понедељак, децембар 11, 2017

Циљ- етнички чиста шиптарска територија

Лично, осећам одговорност да браним истину, ма каква она била. Тим пре што сам Србин са Косова и Метохије, али најпре стога што сам људско биће.

У овом тексту биће речи о историјским основама на којима почива албански национализам и злочинима према Србима као последици истог. Циљ је утврђивање континуитета албанске националне политике на Балкану.

 

Историјски осврт- Призренска лига

Зграда у којој је одржан састанак “Призренске лиге” 1878. године.

Албански национализам је производ различитих историјских околности. Отоманска империја је користила Албанце како би остале балканске народе држала у потлаченом положају. Разлог фаворизацији Албанаца од стране Турака била је верска припадност и изражени фанатизам у борби. Албанцима су уступане разне одговорне функције у администрацији и војсци на просторима Балкана. Нећу улазити превише у однос Срба и Албанаца током турске окупације и злочина према српском живљу, већ ћу се бавити периодом од оснивања „Призренске лиге”.

Пропадање Отоманске империје условило је буђење националних покрета и стварање националних држава. Након завршетка рата Русије, Србије и Црне Горе против Отоманског царства, албански лидери схватају да је сада турска империја слабија него икада. Сматрајући да је то прави тренутак за стварање сопствене државе или аутономије у оквиру Отоманске империје, албански лидери, на конгресу 1878. године, формирају „Призренску лигу” која је била платформа за уједнињење свих крајева у којима живе Албанци.

Циљ је било спречавање да области, на којима је било настањено српско муслиманско (данас бошњачко) и албанско (већинско муслиманско и католичко) становништво, припадну Србији или Црној Гори. Кључна личност Призренске лиге у то време био је Али-паша Гусињски. Велики углед је стекао својим успесима у биткама против Срба из Црне Горе (1855,1879. и 1880).

Призренска лига се супротставила одлукама Берлинског конгреса да преда Гусиње и Плав Црној Гори због чега је дошло до сукоба снага између Срба муслимана (данас Бошњака) и Албанаца, на једној, и Срба и неколицине Руса на другој страни. Као последица овога, створена је држава у држави- Гусиња и Плава и као таква се одржала до почетка Првог светског рата. Уочи Берлинског конгреса, Лига, као признати заступник албанских националних интереса од самог албанског живља, упутила је меморандум учесницима, оспоравајући Србији и Црној Гори право на територије на којима живе Албанци.

Тадашњи албански дипломата Abdyl Frashëri је изјавио: „Ако Велике силе осуде овај храбри и слободољубљиви народ да остане у ропству или још горе- да буде подељен између суседних држава, Балканско полуострво никада неће имати мира…”
Након одлука Берлинског конгреса, Албанци подижу устанак и не дозвољавају спровођење одредаба конгреса.

Сем што су ратовали око Плава и Гусиња, на југу су онемогућили уступање Грчкој дела Епира, а у једном временском периоду су под својом контролом држали Пећ, Вучитрн, Приштину, Ђаковицу и Призрен свргнувши турске господаре у овим областима са власти. Иако касније угушен од стране турске војске под вођством Дервиш-паше, албански покрет, проистекао из Лиге, наставио је да јача међу обичним народом. Немири су настављени одмах након повратка Дервиш-паше у Цариград.

Историјски подаци говоре да су само од оснивања Призренске лиге до 1912. године, Албанци са Косова и Метохије протерали 150 000 Срба.

Период од 1912 до 1945 године

Након избијања Балканских ратова формирана је организација која је за циљ имала спровођење платформе Призренске лиге- тзв. „Косовски комитет”, а између два светска рата организације „Џемајет”, „Беса” и „Мерхамет”. Континуитет великоалбанске политике траје од оснивања Призренске лиге до данас. Њему су свесрдно помогли Италијани у периоду пре и након избијања Другог светског рата, као и Срби, својом небригом и наивношћу. Италијани су директно заслужни за стварање албанског шовинизма на Косову и Метохији, идеолошким формулисањем истог.
Срби нису исувише обраћали пажњу на положај својих сународника на Косову и Метохији. Док су у Југославији сви остали народи јачали своју националну припадност, Срби су покушавали да изграде југословенски национални идентитет. Од 1918. године до данашњег дана није се обраћала пажња на злочине Албанаца према српском народу, што је било посебно изражено у периоду Титове владавине.

