недеља, септембар 24, 2017

Хтео бих да загрлим ово јутро

Освануло је јутро попут осмеха стидљиве девојке, онако, као кад јој први зраци још несигурног сунца осветле јантарним бојама очи пуне оног модрог плаветнила, које попут дубоког зденца утону у далек поглед по зеленим ливадама. Хтео бих руком да помилујем траву, светлуцаву од прве росе што попут блиставих суза, у капима, висе на танким, отежалим влатима. Мекана, нежна трава што одише свежином ноћи која се некуда скрила, некуда одлутала, ко зна, можда жељна да почине!

 На падини, поред високе борове шуме, измилело је стадо белих оваца. У читавој хрпи, јагањци који весело скакућу у помамној игри радости што пружа прво јутарње сунце! Чујем блејање стада, звукове далеких прапораца који у одјеку што га поветарац разноси на све стране, подсећају на далека црквена звона.

Удишем пуним плућима помало прохладан јутарњи ваздух који, засићен мирисима пољског цвећа, покошених ливада и сувих борових шишарки, уноси у мене мирисе живота. Испуњава ме жељом да полетим. Да се, попут маленог јата птица што су управо прелетеле изнад мене, издигнем високо изнад земље, наднесем над свом том лепотом краја у коме сам коначно нашао све оно што ми је толико требало!

Оставио сам, чини ми се, колико јуче град иза себе! Позив добрих пријатеља  да неколико недеља проведем у селу, у планинском делу Србије, дошао је у право време. Оно мало ствари које су ми биле потребне, спаковане су на брзину, оставио сам поруку да ме не траже, да ћу се вратити за петнаестак дана и брзином муње напустио сам град.

Бука неуморног великог багера, који је бездушно копао и ровао улицу као за инат баш под мојим прозорима, безбројни аутобуси између непрегледних низова аутомобила, све је то у трену нестало. Угасило се попут светла које замењује мрак, онако, као кад окренемо прекидач. Мирис сагорелог бензина, смрад дизела и влажан, тежак дах подрумског простора који се ширио кроз ходник зграде, остао је иза мене. Затворио сам, добро се сећам, очи и препустио се неком непознатом миру на тврдом седишту аутобуса, осећајући да сам заиста окренуо један невидљиви прекидач када је град остао иза мене.

Стигао сам касно увече. Чекали су ме на необележеном стајалишту за аутобусе, пред једним малим засеоком. Уз осмех су преузели мој омањи пртљаг и онда, након поздрављања и упознавања са породицом мог домаћина, утонух у нову средину и предадох се давно изгубљеном миру.

Ово јутро, у које са неком тихом побожношћу утапам себе, предавајући се лепоти природе и околине, последње је након две проведене недеље код мојих пријатеља.

Са сетом мислим на време које сам овде провео и у вртлогу осећања у којима поново откривам себе, већ давно заборављеног и до пре неки дан смртно рањеног ритмом велеграда, ово блажено и пуно росе јутро тера ме на сећање!

На давно детињство и успомене које су остале заувек урезане у мојој души, на нешто што сам добровољно скривао од самог себе или што сам несвесно гурнуо у заборав!

На вратима куће се, по обичају, управо појавила стара, добра Нана! Махнула ми је руком, онако, као у неком пролазу и уз осмех, у коме сам са дивљењем сагледавао њену неуморну енергију према животу. У оваквим јутрима препуним мира и спокојности, у руменилу обзорја које јој игра по лицу својим сјајем, пратим је погледом док одлази у летњу кухињу.

Знам да ће у кратком времену замирисати кувана кафа и да ће ме уз спремну шољицу топлог млека, онако, покретом те старачке руке са квргавим прстима, остарелим од година и хроничног артритиса, позвати к себи.

На кафу ће свратити и стари поштар Милан на путу према селу и маленој згради обласне поште, где је годинама некад радио за плату, а сада, више из навике и добровољно, јер није имао снаге напустити свој посао!

Погледаће ме кратко оним својим тамно осенченим очима, климнуће главом као да нечему даје своју коначну сагласност, а онда ће дубоко уздахнути, тихо се захвалити лепршавим старачким гласом, и у устајању, спреман да пође, преврнуће  на брзину испијену шољицу кафе. На стару, по рубовима изгребану тацну, скотрљаће се преостале капљице кафе а он ће, као и сваког пута у током протекле две недеље, уз шеретски осмех, испуњеним  неком смиреном озбиљношћу, рећи:

Погледај, ко зна, можда стоји на дну нешто добро.

