  400-500  година  које  смо  провели  под  Турцима. Међутим, наша  љубав  према  Европи  никада  није  била  узвраћена. За  европски  запад  ми  смо  увек  били  „они“, неко  други, „Оријент  експрес“, „мали  Руси“  на  Балкану, „реметилачки  фактор“  који  је  кварио  планове  великих  сила  на  стратешки  битном  простору. Мислили  смо  да  што  више  гутамо сваку  идеју  и  моду  са  запада  да  ће  нас  пре  прихватити  и  признати  да  смо  и  ми  равни  са  њима  и  држати  нас  за  своје. Али, авај, што  смо  се  ми  више  упирали, запад  је  био  све  немилосрднији  за  српско  питање, а  са  друге  стране, изнутра  смо  слабили, изазивали  вечита  трвења  и  унутрашње  поделе  које  никако  нису  могле  да  се  реше  као  код  неких  других  народа. Наша  елита  направила  је  типичну  грешку  за  оне  који  одбијају  да  сагледају  шири  цивилизацијско-културолошки  и  геополитички  аспект  као  и  специфичности  српског  народотворног  и  државотворног  процеса.

Покушавајући  да  копирамо  друге, спроводећи  вестернизацију  без  модернизације, уместо  модернизацију  без  вестернизације, наша  елита  бесомучно  се  укључила  у  вртлог  и  европски  брлог  из  којег  не  може  да  изађе. Бежећи  од  сопственог  народа, православно-светосавског  и  косовско-заветног  идентитета, бежећи  од  наслеђа  православно-византијске  цивилизације, дистанцирајући  се  према  Русији  и  православно-словенској  култури  и  евроазијском  геополитичком  усмерењу, пали  смо  право  у  чељусти  протестантско-католичког  запада  и  оних  који  нам  не  желе  ништа  добро. Тако  се  стигло  до  коначног  парадокса. Нисмо  успели  да  формирамо  модерну  српску  нацију. Државотворни  процес  ослобађања  од  отоманског  јарма  није  се  завршио  стварањем  јаке  и  уједињене  српске  државе, већ  несрећне  Југославије, јер  смо  ми  полазили  од  немачког  и  италијанског  примера  уједињења, пренебрегавајући  њихове  историјске, културолошке  и  цивилизацијске  карактеристике  које  нису  примењиве  у  нашем  случају. Српски  народ  се  утопио  у  југословенску  нацију  и  почео  да  се  дезинтегрише  и  распада, пошто  је, како  је  то  Слободан  Јовановић  приметио, после  Првог  светског  рата  извршена  потпуна  демобилизација  Срба  свуда  и  у  сваком  погледу. Понели  смо  се  као  да  смо  свој  задатак  испунили  и  сада  можемо  да  сиђемо  са  историјске  сцене. Док  су  други  јачали  и  користили  Југославију  за  своје  интересе, ми  смо  се  доказивали  тиме  што  смо  гушили  сами  себе  и  водили  у  већини  случајева  антисрпску  политику. Осећање  културолошке  инфериорности  и  стално  везивање  „новог  и  модерног“  за  оно  што  је  антисрпско  доводило  је  до  ужасних  подела  и  сукоба  у  српском  народу. Отуђене  елите  нису  више  ни  желеле  да  разумеју  народ, а  народ  такве  елите  није  ни  доживљавао  као  своје. Други  светски  рат  и  ужаси  грађанског, братоубилачког  и  идеолошког  рата  до  краја  су  разорили  српско  друштво. Партизански  покрет  се  претворио  у  освету  динарског  дела  српског  народа  према  елити  која  га  је  изневерила. Ужаси крвопролића  и  злочина  који  су  уследили  једнако  после  као  и  за  време  рата, уз  преузимање  власти  од  стране  Брозових  комуниста, значило  је  тотално  затирање  српске  идеје  и  доследно  спровођење  у  пракси  закључака  са  конгреса  КПЈ  из  Дрездена  1928. године  као  и  одлука  Коминтерне  о спровођењу идеологије  антисрбизма  до  краја. Тешко  је  и  поверовати, али  за  време  Хабзбуршке  монархије, и  поред  свих  притисака, очували  су  се  Срби  католици  и  Срби  муслимани, а  у  Југославији  су  они  претопљени  у  Хрвате  и  будуће  „Бошњаке“  уз  измишљање  црногорске  и  македонске  нације  и  дељења  Србије  на  покрајине. Пад  Берлинског  зида  уз  рушење  биполарног  поретка  означио  је  наставак  наше  агоније  која  је  добила  невероватно  убрзање. Све  оно  што  се  гурало  под  тепих  и  сва  накарадна  решења  дошла  су  до  пуног  изражаја. Запад  је  кренуо  да  једном  за  сва  времена  коначно  реши  српско  питање. То  „коначно  решење“  личи  на  оно  које  је  Трећи  рајх  наменио  Јеврејима. Српско  свести  на  „србијанско“, односно „другосрбијанско“, и  сабити  у  слив  три  Мораве, створити  ништавни, сиромашни, разорени  протекторат  који  ће  бити  потпуно  зависан  од  непријатељског  окружења. И  ко  може  овај  пројекат  у  Београду  успешније  да  спроведе  од  „сирочића“  титоизма, који  су  све  што  је  „модерно, прогресивно  и  напредно“  везивали  за  југословенство, титоизам, „братство-јединство“, ЕУ  и  евроатлантске  интеграције, а  све  што  је  српско  и  традиционално  за „примитивизам, заосталост, глупост, нацизам, клерофашизам“  и  сл. Уосталом, чињенице  саме  говоре.

