петак, 24 септембра, 2021

Хоће војска, али је покрадена и распродата

У сећању ми блесну слике моје младости. Слике наших нејаких и невештих руку на радним акцијама, када су дланови пуцали и постајали жуљевити, када смо градили, ми неодрасла деца заједно са нашом војском, мостове, пруге, тунеле, аутопутеве. Сећам се колона инжињеријских возила која су возила насмејана млада лица војника и девојачких руку, које су им доносиле хладну воду. Да се на сунцу, које је горело, жеђ наше младости угаси!

 

 

 

 

radna akcija - vojnici

 

 

Радо Србин, – иде у војнике…

Историја је писала своје странице, ратови и страдања код српског народа су оставили своје неизбрисиве трагове. Српски човек је одгајан да брани своје, да послуша старијег и вишег од себе, војник је био спреман на личну жртву, ако је то Отаџбина захтевала.

Култ српског војника је изграђен у вековним борбама да сачува своје, да одбрани своје огњиште и да му слобода и част буду животни циљ!

Нећу у прошлост, историја ју је описала, нећу о заједништву, братству српске душе, јер то је део који је неотуђив у нашем односу према животу.
Слободарски дух је увек у Срба био везан за војску. Она је била бранитељ, војници очеви, заједно са синовима, стричеви и кумови су давали своје животе. Војнички барјак Србије напијен је крвљу правих родољуба.
Где је сад та наша војска? Где је наша српска традиција? Где је часна униформа и лик патриоте, оца и брата на лафетима уз топовске цеви и око светло, кад се помене реч Отаџбина.

Не кажем да немамо војску. Напротив, поносно пратим емисије где наше еминентне јединице за специјалне потребе и намене, представљају своју способност. Не питам ни где је наше српско, војнички срце, јер знам да куца одано и верно у народу. Љубав према своме никада неће код Срба изумрети! Не питам колико смо способни да одбранимо своје! Било би сулудо сумњати да у нама не живи спремност да своје не дамо, а да туђе не желимо, и није нам потребно!

Сећам се неке давне прошлости. Не дао Бог да се врати опет у таквом облику, и оваква, оголела и осиромашена Србија ми је дража од било каквих уједињавања, конфедерација и нових намера, које у нечијим главама још увек налазе своје место.

Али се са поносом сећам неких тадашњих навика, кад је земљи требала помоћ, кад је од свог народа са правом очекивала спремност за рад и несебичну помоћ!

 

vojska 2

 

 

Нећу о томе, али у сећању ми блесну слике моје младости, наших нејаких и невештих руку на радним акцијама. Када су дланови пуцали и постајали жуљевити, кад смо градили, ми неодрасла деца заједно са нашом војском, мостове, пруге, тунеле, аутопутеве. Сећам се колона инжињеријских возила која су возила насмејана млада лица војника и девојачких руку, које су им доносиле хладну воду. Да се на сунцу, које је горело, жеђ наше младости угаси!

Сећам се песме ударничке и километара насталих комуникација које смо изграђивали и поноса што смо били ту.
Јер војска, у радничким униформама и тешким инжињериским машинама, пробијала је гудуре, приближавала села градовима и градове одводила у села. Мостови су спајали обале реке, насипи дизани да би се летина без проблема сакупила.

Лице војника је била уједно и слика народа, увек спремна да својим рукама заграби терет обавеза, да сва та младост, уз осмех и песму отвори пут једне лепше будућности.

Данас, потоп Србије и нова страдања нашег становништва, буди у мени нека питања, отвара рану реалности која ме присиљава да упоређујем, да закључујем, да поздравим и поклоним се за спремност многих да и своје животе дају у спасавању других, али и зубима шкрипим и у бескорисном бесу, тражим неке одговоре!
Наш премијер позива становништво у помоћ. Код Костолца два багера, које видим на Тв слици и један камион, рију асфалтни пут у покушају да направе ток води, која надире и прети хидроцентрали.

По потопљеном Обреновцу плове дрвени чамци, људи извлаче себе и остале крај себе из непосредне опасности. Јавне објаве за помоћ пуне странице дневне штампе, траже се чамци, гумени, дрвени, весла, немамо преку и нужну опрему да би из поплављених кућа спасли оне који остадоше у немилу и недрагу!