Мој последњи дан у селу, на планини. Последњи дан међу људима који су ми уз своју добродошлицу поклонили велики део свог срца. Непосредност и дуги разговори у предвечерја препуна неке свете тишине и мира, који ме је носио у делове једног непознатог, или давно заборављеног живота. Осмеси у којима није било притворности, сенки сумње или неповерења.

Постављали су ми питања, обасипали ме својим непознавањем стварне ситуације у нашој земљи, од мене, познатог новинара који прави новине, штампа књиге и креће се у друштву, и руку под руку са политичарима и властима, очекивали су да све сазнају.

Овде, на планини, уз рад око поља, куће и оно мало стоке које су још поседовали, мало је било времена да се проводи уз стари црно-бели тв пријемник који је и тако радио по својој вољи, укључивао се и искључивао, како би сам пожелео.

Нана је још и после скоро двадесетак година у црнини и са марамом, која јој је скривала седе косе, искрено жалила губитак најстаријег сина. Младена су једне ноћи одвели, сазнало се да су их све пребацили преко Дрине и само је једном нешто начула о њему.

Погинуо је и никада се није вратио мајци. Један његов вршњак  из суседног засеока причао је да је Младен погинуо. Да га нису могли извући, да је остао на другој страни.

Оба брата су по завршетку борби покушала да нешто више сазнају и нађу братовљево тело, али без успеха.

Рат је и на планину донео промене. Сиромаштво је било видљиво. Од оваца се није више могло живети као раније. Оно мало сира Мулунка је продавала, износећи га на тржницу у граду, али једва да је нешто зарадила. Слабо су се покривале потребе домаћинства.

Требало је плаћати струју, комуналије, порез. Упоређујући свој хаотични начин живота и брзину свега што ме је носило ка старости а да нисам стизао ни приметити ток прохујалих десетак година, мој боравак овде, у селу и планини, вратио ми је све разлоге да преиспитам свој начин живота. Брзину која је гутала моју снагу, незајажљиво је тражила од мене предавање захтевима града и професије. Једне вечери, пре пар дана, Радоје ми на свој смирен и тих начин, ненадано, постави отворено питање.

Хоће ли нам стварно узети Косово. Јоване мој, све мислим да нас ови наши слепе водају, нико не говори истину. Кажи ти…

Нисам му могао изговорити све моје сумње. Избегао сам директан одговор. Почео сам да објашњавам и правдам нашу државну ситуацију, да причам попут папагаја о Европи, о благостању. Лагао сам сам себе у жељи да их поштедим праве истине. И моје сумње, и мог незнања. Ја који пишем текстове за друге, ја који преносим вести и у оваква, забачена села и засеоке, ја који сам на извору правог незнања, које сви упорно претачемо у значај и познавање стварног стања, лагао сам ове поштене и честите људе. Од мене, човека из града, коме су професија перо и папир, тражили су одговоре!

Како да им пренесем своју слутњу о игри великих и судбини коју су нам други наметнули?  Како да им испричам истину о стварном положају нашег народа. О беди и сиромаштву које се као лавина преваљује преко наших малих живота. О уценама великих, о нашим поразима и пропадању. О лавини крађа и криминала, о пљачкама наше народне имовине, о лажним обећањима власти које су већ давно престале да воде бригу о народу!

У многим вечерима, пред скромном кућом мојих домаћина, долазили су на сабор и суседи. Није пут свима био кратак и лак. Упознао сам људе чије је боравиште било и по неколико километара удаљено од овог места, али они су долазили. Прочуло се, у гостима је човек из града. Из главног града. Новинар, пише, све зна. Замрачено небо над нашом Србијом, оптерећено великим бригама и тешкоћама које нам озбиљно прете и угрожавају наш опстанак, доводило је ове људе у вечерима топлог лета 2011. године.

Осећао сам се као учитељ међу децом које је требало учити, а уствари, у њиховом непознавању многих детаља и знатижељи испуњеној страхом, били су моја порота у невидљивом процесу где се судило мом личном моралу и спремности да сам себи признам многе ствари којих сам био свестан, али које сам и од себе скривао, лажући моју савест и признање од којег сам, несвестан, бежао!

