среда, децембар 13, 2017

Мајевички агресори

Можда је чињеница да нас је тај „културан, напредан и демократски свијет“ прогласио агресорима, могла бити корисна за све три стране из прошлог рата, а поготовo за нас, јер је требало да нам отвори очи, али се бојим да није. Још мање је отворила очи онима на које смо тобоже извршили агресију, јер они тако упорно понављају лажи из деведесетих да су у њих одавно повјеровали…

 

 

Broj 1...

 

 

 

Хиљаду пута поновљена лаж постане истина, или тако некако, говорио је отац пропаганде, нацистички злочинац Гебелс. Захваљујући, како плаћеној пропаганди, тако оној која је настала понављањем „њихових истина“ постали смо народ агресора. Истина извршили смо агресију искључиво на својој територији, али кога се то тиче у овом „истинољубивом свијету“?
Агресија се, по међународном праву, сматра ратним заузимањем туђе територије.

Прошло је већ више од двије деценије како смо проглашени агресорима и давно лансирана лаж понавља се сакодневно, како у бошњачким и хрватским тако и у свјетским, а неријетко и у српским медијима.
На размишљање о агресору и агресији понукала ме пријатељица Швајцаркиња коју сам дочекао на аеродрому у Дубравама код Тузле и уз пут морао да јој објашњавам зашто су неке куће још увијек порушене и зашто су порушене кад су то куће „агресора“.
Како да објасним једној жени, која је иако стари новинарски вук, вјерник новог доба и оног што нам се продаје као демократија и либерализам? Како да јој објасним да су становници Дубнице, Чакловића, Симина хана, Пожарнице, Ковачице, Цвиљевине, Потраши и још многих села на Мајевици, протјерани из својих домова, а истовремно су проглашени агресорима? Поготовo се поставља питање, како да то објасним једној Швајцаркињи, а да то при том не помисли да сам заговорник теорије завјере или у најмању руку лажов који не жели да каже истину о свом народу?

Швајцарци, као у осталом и остали становници западног свијета, вјерују још увијек, да смо починили све оно што су „напредни, демократски, либерални итд“ медији објавили. Да се подсјетимо, била је то пропаганда која је хиљаду пута надмашила Гебелса, оца ове врсте пропаганде. По њемачком посланику Шварцу, српски љекари су усађивали псеће ембрионе у материце муслиманкама. Српски војници су силовали између 150 000 и 250 000 муслиманки. Број убијених муслимана, по истраживањима једног швајцарског новинара, достигао је цифру од осам милиона. Заробљенички логори су постали, у западним медијима, концетрациони логори који надмашили, према писању тих медија, мрачну славу Аушвица, Дахауа и других нацистичких концетрационих логора. На крају, 1999-ете године је министар одбране СР Њемачке Рудолф Шарпинг изјављивао да Срби играју фудбал са одсјеченим главама косовских Албанаца и да се сладе на роштиљу печеним фетусима извађеним из трудних косовских Албанки.

Шта зна једна од најбољих швајцарских новинарки о Србима и рату у коме смо порглашени агресорима?

Прије него што одговорим на ово питање, односно цитирам њен одговор, морам да напоменем да ништа боље нису информисани ни новинари у осталим државама западне Европе, а о обичним грађанима не треба ни да говорим.
„Не знам много, мислим, Сребреница је синоним за све што се овде догађало.“
Одговорила је на питање, заборављајући да је захуктала пропагандна машинерија прије злочина над Сребреничанима обавијестила „напредни свијет“ да су Срби двиљаци, варвари, фашисти, нацисти, комунисти, стаљинисти и све оно што се сматра лошим. Заборавила је такође да је иста та пропаганда машинерија приказивала хрватске и муслиманске војнике и називала их српским злочинцима. Приказивала српска гробља и називала их муслиманским. Заборавила, или није никад ни сазнала, јер ако би један савремени роб посумњао у истинитост оног чиме га кљукају медији, посумњао би у постојање демократије. Чим би сиротан посумњао у постојање демократије могао би почети да размишља, а размишљање, поготову слободоумно, није пожељно јер може да онеспокоји робове и угрози стабилност западног конзументског раја.