Други светски рат учинио је Албанце владарима територије под именом „Велика Албанија”. У саставу тог протектората, од 1941. до 1944. налазили су се Метохија, која је била под италијанском и немачком окупацијом, већи део Косова ( без северног дела), источни део Црне Горе и западна Македонија. Велика Албанија, која је била подељена на 14 округа, била је поприште великих злочина: убијено је око 12 000 Срба, а протерано око 100 000. У исто време око 150 000 Албанаца населило се на Косово и Метохију.

Положај Албанаца у комунистичкој Југославији до 1968. године. Бујанска конференција.

После ослобођења, 1945. године, комунистичка власт забранила је повратак протераним Србима. Албанци су 1945. и 1946. године држали сву земљу колониста. Извештаји из 1946. године говоре да су земљу делимично изгубиле 5.744 породице, а без целокупног имања остале су 1.564 породице. На Косово и Метохију никад се није вратило око 2500 породица.

Шота Галица, албанска национална јунакиња, али и велики непријатељ српских цивила.

После ослобођења остала су пуста многа српска села. Некоме је било потребно да се брзо забораве злочини албанских фашиста, највероватније због лажног „братства и јединства”, да се брзо забораве крваве епизоде и оргијања над српском нејачи, под заштитом и уз помоћ војника Немачке и Италије. Многи балисти су тако, у име „братства и јединства” произведени у борце НОР-а, што нам се касније, итекако, осветило.

„На Косову и Метохији, све до пред сам крај рата, није било ни организованог партизанског отпора окупаторима и њиховим слугама. Тек пошто је избила балистичка побуна у Дреници, партизански одреди су стигли са других подручја и угушили су побуну коју је организовао Шабан Полужа…Остаци дреничких банди, готово широм Косова и Метохије, организовано су нападали Урошевац, Гњилане, Ораховац и многе друге градове и села и наплатили „данак у крви” који се мери стотинама убијених српских бораца и мирних грађана. Осим оним бандитима који су погинули у окршајима, заробљеним и онима који су се добровољно предавали Озни, злочини су опроштени. По која година затвора, и то је било све.”
Досељени Албанци нису ни тражили југословенско држављанство, нити признавали југословенску државу, али су многи од њих, иако страни држављани, заузимали високе државне функције и радили на остваривању циљева Лиге.

Закључци Бујанске конференције, одржане у албанском селу Бујане, од 31. децембра 1943. до 2. јануара 1944., изражавали су сепаратистичке тежње Албанаца. Конференцији је присуствовао 51 делегат, од којих је било свега седам Срба са Косова и Метохије, а чак десет Албанаца из Албаније.

„Главни закључци резолуције Бујанске конференције:

1. Косово и Дукађин су насељени углавном Албанцима.
2. Албанци Косова и Дукађинија, као увек, желе уједињење са Албанијом.
3. Најбољи пут за Албанце да се уједине са Албанијом јесте заједничка борба са народима Југославије.
4. Албански народ Косова имаће могућност да одлучује о својој судбини као резултат борбе против окупатора.
5. Одређивање сопствене судбине садржи и право на самоопредељење до отцепљења.
6. Ово право се гарантује од стране Народног ослободилачког покрета Југославије (НОП), Албаније, и Велике антифашистичке алијансе, како је обећано од Атлантске повеље, Московске и Техеранске конференције.”
Идеја о отцепљењу Албанаца од Југославије и уједињењу у албанску републику дошла је до изражаја на Земаљском већу КПЈ, 25. новембра 1924.године. Тада је заузет став да се Косово и Метохија укључе у једну целину која би уз Албанију обухватала и све етничке територије Албанаца у Југославији. Затим, октобра 1928. године, на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену, закључено је да је „уговорима о миру склопљеним после Првог светског рата трећина Албанаца остала под владавином великосрпске буржоазије”.
Качанички устав

Захтеви косовских Албанаца за републиком појавили су се 1968, затим 1981, па 1982. године. Уставом из 1974. године АП Косово добија статус државе у држави. Централна Србија је имала обавезу да плаћа огромне порезе који су се директно сливали у буџет Покрајине, а које су албански лидери користили за достизање независности.