Видим и војску. На неким местима, храбро се боре ти младићи, пркосе води, али их је јако мало.
Онда помислим, за име Бога милога, па где нам је та војна инжињерија. Имали смо специјалне инжињеријске јединице, на стотине багера, камиона, специјална возила, где су нестали они силни понтони, они војни, сигурни и проверени за овакве случајеве. Где су те наше инжињеријске јединице, онако добро опремљене и вођене умном руком својих команданата, које би могле и те како далеко боље помоћи потопљеном народу!

 

vojska 4

 

 

Где је сва она војна опрема? Зашто на многим, посебно опасним местима, не видим нашу српску војску са свим тим специјалним оруђем, – шта се са свом том опремом десило?

Господин Шутановац би ми могао дати најбољи одговор. Он је у фази уништавања српске војне моћи скресао крила многим нашим могућностима. Запад је немилосрдно захтевао да Србија смањи своју војну моћ. Борис Тадић је тада пристајао на све! Србија је распродавала топове, продавала тенкове, затварала касарне, растурила командни кадар, срезала крила српској војној ластавици.

Србин је престао да радо иде у војнике!

Данашњи премијер тражи помоћ од народа, позива на племенитост, апелује на солидарност. Радује се помоћи из иностранства, његова влада је то посебним актом тражила.

Заборавила је српска власт на сопствене обавезе. Постојећа водопривреда убира новац од потрошача, док насипи пропадају, акомулациона језера постају сметлишта и извор загађености па нам читави градови остају месецима без снабдевања водом. Опет, као у случају Ужица, понеки војни булдожер пробије неки пут и вода потече.
Свака акција у Србији почиње са оним, о, – рук, јер ће се наћи увек неко ко ће уместо државе и њених обавеза урадити нешто, помоћи у насталим тешкоћама.

Господин Вучић гласно хвали солидарност народа у муци. Он заборавља да најпре држава има обавезу одржавања свих врста инфраструктуре и битних пројеката који гарантују сигурност живљења у држави Србији.
Његов министар без портфеља, доброћудни Веља, хитно захтева да му се доставе подаци о могућим клизиштима! Зар му је то тек сада потребно, кад све код нас клизи низ брдо и народ се дави, губећи и то мало имовине које је остало. Остатак, он је и тако већ давно покраден.

Зар се тако управља земљом, у стилу самохвале, саможртвовања и убирања поена на народној муци. Премијер истоварује неколико пакета питке воде кад камере зује и обележавају овај величанствени тренутак.

Има ли нешто бедније, него себе, фаризејски истицати, док катаклизма уништава животе и народна добра!?
Држава је фигуративна осовина власти, али попут циркуског харлекина, маше радосно ручицама и тапше кад нам постаје мало боље! А то боље, дело је руку пострадалих, унесрећених губитника и страдалника, док им вредна рука премијера, својеручно доноси боцу са водом, – тако је то код нас, тако ће нам бити и тако и остати.
До новог потопа или неке друге катаклизме. До нових жртава, до нових Фекетића, Обреновца, Шапца, – тако нам Бог помогао.

 

vojska 1...

 

Српска војска! То је срезан, скраћен прутић врбове гране коју су наши национални злочинци обогаљили својим понашањем, својим нарцизмом и удворношћу онима који нас ни мало не воле. Онима којима Србија није драга па не сме ни војску имати. Не у оном броју, у оној војној и ратној способности која њој доликује, која јој је и наслеђе и традиција али и одраз самопоштовања.

Оним младићима у униформама, који су здружени са народом спасавали потопљену Србију, моје искрено хвала уз сво дужно поштовање. Припада им са правом част и велико хвала!

Држави која не брине о народу, која се продаје за шаку страних сребрењака, која снисходљиво пати са пострадалим, а у вечерима наредних дана, испија хладне шампањце и сама себи дели ордење, њој упућујем само свој презир!

Свака држава познаје своје сопствене проблеме. Она будно прати сва она места која у датим приликама угрожавају народ, уништавају летину, храну, домове па и животе.
Србија нема сигурне реке, не управља савесно својим ресурсима. Сваке године нам пострадају многа подручја из истог разлога, али праве реакције, тога нема.

Кажу, држава је осиромашила! Ја тврдим, – држава је покрадена! Кажу да немамо пара за многе преке потребе! Ја тврдим, да су паре на рачунима лопова, тајкуна, пропалих политичара и свих оних политичара који ће у наредном времену пропасти, али не као сиромашни људи. На време ће се напунити џепови, направити виле и викендице, купити скупа возила и посетити још скушља летовалишта.

Остаће сиромашан само народ. Народ и Србија.

 

 

 

Jovan M. Pidikanac(Јован М. Пидиканац)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари