субота, август 19, 2017

Има ли Срба у Србији или како су Срби постали тетке

Данашњи Срби ћуте, погрбљени, повукли се у своје љуштуре,  занима их само оно што је до њиховог прага. Ван тога за њих свет не постоји. Данашњи Срби поштују власт чак и када им узима све оно што их је красило. Отаџбину, веру, душу!  Отаџбину нам распарчавају, у веру више не верује ни СПЦ, душу смо изгубили јер нас није брига за брата, рођака, комшију. Власт нам распродаје Отаџбину кроз преговоре у Бриселу, одриче се вековне српске свете земље Косова и нашег народа који још тамо битише по енклавама које Власт договара са Бриселом и Шиптарима.

Војвода Танкосић, као младић испребијао Черчила у Београду

Војвода Танкосић

Војвода Танкосић

У време Бурског рата (1899-1902) српско јавно мњење се окренуло против Енглеске. Увређен што су се Срби усудили да критикују политику његове домовине, Винстон Черчил, млади новински дописник, написао је текст у коме је са презиром говорио о Србима и Србији. Воја Танкосић, тада млади официр а неколико година потом чувени четнички војвода, обећао је да ће надобудног Енглеза пребити чим му падне шака.

Прилика се убрзо указала. О овом догађају пише Александар Дероко, у књизи “Мангуплуци око Калемегдана“…

“Винстон пролази Оријент експресом кроз Београд, где воз застаје неколико сати. Черчил одлучи да протегне ноге и разгледа престоницу о чијим је житељима тако лоше писао. У ресторану код „Грчке краљице“ одлучује да се освежи. Та вест се брзо прочула. Обавештен је о томе и млади поручник Танкосић. Дојурио је у кафану као без душе, испсовао и ишамарао надобудног Енглеза, тако да га је морала жандармерија отпратити до воза. Инцидент је након званичних извињења изглађен, а касније, због каријере коју је начинио Черчил, о томе се није смело ни говорити.”

Винстон Черчил

Винстон Черчил

 

Занимљиво је да Черчил због још једне епизоде из младости није има пуно разлога да по добром памти Србе. Његова мајка, Џени, била је позната по бројним љубавним аферама. Један од њених љубавника био је и српски краљ, Милан Обреновић.

Читам ових дана па наиђох и на овај напис Александра де Рока па се замислим.

 

Овај Танкосић и није био човек од раскида. Оно што обећа то је и чинио.

 

Млађани Черчил је вероватно мислио да је Танкосић заборавио шта му је обећао па се зато појавио мртав хладан у Београду. Али, преварио се, тадашњи српски официри су држали до своје части и својих обећања.

 

Тако је Черчил попио пар шамара тек да се присети и да сазна да има Срба који не заборављају и који нису превртљивци и лажови какав је он био целог свог живота. Вероватно је зато и издао Ђенерала Дражу и испоручио га Титу на тацни. Тито му се допао и због тога што није био Србин па је у њему нашао сарадника превртљивца , лопужу и мрзиоца Срба.

Елем, ово је историја а како је данас?

Има ли данас Србина који држи до части, обећања, до свога интегритета? Како се данас понаша већина Срба? Зашто ћуте, зашто су се погрбили, зашто се не бране?

 

Да ли данашњи Срби мисле да ће доћи неки други да их бране. Браћа Руси?

Е, ту тек настаје подела међу Србима. Једни сматрају да Руси имају обавезу да бране Србе и да их брига за Србе јер их не бране на онај начин како су то неки Срби замислили.

 

Други сматрају да Срби морају сами да се бране, свој образ, част а браћа Руси ће схватити да то можемо сами да чинимо па ће помоћи ако устреба што и јесте неки нормалан пут којим би требали Срби да се запуте, напокон. Тада би тек ваљало јер би се удружила два Брата па да видимо шта ће бити.

 

Само тешко ће то ићи.

Данашњи Срби ћуте, погрбљени, повукли се у своје љуштуре занима их само оно што је до њиховог прага. Ван тога за њих свет не постоји. Данашњи Срби поштују власт чак и када им узима све оно што их је красило. Отаџбину, веру, душу!

 

Отаџбину нам распарчавају, у веру више не верује ни СПЦ, душу смо изгубили јер нас није брига за брата, рођака, комшију. Власт нам распродаје Отаџбину кроз преговоре у Бриселу, одриче се вековне српске свете земље Косова и нашег народа који још тамо битише по енклавама које Власт договара са Бриселом и Шиптарима. А они , мученици, ћуте мада то није исто ћутање као у осталој Србији. Они очекују помоћ од нас, солидарност. Овде тога више нема. Погрбљени Срби слушају Власт и чекају дан када ће Власт формално пред целим Светом признати шиптарску државу и тако дефинитивно ставити тачку на судбину косовских Срба.

 

Играју се са економијом, радним местима, задужују се у иностранству и причају како су избегли банкрот својом генијалном политиком, доводе стране пензионере да нам соле памет сматрајући да ако њима соле памет да могу свима у Србији. Невероватна бахатост, осорност, непоштовање минимума људског достојанства према народу. Показују сваког дана сву беду својих личности, свога духа, својег незнања, своју алавост за влашћу, свој превртљиви и лицемерни карактер, лажовски менталитет комбинован са издајом.

 

Где нестаде српско јунаштво, чојство? Да ли данашњи Срби у борби за свој бедни поданички опстанак заборавише своје претке, дедове, очеве, своју традицију, свога Светога Саву, Оца нашег православља, наше вере?

 

Како се десило да Срби постану тетке.

 

Јадна наша деца. Ко их васпитава? Ко их учи да постану људи, Срби?

 

Наша деца немају више очеве.

 

Имају само тетке који ће их васпитати да и они постану тетке!

 

( Зека Поповић )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  Gojko   |  субота, 07 децембар 2013 12:09

    Ima casti jos uvek. Kad neko casti. A oceva i majki? Ima i njih, ali su postali platne kartice, placaju i sto mogu i sto ne mogu, kad vec nemaju vremena da pruze ljubav svojoj deci. A i sta ce nam ljubav, kad je mrznja mnogo jednostavnija. Da, da, mrznju mozemo iskazati otvoreno, prema bilo kome, za razliku od ljubavi, solidarnosti ili neceg treceg, sto je nekad bilo pozitivno. Cak cemo za iskazanu mrznju pre dobiti aplauz, ako je pravilno usmerimo, nego za ljubav.

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*