недеља, септембар 24, 2017

Нема више чекања, боље гроб, него роб…

Српска влада пуже пред Бриселом и свa својa обећања дата пре избора, у којима је освојила власт, – гази и ћути и ни гласом  не даје нам наду да је доследна и национално јасна…Време веровања у неке промене и очување наших стратешких интереса, истекло је. Преостаје нам само још чудо, не оно из Оза, већ наше, народно,…Па нек буде што бити не може, боље гроб, него роб. Другог нам излаза нема….

 

13

 

Свима је позната ситуација у Србији. Познаје се сва трагедија која нас притиска, на различитим странама обавезује, од оних алтернативних које би нам могле отворити  улаз у један по нас сигурнији простор, трагичност наше политичке неслободе и зависности од других, оставља нас несигурне шта би нам долазеће време могло донети!

Народна нада и поуздање да ће нова Влада под напредњацима као идејном снагом, нешто ново донети, полако, али сигурно умире. И онима најупорнијим у том надању, слика постаје јасна, Владина заробљеност преузетим обавезама, уговорима и жељама запада, али и српског става из времена под Тадићем, постаје очигледна, Србија је остала на путу пораза и пропадања, Србија се у очима владајуће гарнитуре, која сасвим тихо  певуши дисхармоничне мелодије и показује сву своју неодлучност, – одрекла својих предизборних парола и обећања, па језди под несигурним ветром и даље упорно ка бриселској луци.

Захтеви за признање новоосноване државе Косово су јасни и недвосмислени, поруке не одступају од начела Вашингтона, Париза и Берлина. ЕУ је само полуга која уз навику наступа према Србији, – мало шаргарепе, али и мало бичевања, – само наставља са својим порукама.

Од Србије се тражи одрицање од Косова, сутра већ, можда и од нечега већег и болнијег. Превирања око Бујановца и Прешева, немиран регион око Лима и Новог Пазара, па и поруке Албанаца из Македоније, који јавно траже присаједињење са Косовом и тамошњим Шиптарима, – све то показује да се над Србијом простире мутно небо и нове болне истине.
Схвативши сву тежину наше позиције, нормално је да се поставља питање, – па шта ради наша Влада? Које кораке претпоставља као бар неке наше могућности, постоји ли уопште још жеља да се сачува неше српско Косово, наше реликвије, Цркве и вековна културна баштина!?

По свим садржајима  изјава српских политичара, не види се та жеља. Нема  јасних порука, одлучних корака ка очувању наше територије, српска Влада пуже пред Бриселом и све своје поруке и обећања дата пре избора у којима је освојила власт, – гази и ћути и ни гласом  не даје нам наду да је доследна и национално јасна.

Шта преостаје обичном народу који је само блокиран посматрач и који нема начина да своју изборну жељу али и начела која су га на избор натерала, оствари снагом своје воље и гласа, тог моћног, народног!
Србија нема човека, личност, групу стварних патриота, нема полугу да покрене масе, да их пробуди из летаргије и страха над судбином која нам свима, без разлике, прети!

Сва та постојећа политичка имена остала су у свести обичног човека, офуцаним и безвредним, ни мало карактерним и још мање, национално-патриотским!

Не треба помињати имена из различитих политичких смерова чије су Странке, легло корупције, превара и проневера, крађе и узурпације туђег рада и труда. Српске милионере треба тражити у политичким странкама, баснословна богатства откривају предност овакве српске политике, имена остају упрљана трагом крађа и злоупотреба свих врста и свих обима.

dacic-tadic-nikolic...

Дакле, енигма о нашим могућностима се претвара у Пандорину кутију коју и не треба отварати, смрад те политчке касте у Србији стиже до самог неба. Ко нам онда преостаје? Који пут одабрати, уложити ове последње наде, окренути лист наше националне судбине и потражити решења која би нам отворила нове путеве?

Слобода за Др Војислава Шешеља, слобода из политичког казамата српских људи које је осудила западна политика, а пресудио Суд правне и политичке срамоте у Хагу!

Гласови који помињу Шешеља су уствари јаук преварених, нада онима који су изгубили веру у националну свест српске политике, њезину вољу, да делима покаже сваком  да су интереси једне државе и једног народа примарни задатак нашег међународног изјашњења!

Пратим ове жеље са приличном скепсом, стање у самој Српској радикалној странци је и више него поразно. Од смртног ударца који су јој задали најоданији следбеници Шешељеве политике, управо садашњи председник Николић и прва перјаница напредњака, Александар Вучић, ткиво Српске радикалне странке покидано је и осуђено на губитак општег поверења. Истурање Јадранке Шешељ, са намером да се уз значај Војиног имена  срж странке окупи у ударну снагу стварне опозиције, јер Србија и није имала опозицију, показао се као погрешан потез.

Велико име српског родољубља и нашег националног отпора према окупаторима српске слободе, име Војислава Шешеља као синоним отпора према нанетим нам неправдама, остало је у сенци хашког казамата, иза затворених врата једног затвора у коме се газе права српских челника и где влада страх од смрти и тровања.

Србија није именом Јадранке Шешељ успела да се тргне из свог летаргичког сна. Може ли можда сам Шешељ, ако би судбина хтела, да се дочепа своје слободе и након десетак година чамљења у Хагу, својим гласом, пробуди ту уснулу Србију?
Његови политички квалитети су Србији и те како познати. Правио је и он грешке, пропуштао је моменте када је Србија стајала пред превратом и битним променама, изостала је снага СРС да преузме кормило у најпресуднијем тренутку.
Може ли то Шешељ сада? Сутра, ако судбина дозволи да се врати својој земљи, бранио ју је дуг период година, био је једина народна перјаница која је западу рекла у брк, шта мисли о тој прозападној правди!

Шешељ је био глас српске савести. Човек који је као јединка, у кавезу  са зверима и сам показао зубе и назначио да се са једним народом  не сме играти.

Моју наду усмеравам и сам у том правцу. Зашто пак и не? Зар имамо друге солуције, зар се на нашем бојном пољу налазе још нека имена која би била вољна, да подигну глас Србије и затраже правду али и једно ново решење!?
Владају нам људи „климавци својим главама“ и уз осмехе претворности иза којих се скривају наши нови порази.

Време веровања у неке промене и очување наших стратешких интереса, истекло је. Преостаје нам само још чудо, не оно из Оза, већ наше, народно, где племенитост и родољубивост  једног уверљивог и  стварног вође  поседује снагу да стане у прву линију наше одбране и поведе овај напаћен и преварен народ у последњи бој!

pocetak-bitke...

 

Па нек буде што бити не може, боље гроб, него роб. Другог нам излаза нема….

 

 

( Пише: Јован М. Пидиканац )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*