Демонстрације на Косову и Метохији биле су масовне и рушилачке, посебно у Приштини, Вучитрну и Урошевцу. На Косову и Метохији бивало је све теже, притисци на Србе су учестали, а на албанске захтеве за републиком и терор Београд је, након 50 година игнорисања проблема, деведесетих година прошлог века узвратио већом контролом и присуством полицијских снага. Одговор Албанаца био је ступање у генерални штрајк 3. септембра 1990. године, напуштањем радних места, а 7. септембра 1990. године Албанци су у Качанику усвојили устав и прогласили републику Косово.

Након рата Срба и албанских терориста, започиње бомбардовање СРЈ-е. Након бомбардовања 1999. године, Космет постаје протекторат УН-а, а касније албански лидери проглашавају једнострану независност, односно, чине акт сецесије.

Континуитет злочина

Уништена српска болница, Косово поље

Средњовековни попис становништва нам говори да је 1455. године на целој територији Вука Бранковића живело само 2% албанског живља. Ови подаци се могу пронаћи у отоманским изворима “дефтер” („пореска књига”). Данас на Косову и Метохији живи 97% Албанаца. Физички терор јесте први аспект који ваља размотрити и који је најзаслужнији за овакво стање у јужној српској Покрајини. Под физичким терором подразумевам убијање, застрашивање и остале злочине који су свесно чињени како би се српско живље свело на минимум. Од оснивања „Призренске лиге” Срби се суочавају са страховитим притисцима и прогонима, силовањима и убиствима на Косову и Метохији. Обратићу понајвише пажњу на период СФРЈ-е, пошто се о томе може пронаћи највише информација.

Забележени су многи злочини из мржње према српској заједници, од којих су најучесталији прогони и убиства, силовања и трговина људима. На овај начин преко ноћи су нестале читаве српске породице. Ове злочине комунистичка власт је игнорисала.

Наш покојни патријарх, господин Павле, такође је био жртва обести косовских Албанских шовиниста. Осим погрдних речи које су му свакодневно упућивали, једном је био и зверски претучен, а у више наврата каменован од стране албанске деце. Овакво понашање није било страно ни многим Албанцима који су радили у државним институцијама. Тако је 1988. године, полицајац албанске националности покушао да силује игуманију манастира Грачаница, мајку Татјану која је тада била старица у седмој деценији живота. Године 1983. силована је деветогодишња српска девојчица у селу Житиње код Витине. Исте 1983. године силована је и седамдесетдвогодишња старица монахиња Ана у манастиру Гориочу код Истока. Године 1984. у августу силована је дванаестогодишња девојчица у Љубенићу код Пећи итд. Не треба ни спомињати „случај Мартиновић” и многа убиства Срба о којима је комунистичка власт ћутала.

Прогон Срба након доласка међународних снага посебна је тема, међутим, навешћу само један цитат: „ Најбруталнији масакр догодио се (овог 23. јула) у селу Старо градско, поред Липљана. Како ми је јавио Машан Бошковић, убијено је четрнаест Срба у оближњој њиви у којој су жњели пшеницу. На њиховим мртвим телима иживљавали су се крволоци. Најстаријем Николи Стојановићу било је шездесет, а најмлађем Јовици Јанићијевићу тек четрнаеста. Била је то последња жетва и за Андрију Одаловића, Рада Живића, Јовицу Живића, Момчила Јанићијевића и Мила Јанићијевића, Слободана Јанићијевића, Бошка Ђекића, Миодрага Тепшића, Сашу Цвејића, Милована Јовановића. Без мало сам све те људе познавао. “

Након последњег рата, са Косова и Метохије је прогнано 200 000 Срба који живе као избеглице у остатку Србије. Ником од ових људи није враћена узурпирана имовина, нити гарантована безбедност, те тако, од доласка међународне мисије, није дошло до повратка Срба, али јесте дошло до проглашења независности Косова. Срби настављају да се исељавају са Косова и Метохије, а преосталим Србима је угрожено основно људско право- право на живот. Они не могу слободно да се крећу, већ припадници КФОР-а обезбеђују српске заједнице. Срби на Косову и Метохији живе у резерватима.

