четвртак, децембар 14, 2017

Етика рата у светлу агресије НАТО на СР Југославију

У условима напада на све што је српско, ваља и након ове временске дистанце из угла етике рата и општег добра реалније сагладавати агресију НАТО на СРЈ, борећи се да истина, правда и часност ипак добију простор који је освојила неправда са политиканством, обмане с лажима, режирана пропаганда халабука западног типа и свакојако ратно насиље супротно МРП.

Nato avijacija............

У поводу подсећања на 24.март 1999. године када је почела агресија НАТО на СРЈ

 

 

Бестијална агресија на СРЈ од стране 19 земаља НАТО

 на челу са САД без одобрења Уједињених Нација, била

је по речима руског писца и професора Александра Зи-

новљева: „…несумњиво једна од најсрамнијих страни-

                        ца историје западног друштва“.

 

ЕТИКА РАТА У СВЕТЛУ АГРЕСИЈЕ НАТО

НА САВЕЗНУ РЕПУБЛИКУ ЈУГОСЛАВИЈУ

Ова тема је веома сложена, те је на прикладан начин ваља упростити, сажетије дати и сликовитије представити. Специфична је из неколико разлога.

Прво, по мотивима и припремама агресије НАТО на СРЈ током 1999.г,

Друго, по етичком осврту на ту агресију у времену пољуљаних моралних вредности, не само на тадашњим југословенским, већ и ширим Европским и светским просторима,

Треће, због постојања обавезе унутрањег захтева за достојним признањем и подсећањем на тај јуначки део ратног супротстављања агресору.

Четврто, да се прикључимо помену свим страдалим и палим жртвама током те агресије и њених последица.

Пето, што нам част и достојанство ставља у национални завет неоспорну чињеницу да се у тако неравноправној борби нисмо показали као капитуланти, дезертери и кукавице, иако нисмо имали ни једног војног савезника у свету,  и

Шесто, што смо се по духу Косовског завета показали достојни наследници наших славних предака јер се у суровим условима у историји ратова тако неравноправне борбе, не посрамисмо пред Родом ни пред Богом.

 

О војничкој етици

 

За додатак уводу ове теме неопходно је нешто рећи о витештву, војничкој етици и етици рата.

Иако је војска у развоју људског друштва настала рано, војничка етика се јавила знатно касније појавом витештва у 12. и 13. веку. Управо појава витештва је условила озбиљније етичко разматрање вођења борби, бојева и рата.

Часност у витештву је наметала и захтевала изражену непрекидност стварања првенства за славу путем јунаштва, храбрости, вештине и верности. Ове четири наведене врлине су биле потребне да се постигне и одржи витешка част која је била мерљива бројем и побеђених непријатеља и савладаних тешкоћа и опасности. (1)

Витештво као институција је нестало почетком 18. века а витез као појам се задржао у књижевности до данашњих дана. Појам витештва није везан само за историјску појаву витезова, већ има далеко ширу садржину као елемент универзалне културе и виши тип хуманизма.

Развој војно-етичке мисли пратио је историјски развој друштвених односа и војних наука. Она је у војску и борбена дејства уносила дух части и човечности, при чему се тежило да војничка етика оплемени моралност у рату.

Војничка етика је наука о моралу у војсци, односно војничка етика представља теорију војног морала. Она изучава изворе, смисао, мотиве и заснованост морала у војсци нарочито у рату и борбеним дејствима, образлажући и дајући основне критеријума за вредновање моралних поступака војника, старешина, јединица и војске у целини. Имајући у виду да су официри носиоци духа и части војске и војне службе, војничка етика мора да почива на релацији част – официр