DACIC, VUCIC, NIKOLIC I EŠTON

 

Једна од карактеристика“класичног“ титоизма је и обрачун са Српском  православном црквом. Данашњи  евроатлантски  неотитоисти  оличени  у  актуелној  власти  и  највећем  делу  евроунијатске  опозиције  кренули  су  у  невиђену  јавну, медијску  и  сваку  другу  хајку  и  нападе  на  архијереје  СПЦ. Црква  је  дала  своје  мишљење  и  заузела  јасан  став  шта  мисли  о  Бриселском  споразуму, а  актуелна  власт,  синхронизовано  са  медијима  под  страном  контролом,  попут  „Блица“, „Данаса“, „Б 92“  и  сл., кренула  је  у  жестоке  нападе  на  СПЦ. Тој  антицрквеној  и  антисрпској  хистерији  нарочити  тон  су  давали  премијер  Србије  Ивица  Дачић  и  први  потпредседник  Владе  Александар  Вучић. Када  су  се  Николић  и  Дачић  на  Опленцу  обратили  окупљеним  грађанима  који  су  их  испратили  салвом  звиждука, Николић  је  рекао:“Немојте  да  звиждите, пред  црквом  смо“. Ето  када  се  Томислав  Николић  сети  да  је  пред  црквом. Исти  тај  Николић  је  пре  две  године  својим  „жеђогладомором“  на  инфузији,  док  је  лежао  и  био  збринут  на  приватној  клиници  у  Београду,  за  време  Страсне  седмице  саблажњавао  читаву  Србију  како  он  штрајкује  глађу  и  жеђу  за  „добро  народа“ и  представљајући  себе  као  „спасиоца  Србије“. Јединствен  случај  човека  који  је  штрајковао  глађу  да  би  дошао  на  власт. Исти тај  Николић,Вучић и Дачић погазили су и прекршили све заклетве које су дали и пред  Богом и пред људима. Сада  када  су  згазили  и  Устав  земље  и  када  разарају  и  укидају  институције  Србије  на  Косову  и  Метохији  кренули  су  поново  да  се  представљају  као  „храбри, одлучни, они  који  се  жртвују  за  народ“, па  када  су  разобличени  као  ништарије, изроди  и  корумпирана  багра  која  је  у  служби  Вашингтона  и  Брисела, онда  су  кренули   по  налогу  својих  западних  ментора   да  подривају  и  руше  углед  СПЦ  покрећући  прљаву  антицрквену, антиправославну  и  антисрпску  кампању, која  није  виђена  још  од  времена  када  је  њихов  идеолошки  истомишљеник  Драгољуб  Мићуновић  јахао  свештена  лица. Камо  лепе  среће  да  се  наши  политички  европејци  никада  у  животу  нису  дотакли  Часног  Крста, много  би  мањи  грех  починили. Овако, сами  су  себи  дали  суд.