Док је мене газио ритам сулудог тока живљења  и професије у главном граду, док сам опседнут лојалношћу према својој влади и интересима који су ми се свакодневно сервирали, све дотле док и сам нисам почео да у њих верујем, утопивши се у реку чија ме је матица све више одвлачила од праве истине, ови људи овде, у забити планине, живели су обавијени својим незнањем, својим мукотрпним радом на ливадама, уз косу и звук прапораца на стадима од којих су живели, исконски верујући да се о њима ипак неко брине. Причали су они о свом животу. О летинама и сену скупљеном у стогове, о јагањцима које нема ко да откупи, или и има, али за цркавицу од које се не може преживети.

Причали су о славама, о Свецима, о Божићним празницима. Упознао сам се са калуђерима који по селима помажу немоћним и старим људима. Причали су о воћу које пропада јер нико не долази у планину да би га откупио. О порезима, о пресеченим жицама за струју коју многи не могу платити.

По први пут, након много година, додирнуо сам стварни живот. Онај једноставан, у коме нема претварања и наметнуте патетике. Живот који у својој једноставности живи од своје чистоте и искрености. Од непосредности која је испуњена срцем и загрљајем братског прихватања, где обичан стисак руке код поздрављања у себи носи отвореност светлог погледа честитости, управо оне коју смо наслеђем добили али је у многим урбаним срединама заувек и изгубили!

По први пут, кроз сусрете који су мој живот обогатили једним нови и стварним сазнањем, имао сам разлог да се себе стидим.

На растанку тог дана, на уском планинском друму где сам морао сачекати аутобус, Богдан, најстарији после Нане у породици мојих домаћина, пружи ми руку и повуче ме скоро неосетно у страну. У његом погледу препуном топлине, чији је стисак руке то још више назначио, била је и сенка неизречене туге.

–  Сретно ти било Јоване. Кад год те пут нанесе, сврати. Кућа је та тебе увек отворена, али само још нешто да ти кажем! Нису ме твоје речи и казивања увериле. Знам да праву истину кријеш али ти не замерам. Можда је и боље, да у нешто бар верујемо. Да не сахранимо сами себе у страху шта ће нам се већ сутра десити..

У том погледу, у коме је почивала топлота његове душе и у стиску руке која ми је пренела сву његову непосредност,  отвореност његовог срца и топлоту његовог дома, у коме сам након много времена пронашао свој мир, лежао је још један разлог. Мени самом, да схватим, да сагледам, да се сетим да је слика мог домаћина, слика мог целог народа!

Да се вера у њега, не може износити на пијацу и продавати по потреби. Да је то дух једног народа који га је водио кроз многе судбине и да га никада није напустио!

Да се судбина и поштовање тог народа, пред лицем Бога брани и штити, и да тај народ не заслужује лаж!

Ту, на растанку, одлазећи од пријатеља, схватио сам да сам их управо ја – лагао. Скривао сам праву истину. Улепшавао сам наше наде у неку праведност светске политике. У искреност власти која у својој притворности можда и саму себе лаже.

Могао бих да окренем лист. Да се вратим некој истини. Да почнем да пишем мало другачије редове. Да пишем о истини. О преварама, о лажима. Могао бих. Моје име је гаранција. Па већ га годинама продајем за шаку сигурности. За пиће у Мадери, за моје слике које се појављују у штампи, за друштво у црним оделима са којим проводим понекад угодне вечери! За лако тапшање по раменима, честитке за безбројне колумне изникле из мог пера,  у којима стоји – лаж.

Од мојих драгих пријатеља скривао сам истину. Нисам о њој говорио, и осећај стида остао је на мом образу! Зар сам се смео огрешити о моје честите и поштене пријатеље? Зар и сви они, стара Нана, Милан, Радоје и многи остали, нису део тог мог народа који ипак има право на истину? Који се не сме лагати? У једно сам ипак био сигуран. Мој боравак међу обичним људима пробудио је у мени све оно што су године навика скривале кроз начин мог живљења. Кроз законе средине која ме је прегазила и повукла у своју матицу, извлачећи из мене све оно што сам наслеђем, као најсветлији поклон добио. Честитост и љубав према истини.

Био сам сигуран да ће моје перо од данас другачије писати.

 

Јован М. Пидиканац

 

Дискусије форум Сви Срби Света

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*