Из историје ратова су важни мотиви и идеје због којих су се они водили. Те идеје и мотиви које су се супростављали кроз ратове значајни су са аспекта војничке етике зато што оне, зависно од врсте рата, казују и колико су ратови носили етичке циљеве општечовечанског добра. У том духу професор Јанићије Денић у књизи „Етика рата“ каже следеће: „Идеја рата мора да има за своју садржајност или крајњи циљ етичко добро, које ће се односити на свакога, који су самом идејом рата обухваћени.“ (2)

Посебно значајну категорију ратова у етичком смислу, са својим идејама представљају верски и грађански ратови. Они су увек били веома сурови и у њима се највише показивала она нижа, најагресивнија и дивља страна људског рода. У њима се веома често негира свака људска етика тако да се са човеком може поступати злочиначки са острашћеним садизмом као што су га чиниле усташе на пример.

Сложеност и динамика ратова; њихови извори, узроци, мотиви и идеје; врсте, начини и облици вођења; страдања, последице, оцене и коначни резултати рата; наводи на чињеницу да је тешко успоставити прецизну и универзалну опште прихваћену војно-етичку мисао, нарочито због тога што свака војска развија своју себи и нацији, култури и традицији, и менталитету и духу примерену војничку етику.

Ради одређеног упоређивања или указивања на основну тематику о части у војскама неких држава, потребно је успоставити оне етичке вредности које се у принципу поштују у време ратова и које су у складу са Међународним ратним правом (МРП). За потпуније разумевање врховних етичких вредности војске у рату значајно је имати у виду мишљење споменутог Јанићија Денића који истиче да је етичко добро у рату одржање живота уопште. (3) Зависно од односа према етичком добру у време рата и узрока, односно повода рату код неког народа, разликују се по њему етички и неетички ратови. У том смислу инспиративна је његова књига „Етика рата“. (4)

По аутору, у етичке ратове се убрајају они ратови који имају за принцип одржање живота уопште: „Овај принцип се оснива на етичкој подлози, он има етички и духовни карактер; суштина су му етичко осећање, а циљ му је одржавање живота уопште, а то је, пак, етичко добро“. (5) Оваквим ратовима се остварују задаци потпомагања, одржавања, ослобађања и уједињавања живота по духу правде као циља човековог постојања при чему част народа, грађанска част односно одговарајуће службене части међу којима је посебно значајна војничка част, добијају на својој правој вредности и хуманистичкој мисији.

Њима супротни су неетички ратови. То су они ратови који у етичком смислу имају материјалистички карактер. Дакле, материјалистички неетички услови живота појединих народа постају узроци рата. То су обично народи који себи стварају представу о рату са егоистичним циљем и то ради уништавања или протеривања другог или других народа и отимања његових средствава, простора и богатстава. (6) Кроз ове ратове се остварују егоистични или неки други ужи национални интереси или интереси одређених друштвених, односно социјалних група, који су материјалне природе, а без етичке вредности.

У овим ратовима се снажније исказују бешчашће; неодмерена или претерана употреба војне силе нарочито према цивилном становништву и материјалним добрима, пљачке и неморал до планског геноцида. Чест је став оних који воде овакве ратове „…да циљ оправдава средства“. Уз овакав став, редовно се код таквих народа и њихових војски, под „часно“ убраја много тога што са етичким вредностима части нема ништа заједничко у суштини је крајње нечасно.

Преовађујући утицај на вредновање рата у етичком смислу треба да имају следећа опредељења:

Да ли се води освајачки или ослободилачки рат? (7)

Чији је простор на коме се изводе борбена дејства, односно, да ли је то простор или територија властитог односно пријатељског, или је то територија другог, односно непријатељског народа? и

Које су врсте борбених или других убојних средстава употребљавани, са којим циљевима и какве су последице употребе таквих средстава? Ово се посебно односи на употребу забрањених убојних средстава и оружја за масовно уништавање људи, биљног и животињског света.