Због приче коју је моја пријатељица писала, односно прикупљала податке за ту причу на Мајевици, обишли смо тих дана све наше врлети, па сам имао прилику да јој, поред већ набројаних, покажем „агресорска села“; Висоре, Брезје, Лукавицу, Миладиће итд., која су уништена у рату, а одакле су становници протјерани и расељени широм свијета.
Трудећи се тих дана да разложно објасним пријатељици шта се све дешавало у мом родном крају, сјетио сам се деведесет друге, односно неких детаља које сам иако важне, ко зна зашто, био истиснуо из сјећања.
Некако, крајем фебрура те године, замолио ме пријатељ из муслиманског села Челића да му набавим пиштољ. Насмијао сам се и одговорио да ни сам немам оружје и да немам намјеру ни да га набављам, јер у сваком случају одлазим половином марта у Швајцарску, па нећу учествовати у рату, до којег ће доћи, знали смо обојица.
„Сви су добили оружје само мени недају. Рекли су ми да идем да печем божићне печенице са Србима“. Рекао је мој пријатељ, не рекавши од кога су ти сви добили оружје. Да ли је говорио истину или лагао ни данас не знам, али да су се припремали за рат показало је вријеме.

Један други догађај можда је важнији од поменутог. Враћао сам се из Брчог у раним јутарњим сатима и на мосту преко ријеке Шибошнице зауставила ме група војника, односно у униформе без видиљивих ознака, обучених мушкараца. Један од њих, једини кога сам препознао, се издвојио и пришао аутомобилу. Био је то познати криминалац, човјек који половину живота провео у поправним домовима и затворима. Не погледавши ме тражио је да му покажем документе, ја сам се насмијао и ако ми је страх стезао срце.
„Шта ћеш ти у ово доба овде?“ питао је  нервозно се осврћући око себе. Насмијао сам се поново и покушао да будем духовит.
„Пало је небо на земљу, а земља отишла на мјесто неба, кад је дошло вријеме да ти мене легитимишеш.“
„Не прави си луд, видиш да ови нису одавде! Убиће те к’о зеца, а и мене ако сконтају да си Србин. Вози и не пролази више овуда, нарочито ноћу…“ показао је руком четворици непознатих ликова на средини моста, да могу да прођем.
Хвала му до неба. Да ме није пропустио можда ја не бих данас писао овај текст и вјероватно не бих доживио да будем проглашен агресором.

Моја пријатељица је трептала и климала главом, али из моје приче очигледно није могла да извуче закључак, па је питала:
“ Добро, ако сте и прије рата живјели овде, што значи да нисте из Србије дошли и заузели ове простор, зашто вас је читав свијет прогласио агрсорима?“
Превише ми је драга, па нисам и не могу да је пошаљем до ђавола, као што бих понекад, цијели њен и мој свијет, послао до ђавола.

Какав је то свијет у коме ми живимо? Свијет у коме постајеш агресором и онда ако само браниш свој кућни праг.

Најлакше би било одговорити једном ријечју; лицемјеран, али неће бити довољно онима који су неупућени, да схвате да су били храна за топове и колетарална штета и све то у циљу, неких и нечијих, виших интереса.

Можда је чињеница да нас је тај „културан, напредан и демократски свијет“ прогласио агресорима, могла бити корисна за све три стране из прошлог рата, а поготовo за нас, јер је требало да нам отвори очи, али се бојим да није. Још мање је отворила очи онима на које смо тобоже извршили агресију, јер они тако упорно понављају лажи из деведесетих да су у њих одавно повјеровали.

 

republika srpska ratna razaranja...

Морао сам опрезно, „на кашичицу“ да саопштавам пријатељици чињенице које се нису уклапале у оно што је она „знала“ о нама. Пошто није могла да свари све оно што је сазнала од мене, између осталог, информацију да су злочин над Сребреничанима извршили агенти француске обајештајне службе, ма како се они звали и којег поријекла били, те да број жртава није ни близу оној цифри, коју папгајски понављају како бошњачки тако и европски медији. Још је мање, могла да прихвати могућност да је „Сребреница“ плод договора тадашњег америчког предсједника Била Клинтона и ратног злочинца Алије Изетбеговића. Како и да схвати, кад је каубој из Арканзаса још увијек важна политичка фигура, а његова супруга, иако више пута ухваћена у лажи као и њен муж, могући кандидат за предсједника најмоћније државе на свијету? Док истовремено, сви градови у бошњачко-хрватском дијелу Босне и Херцеговине имају по једну улицу која носи име Алије Изетбеговића.

Тешко је објаснити неком, да је Мајевицу, општине; Лопаре и Угљевик могло да брани, рачунајући дјецу и старце, тридесетак хиљада људи, док је на другој страни само у Тузли са околином тристо хиљада становника, а да су истовремено они који су бранили Мајевицу агресори, док су они други жртве.

Она, моја пријатељица, није успјела да разумије природу и позадину нашег грађанског, да не кажем, братоубилачког рата. Она није, а да ли смо ми схватили?

 

(Миодраг Лукић)

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*