понедељак, децембар 11, 2017

А на крају дуге – ћуп

Често се питам, где је граница глупости коју неко, тим пре ако је тај неко председник државе, може да изговори? И ко одређује ту границу? Јер, ако је одређује сам председник,односно говорник, можда и има изгледа да та црта буде подвучена негде где се још увек назире трачак људског достојанства. Али, шта ако се председник ту ништа не пита? Можда се само тако може рационално објаснити театрални наступ Бориса Тадића на седници Главног одбора Демократске странке, одржане у недељу. Видно извештачен и решен (научен) да демонстрира еуфорију и киптање енергије, председник ме је уплашио…

Све је почело Борисовим младалачким поскакивањем при уласку у салу и врло спретним, брзим проналажењем столице,оне у средини, њему намењене. Девојци одређеној да врши улогу разводника и помогне око распореда при седењу остало је само да потрчи пар корака за њим (недовољно хитро – ко може да парира тој енергији?) и немоћно слегне рукама. Лево и десно од централне личности скупа поседаше прилично напети и накежени потпреседници странке. Врло нестрпљив да са својим колегама и свеколиким грађанством подели своје мисли и осећања, председник Тадић изађе за говорницу.

Ако хоћете да видите дугу морате да истрпите кишу!“, рече колутајући очима по присутнима у сали врло сугестивно. Па да, ко нам је крив? Хоћемо дугу, хоћемо лепе ствари, недостижне, неком другом намењене. Ма брате драги, хоћемо све нешто што ничим не заслужујемо! Шта смо ми урадили да нам буде боље? Коју жртву смо принели? Хоћемо да нам живот буде леп, а да нам то падне с неба? Каква јерес! Каква срамота! Народе неразумни и лакоми, још много труда, много одрицања, трпљења, па тек тада можда заслужите дугу.

Малом Борису су читали бајке у којима је на крају дуге ћуп с благом. Ваљда због тога, сада већ средовечни Борис (али, ах, како он „лепо стари“), наставља своју говоранцију: „Економија!“, грми у сали, „свима у свету је сада економија на првом месту! Једној Европској унији је основни проблем којим се бави – економија. Земље БРИК-а: Бразил, Русија, Индија, Кина, мисле на првом месту о економским питањима. И нама економија мора бити приоритет! Само економски јаки можемо се борити за Косово! А наравно, настављамо истом енергијом и борбу за улазак Србије у Европску унију!“

И тако, као неконтролисани мутанти, у недељу никоше „три стуба“ Тадићеве политике: економија, Косово и ЕУ. Али економија изнад и пре свега! Само економски јаки, само натоварени благом из ћупа, дотаћи ћемо дугу! У Србији, у којој радници у потпуном безнађу штрајкују глађу, одсецају себи прсте и укуцавају ексере у шаке, а пописивачи, у трци за зарадом од 10 000 динара, у густим куршумлијским шумама излазе на мегдан дивљим псима!

Ко је „нашег“ председника наговорио да изађе пред камере тога дана у таквом једном „кежуал“ стилу, не толико одевном, колико умном? Да ли су то пропали музичари, сада успешни бизнисмени (читај милионери), Срђан Шапер и Небојша Крстић? И знају ли, ти исти, да лагање и фолирање сопственог народа (у случају да се одлуче на такав бескрупулозни чин – а јесу!) не би требало да се ради тако огољено, сирово, глупаво, смехотресно…И поред хистеричне жеље да по сваку цену задрже (нама „обичним смртницима“ потпуно невероватне) фантастично добре позиције у свету новца, музичари морају да схвате једно – све има своју границу. Као што већ одавно јако добро знају, да свако од њих има своју цену.

„И Косово и ЕУ“, политика је која је доживела потпуни фијаско. Не кажем да ми, који смо са ове друге стране универзума то нисмо знали, али сада ни творци те идеје не могу више да је бране. Нашавши се након деветог децембра у прилично безнадежном положају, извукоше из „малог мозга“ ни мање ни више него – економију. Мајко Божија и сви свеци! А где је била до сада?! Влада, која је међу првим на листи приоритета имала – тотално урушавање српске привреде, влада која је огрезла у корупцији и лоповској приватизацији, одједном долази на идеју да се енергично бави економским питањима, те да нас „ојачане“ и целовите приближе том чаробном свету, којем за сада, овако грешни, не заслужујемо да припадамо. Има ли још зрна морала у онима који нам немилосрдно кроје дан, годину, живот…? Не знам, сва је прилика да нема. Но – не дозволимо им, и ово је јако важно, да нам кроје памет. То је наше једино, али убојито средство, и чувајмо га. Чувајмо памет.

  Оливера Новаковић

 

Дискусије Форум  Сви Срби Света



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*