Имајући у виду поделу ратова по етичком захтеву одржања живота у опште, и опредељујуће чиниоце у рату који су важни за реалнију етичку оцену војничке части, могу се потпуније анализирати и вредновати извори, основе, традиције и дух части сваке војске. Неоспорно је да неким народима и њиховим освајачким или пљачкашким хордама које они називају војском, војничка етика и војничка част нису биле водиље и светиње, већ бешчашће сваке врсте.

Да је бешчашћа било и на другим просторима где се оно не само подстицало, већ и наређивало може да послужи немачки пример из Првог светског рата цитиран из оригиналног  војничког документа у ком пише: „Сине Немачке! Не сажали се ни према женама ни према деци: син побеђеног био је често пута сутра победилац. Шта вреди победа, ако сутра дође освета? Какав би ти отац био ако би, убијајући твога непријатеља, оставио у животу непријатељева сина? Сине Немачке, који си под оружјем: ломи, обарај, проваљуј, пустоши, пали, убијај“. (8 )

 

О агресији НАТО на Савезну Републику Југославију

            Од почетка и развоја косовске кризе, западни савезници на челу са САД су активности усмерили на три основна правца: Спречавање наводне хуманитарне катастрофе, декларативно залагање за „решавање кризе кроз преговоре“, и планирање и припреме НАТО алијансе за оружану агресију на СРЈ. Међутим, како је време одмицало, у политичким ставовима све више је била у оптицају употреба војне силе, односно агресија на СРЈ.

По тој идеји, ваздухопловна операција НАТО је била планирана у пет фаза и имала је за циљ: „…разбијање главних снага Војске Југославије и смањење њене војне моћи до нивоа неспособности за извођeње војних операција и стања које неће угрожавати експанзионистичке планове Америке на простору СРЈ и Балкана“. (9)

У „Сиднеј морнинг хералду“, аутор Џон Пилгерн пише: „12. августа 1998. године, политички републикански одбор Сената САД, коментарисао је да се навелико планира да САД уведе НАТО у интервенцију на Косову. Једини елемент који недостаје је прикладан догађај који би преко медија интервенцију учинио проходном“. (10) (Објављено и у Политици 27. маја 2000. године.)

Јастреб Шарпинг је једва чекао лажну информацију у вези догађаја у Рачку, те је одмах пренео немачкој јавности: „У Рачку се прекјуче десио масакр, при којем је убијено 45 Албанаца“. (11)

Овом приликом, обзиром на вековно осведочени немачки непријатељски став према нашем народу до данашњих дана, вреди подсетити на поруку у наум Алексе Ненадовића у којој каже: „Немам писара ни других учених људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад ко је Србин Немцу не верује„. (12) Уместо њега морамо то након такве његове визионарски тачне констатације потврђене касније у двестогодишњој историји, исписивати не само по манастирима већ и у свакој српској глави.

Но вратимо се Рачку. Он, је био био исцениран али је као такав постао“прекретница“ за америчког министра иностраних послова Медлин Олбрајт, и отпочињање агресије НАТО на СРЈ. Касније ће Вилијем Вокер рећи да је: „…епизода у Рачку  била одлучујућа за бомбардовања“. (13) То је значајно признање једног од главних криваца за замисао и реализацију Рачка, о којем је већ доказана сва лаж која га је окруживала са обландом тзв. истине.

Ту оцену потврђује и „Берлингер Цајтунг“ 13. марта 1999. године: „Европски представници ОЕБС-а располажу сазнањима према којима 45 Албанаца у Рачку нису пали као жртве српског масакра над цивилима. Интерно, одавно се полази од исценирања са албанске стране. До овог резултата се долази на основу података из Пријавног центра косовске мисије. Дакле, независно од још недостајућег вештачења финских судских лекара, нарочито  ако је већина мртвих довучена из широког окружења око Рачка и положена на касније место наласка“ (14), извршена је агресија на СРЈ.

 

Генерал Весли Кларк је у разговору са генералом Ојданићем 15. марта 1999. године рекао следеће: „Желим да Вам пренесем један озбиљан проблем, а то је да ће Војска Југославије бити уништена ако буде у сукобу са НАТО… ако се то догоди, Војска Југославије ће за пар дана да изгуби све оно што се у њу улагало 50 година….Војска неће преживети, то је чињеница“. (15)

Очигледно да ни Весли Кларк није имао појма с ким има посла, јер да је имао појма такву глупост не би могао изрећи. Коначно, он није могао ни претпоставити да ће му прва и једина у свету наша ПВО оборити „невидљивог ноћног сокола“ ловца бомбардера Ф-117а. 

Оборен невидљиви Ф - 117А

Оборен невидљиви Ф – 117А

 

По нашим подацима, исти 3.ракетни дивизион 250. бригаде ПВО је 20.маја погодио њихов стратегијски бомбардер Б-2А такође из СЕЛТ технологије који је са све ценом од 2,2 милијарде долара пао у реону Спачванских шума. (То Американци упорно негирају мада им један од тадашњих 21 недостаје, док Руси сателитским снимцима то обарање потврђују.) (16)

 

 

Уследила је дакле, агресија на СРЈ која је почела на данашњи дан 24.марта 1999. године и трајала је 78 дана. Обустављена је политичким договором и касније Војнотехничким споразумом из  Куманова и Резолуцијом СБ ОУН 1244.

Током агресије НАТО уништено је 120 болница, домова здравља или породилишта и других здравсрвених објеката, око 480 школских објеката, односно 320 основних, 100 средњих и 15 виших школа, 26 факултета, 20 ученичких и студенстких домова, више хиљада стамбених објеката, оштећено или униптено око 60 мостова, ТВ предајника, више ТЕ, топлана, трафостаница, бензинских пумпи у рафинерија. Погинуло је 578 припадника војске и 172 припадника МУП. Цивилне жртве су преко 2000 лица.

 

На простору СРЈ у агресији НАТО:

–         извршено је око 27.000 авио полетања,

–         бачено је око 70.000 тона разног експлозива,

–         употребљено је око 350.000 касетних бомби на око 1020 локација од чега су преко 60% цивилни циљеви,

–         гађане су рафинерије, што је изазивало велике еколошке катастрофе широких размера са тешким последицама,

–         уништавани су одређени производни и складишни објекти и постројења што је изазивло бројне хемијске контаминације са дуготрајним последицама и проблемима,

–         употребљавана су забрањена убојна средста по МРП, односно пројектили са осиромашеним уранијумом посебно на простору Косова и Метохије и југа Србије,

–         извођена су бесомучна ноћна бомбардовања градова и насеља која су у ратној терминологији из рата у Вијетнаму позната под називом  „Терор из ваздуха“, и

–         бачено је око 15 тона осиморашеног уранијума тако да је на пример, после 5 година повећан број канцерогених обољења за 10-15000  нових болесника.

Различити су подаци о нанесеној материјалној штети СРЈ  и они се крећу од мин. 30 до чак 100 милијарди долара. О материјалној штети, људским патњама и страдњима је доста писано и говорено.

Када се упоређују односи снага између Војске Југославије и коалиционих снага НАТО, како директних учесника, тако и његових помагача, онда се те релације крећу до скоро невероватних размера (вероватно у неком распону од 100 до 200 према 1.) Обично су ти односи агресора и нападнутог од 3 до 5 према1,  и ретко су већи.

srpska vojska

Војска СРЈ

Постоје  анализе које наводе да се у историји ратова није ни на једну земљу обрушила толика војна сила (у пропорционалном смислу), као што је то било током агресије НАТО на СРЈ. Супротстављање  таквој сили деловало је као јуриш на небо. То је просто несхватљиво опредељење за сваког ко суштински не разуме Култ славе, Косовски феномен и Косовски Завет у Српству.  Вођена тим вишим духовним, етичким и моралним смислом, наша Војска није се нити предала, нити капитулирала, нити је била оперативно онеспособљена, нити је борбеним моралом и духом клонула. Тај јуначки и заветни дух одговорности и части, се најбоље може осетити кроз изјаву генерала Божидара Делића када каже да је имао три страха. Први и највећи, да се не обрука он и његова јединица пред славним прецима, други страх када се иде или почињу борбена дејства је страх за људе који ће да страдају, и трећи последњи, је страх за себе лично јер има породицу и родбину. (17)