Умрите Срби, насилничка порука на српској Цркви

Од доласка КФОР-а ништа се није променило по питању терора над Србима, а ниједно од многобројних убистава које су починили Албанци није расветљено.

Говорити о асимилацији захтевало би бар још оволико простора. Треба, у најкраћем, рећи да су читаве српске породице након застрашивања, малтене преко ноћи, мењале веру и презимена, а самим тим и националну припадност. Треба споменути да су Албанци матичари при матичним службама, уз прећутну сагласност српских комуниста, од 1971. године самоиницијативно мењали српска презимена која су се завршавала са ић.

Културни геноцид

Геноцид над српским културним наслеђем на Косову и Метохији је и више него очигледан. Само у периоду од доласка међународних снага, на Косову и Метохији је порушено или оштећено 150 православних цркава и манастира. Преостали манастири се налазе под даноноћном стражом КФОР-а, а налазе се и под заштитом УНЕСКО-а. Међутим, неупоредиво је више порушених домова српских породица. Последњи српски новинар који је напустио Приштину, Мирко Чупић, каже: „Док снаге КФОРА…равнодушно посматрају…убијају и пребијају српски народ, пљачкају и спаљују српске куће, пале и руше културно-историјске споменике и оне из новијег доба. Већ је спаљен манастир Света Тројица у Мушутишту и древна црква у истом селу, једно од најлепших и најстаријих архитектонских здања те врсте у свету. Али, шта знају вандали шта је лепо и старо. За њих је најважније да је српско и да припада древној српској духовности и култури. Хоће да избришу те трагове…порушен је споменик Цара Душана Силног, оскрнављена је Богородица Љевишка…све што је српско или има било какве везе са српством, као рецимо споменик руском конзулу Јастребову, спаљено је или порушено. Уништена је и чувена Коришка пећина (у селу Кориши), боравиште испосника светог Петра Коришког, јединог свеца са простора југословенске државе о којем је написана хагиографија. Порушен је и тек обновљени споменик Симе Андрејевића Игуманова, знаменитог Призренца, чувеног српског добротвора.”

Не треба ни спомињати честе случајеве осамдесетих година када су Албанци преоравали читава српска гробља.

Јасна је тежња да се избришу сви трагови српског постојања на овим просторима. Оно што не могу прикрити, албанске власти, једноставно, присвајају. Српске цркве проглашавају старим албанским црквама, а себе потомцима Илира, народа који је истребљен и асимилован. Иду и толико далеко да у једном „научном раду”, који је објављен на енглеском језику у САД-а, можемо прочитати тезу да је јунак који је убио султана Мурата у Косовском боју био албански витез Милош Копилићи.

Врло успешно присвајају српску традицију и мењају српске топониме. Скоро сви топоними на Косову и Метохији су словенског порекла. Албанци никада не користе назив „Метохија” пошто овај термин значи „црквена земља”. Не само што су променили називе многим местима на Косову (Србица- Скендерај), већ планирају да то ураде и у местима где још има Срба. Стога, Срби ће трпети не само досељавање Албанаца, и у оно мало српских средина на којима су опстали, већ ће трпети и преименовање самих места.

Садашњост

Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном Владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.

