четвртак, октобар 19, 2017

Ко сам и шта то хоћу…

 

У низу издаја када се прекраја историја једног народа, када нација посрће у болном тражењу неопходних промена како би се окренуо лист судбине и нов дан донео радост у домове Срба, срушен и понизан, мален и слаб, нејак и немоћан, питам самог себе, – ко сам ја? Шта то хоћу и шта покушавам? Због чега дижем глас буне и позивам  на отпор, шта ме тера да иступам у прве редове једног непостојећег строја којег би желео свим срцем, али  у коме, уз неверицу, никад нећу наћи једно место и за себе.

 

Шта јe то у мени…

што ме чини другачијим од осталог света? Што у мени самом, ствара погубну разлику па вреднујем ствари другачије него нека туђа већина, кад сам у сукобу са собом и неким неписаним правилима наслеђеним од ко зна кога и из којег колена мојих предака, данас  у другачијој слици све видим, него већина око мене.

razmisljanje...

Ко сам ја, који бунтовним гласом попут  „Илије Громовника“ и супротно начелима наученим из Божијих речи, снагом своје воље, мржње или надпросечне самоуверености, кројим капу догађајима око мене по аршинима своје недовољно образложене уверености, свог недовољног убеђења или арогантне спремности која је резултат моје одурности према свему што ми се чини  недовољно мојим, личним, националним.

Ко сам ја да се постављам на браник једне земље која то готово више није, једне нације која је изгубила снагу и понос, једног народа, чијим се делом сматрам, а у ствари сам толико другачији да ме разлика у схватању боли и  која ми заиста наноси ране и увреде!?

Да ли сам ја некакав лажни  Месија извучен из рукава попут моћи и умећа једног мађионичара, па гласом побуне, узвиком незадовољста и клетвом проклињања позивам на буђење неког ко спава дубоким сном и који у свом сну препуном мора и јадања, ни сам не зна на коју би се страну смео или могао окренути!?

Ја, збринут у својој неутралној сигурности, умоболник подлегнут болом носталгија и сећања, јединка безимена у мору непознатих и туђих,  у свету где сам наспрам свих који  ми блиски нису, криком неуспелог покушаја  оправдавам сву своју немоћ правдајући слутње и сумње, које су постале део мојих дана!

У раскораку логике и савести, у несхаватању моралне инфериорности људи који владају мојом земљом, само сам гласић из простора безимених, јадан покушај да пажњу свратим на себе, да речју и поруком, нагласим истину која у мени живи далеко уверљивијом подлогом од свих оних, које ми се представљају и са уверењем предлажу. Уче ме неким корацима којима никад нећу владати, јер и не желим тако ходати кроз овај свет.

У тражењу неке праведности, оправдања за опроштаје, одбрану мојих светих начела из вере мојих предака, батргам  између мржње и несхватања, између издаје и лажних обећања. У тренутцима када не схватам и не разумем кораке мојих народних изабраника, када сагледавам тежину греха који се таложи попут тешке каљуге на трагове њиховох изјава, када сагледавам  сву тежину грешака у којима се мој народ ставља на страну уцењених, на страну поражених и понижених, уз врисак негодовања  одричем се свог корена,  порекла и имена,  јер тежина наметнутог греха  притиска и моја рамена и гуши дах у плућима..

Ко сам ја да негодујем, да се буним и псујем, на  Бога хулим и именом лажних светаца и пророка  проклињем нашу, али и моју горку судбину, у којој сам и сам жртва, губитник и поражен човек!

Јер тамо где је Србија, живе и моји. И сам сам део свега и нераскидиви делић једног народа који је извргнут најтежим претњама и који се налази на оптуженичкој клупи само јер је и сам хтео да преживи! Да опстане, да савлада зло и одбрани своја поколења!

У маси гладних и преварених  мене глад није погодила, па ипак имам осећај глади, имам довољно хране и пића, па ипак сам жедан! Да ли сам фарисеј који се лажном болу поистовећује  са својом гладном браћом, чију глад никада неће осетити, испуњен саучешћем које никада неће стићи до уха брата који је у далеко горој ситуацији!?
Јер ја сам овде, на сигурном, под туђим скутом, док тамо, тамо је Србија!

Бунтовник без разлога, устаник без пушке у руци и осветник коме није ништа зло учињено?
Или се само поистовећујем са мојим народом чије је име погажено, са људима старог родног краја којима моја помоћ и није довољна и где се захвалност, коју бих понекад радо видео, заборавља, јер је логичан наставак одржавања наше националне заједнице, баш као што и сам мислим, док дишем, док дајем, док помажем, смем се и сматрати делом тог народа.

У низу издаја када се прекраја историја једног народа, када нација посрће у болном тражењу неопходних промена како би се окренуо лист судбине и нов дан донео радост у домове Срба, срушен и понизан, мален и слаб, нејак и немоћан, питам самог себе, – ко сам ја?

Шта то хоћу и шта покушавам? Због чега дижем глас буне и позивам  на отпор, шта ме тера да иступам у прве редове једног непостојећег строја којег би желео свим срцем, али  у коме, уз неверицу, никад нећу наћи једно место и за себе.

Зашто се буним, зашто позивам на отпор, на буђење, јер моја труба није позив на битку и на рат, није позив у смрт већ само покушај да и сам почнем да живим. Да се надам, да покажем свој отпор и позовем на њега. Да се без речи нико не може позвати у никакав строј и да се без одлучности, никад неће одбранити родни дом.
Може ли то мој народ? Сме ли то моја и Твоја Србија?

razlicak...
Зар је властима ове земље тако тешко да свету јасно кажу, – Косово је колевка  српске нације!
Или је све српско  умрло у нама, све прошло и поносно, погажено новим срамом који дозволисмо да нам се нанесе. Да нас своји издају, распродају и униште баш то српско и нама својствено, јединствено попут светла сунца и љубави Бога којег носимо верно у срцима, па ипак, и веома често подлежемо другачијим и далеко нижим поривима, прећутно прихватајући издају!

Учили су ме од малена, да волим своје. Да поштујем друге, али да никад не заборавим, чије име носим и од кога потичем. Волео сам нашу прошлост, надао сам се бољој будућности. На то ми налаже правда Бога и људи којима указујем поверење, моје успомене и свети гробови  мојих предака који су са поносом носили име српско. Такав однос, налажу ми и наследници мог имена, деца рођена под мојим именом и унучад, чије је порекло српско.

Па ипак, у данима сумње, онда када се дели правда и разум, када се сукобљавам са основним правилима постојања у којима ми данас другачије говоре, из којих продире лаж и превара, сујетност, нарцизам и среброљубље, опет се морам упитати, – ко сам и шта то хоћу?
Или сви баш, као народ, морамо заборавити  ко смо и какво име носимо.
Куца ли у нама наше српско име, наша част и наш национална понос?

 

( Јован М. Пидиканац )

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*