Уколико говоримо по духу теме из угла етике рата, онда се намеће више питања на које се морају у име етике добра, правде и хуманизма дати истинити и честити одговори:

Где је то наша војска остварујући своју уставну обавезу када је држава нападнута, било где поступала супротно Међународним ратним правом и оним како је то постављено етиком рата по схватању нашег народа?

Да ли се може исценирана „хуманитарна катастрофа“ спољним притисцима упорно наметати да се прихватити као неки терет ратног злочина при чему се свесрдно потпомагала терористичка такозвана „Ослободилачка војска Косова“?

Да ли су коалиционе снаге НАТО употребљавале прекомерну силу и огромна разарања пре свега цивилних објеката?

Да ли су и по ком основу снаге НАТО употребљавале савремена а забрањена убојна средства од касетне муниције до пројектила са осиромашеним уранијумом?

Коју су огромну штету својим дејствима по рафинеријама и хемијским постројењима из угла екологије и уништавања животне средине нанеле НАТО снаге не само на нашим, већ и ширим балканским па и европским просторима?

Како и да ли се могу правдати планска и серијска ноћна бомбардовања насеља и градова СРЈ позната под појмом „терор из ваздуха“, где се код становништва, а посебно деце изазивала паника, страх и ужас?

 

У условима напада на све што је српско, ваља и након ове временске дистанце из угла етике рата и општег добра реалније сагладавати агресију НАТО на СРЈ, борећи се да истина, правда и часност ипак добију простор који је освојила неправда са политиканством, обмане с лажима, режирана пропаганда халабука западног типа и свакојако ратно насиље супротно МРП.

Наравно, да и оно што и код нас није било достојно, буде реално утврђено и примерено уједначеним мерилима закона санкционисано. Наш народ уопште нема намеру да не казни починиоце злочина одговарајућом казном. Било би нас стид да такве људе бранимо, што код неких других народа на жалост није случај.

Оно што јесте примерено духу етике рата, односно духу МРП, је потреба а потом и чињеница да и други народи имају овакав однос према њиховим припадницима који су чинили ратне злочине над припадницима других народа и националних мањина. То су сигурнији путеви правде, хуманизма, поштовања, разумевања, суживота и благородног мира.

 

По духу етике рата, да подсетимо да је бестијална агресија на СРЈ од стране 19 земаља НАТО на челу са САД без одобрења Уједињених Нација, била по речима руског писца и професора Александра Зиновљева: „…НЕСУМЊИВО ЈЕДНА ОД НАЈСРАМНИЈИХ СТРАНИЦА ИСТОРИЈЕ ЗАПАДНОГ ДРУШТВА“.

Bil Klinton Toni Bler....

 

Ово потврђује и сатанистичка намера тих агресора која је  била оличена и изјави француског генерала ЖОФРЕА команданта авијације НАТО где он каже: „АВИЈАЦИЈА ЈЕ ДОБИЛА ЗАДАТАК ДА УНИШТИ ЖИВОТ У СРБИЈИ“.

 

Користим прилику да истакнем следеће податке који се морају знати и поштовати. Наиме,  током борбених дејстава у ратовима на просторима бивше СФРЈ од 1991. -99. године, од укупног броја погинулих војних лица, сваки пети је официр. То је за више од 15 пута већи број страдалих официра него у другим војскама које су водиле борбена дејства након Другог светског рата. Нама је у борбеним дејствима погинуло око 11% команданата бригада. Такав степен пожртвовања наших официра увелико надмашује и губитке официрског састава славне српске војске из балканских и Првог светског рата.