Свођење  српског  на „србијанско“, како  би  све  оно  што  је  српско  изван  „србијанског“  престало  да  буде  српско, што  би  рекао  Мило  Ломпар, такође  представља „наслеђе“  титоизма  којег  се  доследно  држе  и  његови  евроунијатски  наследници. Шта  ће  вам  бољи  доказ  од  овог  од  интрвјуа  Томислава  Николића  БХТВ  из  Сарајева. Тако  је  некадашњи  четнички  војвода  постао  настављач  Брозовог  и  Борисовог  пута. Некада  су  он  и  Вучић  били  за  границе  Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица, а  данас  су  за  Србију  од  Бајчетине  до  Земуна. Потпуно  у  духу  регионалног  сепаратизма  Николић  каже  за  Србе  у  Босни  да  су  „Босанци“, а  он  је  онда, по  тој  памети, „Шумадинац“. Тако  Николић  постаде  „отац  шумадијске  нације“, па  сада  може  заједно  са  Сашом  Миленићем  из  УРС-а,  којег  је „НАТО  пакт  ослободио, а  Срби  су  најгеноциднији“, да  се  ухвати  руку  под  руку  у  својој  прљавој  работи. Сва  „државничка  визија“ Томислава  Николића  завршава  се  код  његовог  ракијског  казана  и  не  иде  даље  од  сопственог  плота. Тако  је  од  Велике  Србије  догурао  до „ТАО  Бајчетине“, као  Николић  Томе  „аутономне  области“. Наравно, Николић  у  датом  разговору  није  пропустио  прилику  да  се  извињава  свим  српским  џелатима  и  убицама, а  нарочито  да  помене  како  је  спреман  да  клечи  испред  Поточара, подржавајући  сребренички  мит  у  који  ни  Насер  Орић  не  верује. Да  се  човек  пита  колико  ће  још  српских  председника  морати  да  се  извињава  убицама  и  истребитељима  српског  народа? Познато  је  да  је  од  немачких  државника  једино  Вили  Брант  клекнуо  и  поклонио  се  жртвама  Холокауста  а  Немачка  је  била  одговорна  за  рат  у  којем  је  погинуло  60  милиона  људи. У  српском  случају, пристаје  се  на  пропагандне  лажи  у  којима  се  преувеличавају  цифре, пали „шехиди“  у  борби  проглашавају „жртвама  геноцида“, а  од  Поточара  се  ствара  мит  за  регрутовање  нове  мржње, будућих  ратова  и  исламистичког  џихада  у  самој  Европи. Да је Николић српски председник,као што није,он је  барем могао да каже да на Братуначком гробљу почива преко 3200 на најбруталнији  и злочиначки начин убијених Срба из околине Сребренице и да они нису криви за оне  који почивају у Поточарима,али су они који почивају у Поточарима и те како криви и  одговорни за оне који почивају у Братунцу. Али, Николић  то  није  смео  да  каже, већ  је  наставио  са  доследном  применом  расистичког  антисрбизма  и  наметања  кривице  сопственом  народу.

 

nikolic-foto-o-bunic_f...

 

