субота, децембар 16, 2017

О части и часној десимулацији у Српству

Активности наших бројних родољубивих како политичких тако и осталих организација, покрета, друштава и уважених појединаца и група,  поред осталог, имају индиректно ту снагу да ојачавају часну десимулацију пре свега код младе, а потом и старије генерације. И на такав начин оне у већем или мањем обиму доприносе општем културном, духовном, сазнајном, истинском, поносном и честитом  прочишћавању,  обогаћивању и  устоличењу високо моралних и националних вредности  у Српству и његовој хомогенизацији, како овде тако и у дијаспори.

 

 

 

У временима тешких друштвених и социјалних криза сусрећу се два најчешћа и битно различита односа људи према животу: један који се може представити еластичнијим, трпљивим, и срачунатим ставом у смислу: “ Ко не уме да се претвара не уме да живи“, и други који је достојанственији и часнији а испољава се кроз мишљења и тврдње које одговарају духу: “ Боље је умрети него живети под тешким условима“. Овај други однос према животу је борбенији, искренији и са мање компромиса. Код нашег народа он је био карактеристичан пред почетак Првог, као и почетком Другог светског рата. Изражавао се кроз познату паролу:  “ Боље рат него пакт! Боље гроб него роб!

Први дакле прихвата за неминовност став да је потребно мудро претварање уз спознају шта је вредно, истинито, праведно и часно, али се цени да изричито заступање истине или правде није корисно и може да буде опасно. Овде не постоји заблуда о томе шта је вредно, већ се вредно, морално и часно у себи на прикривен начин поштује и одржава све до времена када се јаве погоднији и мање опасни услови за његово испољавање. Ово није симулирање, јер се симулира оно што није, већ је то у ствари један посебан облик латентне части која се назива „часна десимулација”.

„Десимулирање није ништа друго до вео сачињен од часних тмина и жестоких обзира, од чега се не ствара лаж, већ се истини даје мало одмора да би, када дође време била показана; и као што је природа хтела да у поретку света буду дан и ноћ, тако исто је потребно да у кружењу људских дела постоје светло и сенка, то јест очевидно поступање или скривено поступање, сходно току разума који је регула живота и недаћа што се у њему дешавају.“ (1)

Часном десимулацијом се тежи да се другом не нашкоди а уз то да се лично не претрпи штета. На том избалансираном интересу се могу прихватати и разумевати они који се овако понашају. У њој не постоји довољан ниво пожртвовања, идеала и храбрости, без којих нема праве части. Овде част постоји много више у духу него на делу. Међутим, то њено постојање у духу разумевања и исправног расуђивања, даје једну врсту смирености и задовољства код човека јер се верује у снагу духа који када победи доноси највећу радост. Таква радост је поготово изражена када такав човек сам себе победи у датом тренутку или времену и у себи уз духовну снагу части покрене унутрашњу храброст и спремност на пожртвовање за неко велико дело.

У својој бити часна десимулација воли мир јер разумом побеђује нагоне, осећања и емоције. На осећање обезвређености када се прећути оно што би требало рећи или храбро учинити, или кад се не уради оно што савест и осећање захтева, десимулација ствара једно своје унутрашње задовољство кроз умереност у речима и поступцима. То је на пример ситуација када се околини показује да се није видело оно што јесте, мада се у себи све јасно препознало и као такво задржало. Часна десимулација ово сматра за интелигентно и одмерено понашање зато што није по среди ни заблуда, ни незнање, ни лагање. Она представља вештину стрпљења која нам не дозвољава нити да обмањујемо нити да будемо обманути.

Десимулација је часна и корисна „…и шта више испуњена задовољством“  јер уме да на време сакрије важну или важне врлине, да би се оне сачувале и после саме себе у делу победиле и потврдиле, односно у части исказале. Велики број људи је склон овој врсти прилагођавања односно десимулацији. Отуда се у неким периодима јављају људи који из часне десимулације храбро крену ка часним делима покрећући за собом већи број других људи сличних уверења и тежњи.

Када је реч о часној десимулацији онда је вредно споменути и политичке „прелетаче“ у бурним политичким превирањима. Били смо сведоци како у ранијем, тако и у новијем политичком миљеу померања и преласка једног или чак већег дела бирача из једне у другу плитичку странку или опцију из разних мотива, интереса и побуда. Уколико су по среди честитија опредељења, а не лично интересна и егоистична, онда је реч о једној врсти позитивне моралне и политичке опредељености, и излаза из амбијента часне десимулације на достојнију  јавнију сцену.

Један од најкарактеристичнијих облика испољавања десимулације је у срџби. Она је међу афектима најочевиднија јер је бурна, нагони ватру у лице и ствара срчаност у реакцији. Да би се она смирила и вратила у десимулацију треба много разборитости и унутрашње снаге за стишавање узбуђења овог афекта. Кроз срџбу као да се активира савест за дело и акцију на оно што је претерано лоше, непоштено и штетно.