На крају, дужни смо да одамо најискреније дивљење и поштовање прво свим нашим погинулим, официрима, подофицирима, војницима и добровољцима (нашим и руским) који су у ратовима од 1991 – 99 године положили своје животе за одбрану српских огњишта, народа и Отаџбине, а потом и свим рањеним и осталим припадницима наших оружаних састава што су војнички достојно и храбро, и наравно родољубиво, у оквиру својих могућности, мотива и жеља учинили све да будемо поносни на њих, у име наше Отаџбине.

 

И коначно, одајмо пошту и свим цивилним жтрвама и страдањима која се догодише током ове агресије.

 

Secanje na poginule u NATO bombardovanju

 

Нека је вечна слава, помен и хвала свима њима, и нека знају да их Отаџбина никад неће заборавити.

 

————————————————————————————————-

(1)  Опширније: М. Осовска, Витешки етос у средњевековним легендама, “Социолошке студије, бр. 2, 1968, стр. 67.

(2)   Јанићије Денић, Етика рата, Електрична штампарија “Просвета”, Беград, 1915, с.13

(3)  Опширније: Јанићије Денић, Н.Д., с. 38.

(4)   Јанићије Денић, Етика рата, Електрична штампарија “Просвета, Беград, 1915, с,13

(5)  Исто: с. 38.

(6)  Исто: с. 14.

(7)  Овде је узета најпростија подела ратова у односу на основну њихову суштину. Друге сложеније поделе или врсте ратова се могу свести на ове две врсте.

( 8 )   Извод из листа La vece d Italia од 11.12.1917. године који је објавио веран превод документа нађеног код једног немачког заробљеног војника.

(9)   Агресија НАТО, узроци, карактер и последице кризе на Косову и Метохији,  Зборники радова, Клуб генерала и адмирала Војске Србије, Беокњига, Београд, 2008, с. 37.

(10)  Агресија НАТО, узроци, карактер и последице кризе на Косову и Метохији,  Зборники радова, Клуб генерала и адмирала Војске Србије, Беокњига, Београд, 2008, с. 37.

(11)   Исто: с.24.

(12)   Легат генерал-пуковника Саве Оровића, Војна академија, у збирци чланака његовим рукописом преписана порука Алексе Ненадовића. (в. Раде Рајић, У име војничке части, ВИЗ, Београд, 2001, с.301.)

(13)   Агресија НАТО, узроци, карактер и последице кризе на Косову и Метохији,  Зборники радова, Клуб генерала и адмирала Војске Србије, Беокњига, Београд, 2008, с. 24.

(14)  Исто.

(15)   Исто: с. 37 и 38.

(16)  Процењује се да је обарањем тих авиона, а посебно стратегијског бомбардера Б-2А који кошта од 2,2 до 2,4 милијарде долара, нанесена огромна финансијска штета врхунској америчкој СЕЛТ технологији која је мерена милијардама долара како у производном, технолошком, профитном и војно престижном, тако и у научном угледу и нарушеном до тада моћном и неприкосновеном статусу водеће светске силе. (Подаци су изнесени у Руском дому на промоцији књиге „Смена“ заменика команданта 3. ракетног дивизиона 250. бригаде ПВО, потпуковника Ђорђа Аничића.)

(17)  Уз све проблеме и успехе које смо као војска у том рату имали,  неопходно је истаћи херојску 549.мтбр на челу са командантом генералом Божидаром Делићем, која је надчовечанском борбом успела је да спречи продор и сломи извршење копнене операције „Стрела“ која је трајала од 26.маја до 2.јуна, усмерена из Албаније на простор Косова и Метохије.

 

 

( Пуковник у пензији, Др Раде С.Н.Рајић )

 

 

 

 

 

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*