Треба  ли  подсећати  на „оца  и  мајку“  идеологије „србијанског“  антисрпства, оличене  у  Добрици  Ћосићу  и  Латинки  Перовић, који  представљају  вечиту  лажну „левицу  и  десницу“  скоро  сваке  политичке  и  идеолошке  парадигме  која  се  појавила  у  земљи  Србији. Бивши  и  актуелни  титоиста, „отпораш“, „милошевићевац“, „ђинђићевац“  и  шта  све  још  не, „прославио“  се  изјавом  да  би  200  година  од  Његошевог  рођења  требало  обележити  једним  научним  скупом. Размишља  ли  Добрица  Ћосић  како  ће  једнога  дана  бити  обележена  200. годишњица  његовог  рођења  и  по  чему  ће  га  онда  памтити? Овај  стручњак  за  прилагођавање  сваком  времену „смрти, власти, змија“  и  сл., наставља  са  доследним  ширењем  очајања, дефетизма  и  апатије  у  сопственом  народу. Зато  би  и  да  му  се  опет  пружи  прилика, урадио  у  животу  све  исто, како  сам  каже. То  се  зове  доследност. Кажу  да  је  једном  приликом  Маркс  рекао  да  он  сигурно  не  би  био „марксиста“, када  је  видео  оне  који  су  се  представљали  као  његови  следбеници. Вероватно  би  и  Броз  рекао  да  он  никада  не  би  био  титоиста  попут  србијанских  комуниста, имајући  у  виду  ко  су  они  били. У  тренуцима  када  је  Броз  кренуо  против  МАСПОК-а  у  Хрватској  иза  хрватских  кадрова  стали  су „српски  либерали“  Марко  Никезић  и  Латинка  Перовић, све  врцајући  како  је  „српски  национализам  ипак  најопаснији“. Марко  Никезић  је  чак  изјавио  да  је  совјетски  империјализам  за  нас  најопаснији. Да  је  Вијетнамац  борио  би  се  против  кинеског, да  је  мексиканац  борио  би  се  против  америчког  империјализма, а  овако  су  за  друга  Марка  најопаснији  Руси. Чеда  Јовановић  и  Александар  Вучић  ће  му  једнога  дана  вероватно  подићи  споменик  због  ове  његове  „мисли“, а  суштинске  баљезгарије,  која  је „звезда  водиља“  наших  евроунијата.

Наши  европејци, све  копирајући  Броза, убише  се  живи  да  причају  како  су  за  мир  у  свету, сарадњу  међу  народима, како „никада  више  нећемо  ратовати“, „како  свуда  имамо  пријатеље“, а  суштински  нити  коме  требају, нити  им  ко  верује, а  још  мање  зарезује. Русију лажу само да би је користили када им  загусти,запад их држи да обаве прљав посао за њих,а други им се смеју. Уосталом, како  се  понашају  према  пријатељима  Србије  говори  податак  да  и  даље  држимо „санкције“  Белорусији  које  је  усвојила  претходна  Тадићева  власт  на  основу  одлуке  Брисела. У  ГС  УН-а  гласали  смо  за  сваку  америчку  резолуцију  против  Сирије  и  Ирана  који  нису  признали  независност  ЕУ-НАТО  Тачијеве  геноцидне  творевине. Толико  о  поштовању  пријатеља  у  свету. Ниједна  учесница  у  избору  за  Мис  света  не  може  толико  пута  рећи  да  је  за  мир  колико  то  може  Томислав  Николић. Наравно, тај  мир  за  који  је  Николић  и  његова  Влада  зове  се  Pax  Americana  и  представља  уништење  свих  оних  који  се  нађу  на  путу  англоамеричког  атлантизма  и  мондијалистичке  идеологије.

Сва  она  трабуњања  како  смо  „кућа  са  двоја  врата, исток  и  запад, четири  стуба  спољне  политике,  и  Европа  и  Косово“  и  сл.  поприлично  звуче  као „мир, несврстани, братство-јединство, смоуправљање“  и  сл.  са  једнаким  погубним  пропагандним  ефектом. Све  ово  изазива  урушавање  достојанства, апатију, безвољност  и  на  крају  свеопшту  равнодушност,  у  коју  све  више  тонемо. Суочени  са  гомилом  лажи, манипулација, спиновања  и  обмана  уз  све  сиромашнији  и  тежи  живот, народ  се  све  више  повлачи  у  себе, јер  је  јасно  да  отуђена  политичка  квазиелита  одавно  служи  неког  другог. Најгоре  од  свега  је  стање  свеопште  депресије  које  спречава  да  се  тргнемо  и  пробудимо  из  овог  кошмара, како  би  се  коначно  очистили  свог  тог  гноја  из  нашег  националног  организма. Ово  пропадање  се  мора  зауставити  и  коначно  створити  национално  одговорна  српска  елита  која  ће  утврдити  јасне  оријентире  у  складу  са  националним  и  државним  интересима  ка  којима  треба  ићи. А  што  се  тиче  заточника  неотитоизма  са  жутом  петокраком, разних  „напредњака, социјалиста, демократа, лигаша, либерала“, њих  треба  послати  на  ђубриште  историје, где  им  је  одавно  место.

 

( Жарко Јанковић)

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*