петак, децембар 15, 2017

Наша деца у вртлогу поремећених система вредности

Посматрајући један просечан дан у животу данашњег основца, увиђам да се он у великој мери разликује од оног што су моји вршњаци радили у тим годинама, иако је временски размак свега десетак година. Имајући у виду да су се деца моје генерације у тим годинама, по правилу, угледала на своје старије, тј. да је готово свако дете имало свог „идола“ из своје ближе околине (старији брат, сестра, ујак, тетка, родитељи, учитељи), претпостављам да их и данашња деца имају.

Наша девиза је била:“КАД ПОРАСТЕМ, бићу као мој брат (сестра, тетка),“ док је њихова данас:“ЈА ЈЕСАМ као мој брат (сестра, тетка),“ или, не дај Боже (а има и тога):“ЈА ЈЕСАМ као Јелена Карлеуша (Кнеле, Багзи, итд).“ Да ли нова времена налажу да се критеријум, по коме деца одређују своје узоре, промени и извитопери, или ми толико брзо живимо, па је и логично да нам и деца брже сазревају? Да ли су наша деца, под притиском медија, разних друштвених мрежа, интернет страница непримерених њиховим годинама, изгубила своје детињство, осећај за игру, за дружење? Да ли  ми можемо да заштитимо  њихово детињство тако што ћемо им пружити једно здраво одрастање и указати им на праве вредности?

 

Наша деца су константно и на свим местима изложена дегенерисаним утицајима поремећеног система вредности. Њима се од рођења, од првог плача у породилишту, намеће један стил живота којим ће они, иако га ни не схватају, махинално почети да живе. Колико пута смо се срели са појавом фотографије тек рођене бебе на Фејсбуку, или фотографије купања те исте бебе које, сваки поремећени ум (педофил) са лажним Фејсбук профилом може да поседује? Беба и њено неговање су круна сваке породичне заједнице. Нормално је да се такве ствари забележе, али то је оно наше, оно лично што се љубоморно чува у породичном архиву фотографија и оно чему се увек враћамо кад смо сентиментални. Није неопходно да своје интимне тренутке делимо са другима. Дете у развоју почиње да распознаје свет преко примера. Играчке које користи у игри,  цртани филмови и сликовнице требало би да га подсећају на реални, појавни свет који се налази око њега. Дакле, да играчке, или цртани јунаци личе на људе, на животиње, на биљке. Да имају облик онога што дете и само, у пракси, упознаје чулом вида, слуха, додира. На тај начин оно постаје свесно себе и своје околине. Ако обратимо пажњу да данашње цртане филмове, уочићемо да је све више оних који се базирају на фантастици, роботици, гротесци. У некима чак можемо срести и снажан акценат на сексуални нагон (инсерт из јапанског цртаћа где девојчица затиче тек истушираног дечака, увијеног пешкиром, сва збуњена испушта чашу, покушајући да покупи срчу, посече се на средњи прст, а дечак прилази и исиса јој крв из тог прста). На основу цртаних филмова, праве се и такве играчке, сликовнице. Дете је у старту збуњено. Почиње да упија такве садржаје који су најчешће пуни насиља.

 

Брз начин живота довео је до тога да сви брже живимо. Самим тим, родитељи имају све мање времена за своје дете. Оптерећени су послом, животним проблемима, кризом у друштву и тако исцрпљени, њима је лакше да на крају дана свом детету пусте игрицу на компјутеру која најчешће обилује насиљем, или ТВ, како би дете било мирно. Ту се прави највећа грешка. Детету је онемогућен здрав начин живота (здрава исхрана, шетња, играње у природи, дружење са родитељима, вршњацима). Управо ту ступају на сцену оне „негативне поруке“ које се детету емитују. Полуголе певачице које говоре о свом компликованом љубавном животу, мафијаши који стављају акценат на своје богатство, шоу програми на ивици порнографије, итд. Дете тада занемарује свој свет и поистовећује се са таквим људима, јер другог узора нема. Други узор му није доступан. Недавно на Фејсбуку наиђох на страницу која промовише једну врло популарну пуцачку игрицу. На страници је била објављена слика арсенала оружја са редним бројевима изнад и питањем: Које је ваше омиљено? Чланови групе су коментарисали слику, остављајући у тексту бројеве испод којих се налазило њихово омиљено оружје. Оно што ме је
фрапирало је чињеница да су готово 90% оних који су ту слику коментарисали сачињавала деца која на профилу не могу да ставе годину рођења, јер није предвиђена. Оваква ситуација би требало да нас, у најмању руку, забрине. Да се замислимо куда води све ово, ако нам деца овако буду расла. Колико ће она бити здрава, ако већину свог слободног времена проведу за компјутером, или пратећи разноразне емисије на телевизији? Колико ће бити способна за живот, ако живе у виртуелном свету? Колико ће бити образована, ако беже из школе или студирају на приватном факултету (јер је тако „ИН“)? Какви ће људи бити, ако се сада стиде својих родитеља, јер немају средстава да им купе најновији телефон и све вредности су им концентрисане на материјалном? Ако се стиде да кажу да читају књиге? Каква ћемо нација бити у будућности?

 

 

Та питања не смемо да препуштамо случају, јер су крајње озбиљна и упозоравајућа. Безобразлук овог светског поретка нема граница. Чак иде до те мере да се читава функција човечанства сведе на рутинско обављање дужности, што опет иде у корист светским моћницима. Зато се не можемо ослањати ни на кога. Ми смо ти који своју децу морамо да бранимо од таквих утицаја. Уосталом, то је наша дужност.

 

 

( Јелена Јанковић )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  Вишња   |  понедељак, 27 јануар 2014 08:25

    Браво Јелена! Кратко и јасно!

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*