То је такозвана држава, у којој бивши амерички председник Бил Клинтон има ту част да, док је још жив, открије свој сопствени споменик. Ова сецесионистичка творевина је дом америчке војне базе Бондстил. То је такозвана држава, која “тежи европским вредностима”, “мултикултуралности” и “толеранцији”, а која је при том готово потпуно етнички чиста, и у којој припадници српског народа живе у резерватима. Они су очигледно изоловани за сопствено добро, попут Јевреја, које су на сличан начин изоловали нацисти уочи Другог светског рата.

Сматрам да сам изложио довољно аргумената након којих могу слободно да тврдим да постоји континуитет геноцида над српским народом на Косову и Метохији. Циљ албанске политике никада није био суживот већ етнички чиста територија. Да ли ћемо окренути главу од нашег страдања, претварајући се да је оно плод наше маште или ћемо погледати истини у очи, зависи само од нас.

(не)слобода данас на Косову и Метохији

Лично, осећам одговорност да браним истину, ма каква она била. Тим пре што сам Србин са Косова и Метохије, али најпре стога што сам људско биће.

Милан Дамјанац: Косовски Албанци и прогон Срба кроз историју

 

Дискусије,……..форум Сви Срби Света

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

7 коментара

  1. Comments  Екана   |  понедељак, 04 јул 2011 20:21

    Дужност је свих Срба ма где били, посебно у матици Србији, а надасве онима на власти, не да ПОГЛЕДАЈУ, већ да широм отворе очи и ГЛЕДАЈУ ИСТИНИ У ОЧИ како би знали КОНАЧНО шта нам ваља чинити!!! Свима вама који стојите овако УСПРАВНО на нашој Светој земљи, Косову и Метохији, ЗАХВАЉУЈЕМ НА ПОСТОЈАНОСТИ И ЧВРСТОЈ ОДЛУЦИ да не одступите ни корак са вековних огњишта. ВИ ЈЕДИНИ имате право да кажете да сте СРБИ СА КОРЕНОМ, јер сте ОТЕЛОТВОРЕЊЕ ПРАВОГ СРПСКОГ БИЋА, тканог животима предака.
    Дај Боже да се Срби сложе…да раме уз раме са вама оставшима вратимо што туђе никад било није!!!

  2. Comments  у пролазу   |  четвртак, 07 јул 2011 15:12

    Није ово случај од јуче. То се радило и за време Енвера Хоџе, а и пре…

    ево 2 клипа тј 1 емисија која ово доказује:

    Поарбашени Срби у Албанији 1.део
    http://www.youtube.com/watch?v=kz8uHGN6nUE

    Поарбашени Срби у Албанији 2.део

  3. Comments  z   |  уторак, 02 август 2011 00:36

    dokle teror sta se ceka.

  4. Comments  Dejan   |  недеља, 07 август 2011 22:01

    Sve sto nam je potrebno je covek koji ce da bude inicijacija pokreta da se srbi osveste i cvrstog stava ustanu na noge, policijom, vpjskom, civilima stignemo i naselimo nasu zemlju i oslobodimo okova sopstveni narod i zemlju…

  5. Comments  asd   |  среда, 10 август 2011 11:53

    Gde ste bili kad je trebalo , sad je kasno …..

  6. Comments  Ђорђе Бојанић   |  понедељак, 22 август 2011 23:36

    Погледај те документарни филм ОТЕТО КОСОВО (Чешки документарни филм, аутор Вацлав Дворжак).
    Филм описује збивања на Косову почев од кратког прегледа историје Косова до бомбардовања Србије и ситуације након злочиначке агресије НАТО снага. Нарочит нагласак је стављен на збивања 1990их на Косову, пропраћена бројним разговорима са српским грађанима и, у мањој мјери, припадницима албанских терористичких јединица.

  7. Comments  Александар   |  уторак, 13 март 2012 03:11

    У Библији лепо пише, како Бог каже: Не свети се, освета је моја. Само не знам колико да још да чекам на ту његову освету…имам осењај ако је још мало будемо чекали ми Срби нећемо постојати.. јер кроз векове уназад добро се зна да народ који је највише гинуо народ који је претрпео на милионе људских жртава смо ми, Срби… Не трпе нас, нико… Па се питам што да ми трпимо онда њих…

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*