Отрпeти нешто неправедно и опасно у ствари значи часно десимулирање. Часно десимулирање као да заповеда да се мора смирити, прикрити храброст, не изазивати срџба, покорити се за одређено време и против својих уверења и савести, и остати умерен у делу и речима. Духом ипак треба бити задовољан верујући у победу части, правде и истине.

Како се у православном хришћанству виша вредност придаје духовном (небеском) него материјалном (земаљском); трпљењу него опирању и противљењу; смирености него срчаности; љубави него мржњи, љутњи и срџби; то је управо код православних хришћана у односу на остале хришћане више присутна часна десимулација. Она се у појединим периодима криза покреће и одржава у народу да би се кроз њено коначно активирање остварила задивљујућа, велика и часна дела.

Код нас Срба је то посебно изражено. Часном десимулацијом се вешто прикривају Косовски завети части у Српству у оним временима систематских притисака спољне или унутрашње насилне и обесне власти на дух, државотворност, менталитет, културу, национални патриотизам, традицију, постојање, веру, права, слободу. Нарочито је интересантно њено постојање код младе генерације, за коју су старији забринути за будућност државе и нације, не ретко говорили да је неспособна, недорасла времену, загубила заслуге и поштовање старијих и предака, удубила се у неке скоројевићке вредности уживања, нерада, опијања, готованства и сваковрсног кича и помодарства тога доба.

Таква оцена старијих за нашу омладину била је на пример, са почетка 1912. године. Наиме, тада је у штампи било доста критика на младу генерацију. Тврдило се  да је неозбиљна и недорасла времену, да је неспособна за ваљану будућност и остварења великог дела ослобођења и уједињења српског народа и освете Косова како се то тада говорило. Међутим, када је објављена мобилизација за Први балкански рат, та иста омладина се одушевљено и на опште изненађење свих, без изузетка и преко потребног броја одазвала на мобилизацију српске војске, да би у балканским ратовима показала и доказала да је достојна славних и великих предака, њихових дела и стремљења.

 

Да су људи склони часној десимулацији види се по томе што се у народу веома поштују високе моралне вредности части иако је мали број људи истински спреман на велика дела части. То да многи људи само критикују негативности које су и за њих опасне уколико би им се супроставили, указује управо на ту склоност. Још је специфичнија ситуација када људи због животних тешкоћа престану да негодују и критикују постојеће стање, већ само незадовољни ћуте. Увек су то знаци да у односу према њима треба нешто мењати у позитивном смислу. Унутрашња осећања достојанства части се тада појачавају. Часна десимулација која је имала само своју духовну вредност добија и ону покретачку снагу која се лако претвара у акцију посебно ако су људи у маси или на други одговарајући начин поуздано организовани и мотивисани.

Часна десимулација је дакле врста посебне „резервне, прикривене“ и управо тако потребне части која је у појединим тренуцима, периодима или временима спремна да се покаже на пољу високе моралности, и да све часно у држави и друштву појача, подржи и брани.

И данас се о часној десимулацији код нашег народа и његовој младој генерацији ваља промишљати. Наиме, време поплаве и доступности многим и разноразним информацијама обезбеђује масу података који стоје на располагању свести и подсвети људи, да се по њима у складу са околностима, личним осећања и мерила вредности,  накнадно владају, понашају, мисле и усмеравају. Како наш човек има осећање части уз тајанствено присутан и непредвидив феномен Косовског завета (ма како га неки потцењивали и превазиђеном митоманијом сматрали), то је нарочито важно да му се константно  и честито указује на истину и потребу правде, части, поноса, патриотизма, пожртвовања, побожности, и свега морално ваљаног и узвишеног на добробит нашег народа.

Тај тип искрених, актуелних и добронамерних информација извучен и дат у име и из дела наших великана било из ранијих времена или живих данас, чак и условима антисрпског деловања страних или наших духом одрођених лица и организација, има посебан значај и утицај на обликовање часне десимулације. Ово је посебно важно за интелигенцију и младе у смислу да нису у заблуди, те да релативно добро у себи, делом и јавно, оцењују догађаје, процесе, појаве, поруке, сугестије, манифестације итд, као и политику и њене рефлексије у тим садржајима.

protest 29.10.2012 .........

 

По том смислу би ваљало разумевати једну врсту „часног“ повлачења нашег народа у себе, његову забринутост, резервисаност и неповерење у политику и политиканте, његову јасну одбојност и неверицу у сваковрсне информативне лажи уз нападе на све што је српско, његово преиспитивање раније и скорашње историје, те  унутрашње мудро расуђивање зашто смо и где смо; куда, како, када и ским да се покренемо и кренемо поуздано напред. Часна десимуација није дакле апатија и опште безнађе, разочараност у живот и бежање из Србије, и критизерство, кукумакање и ружење себе, мада и таквих осећања и понашања неоспорно има.

Активности наших бројних родољубивих како политичких тако и осталих организација, покрета, друштава и уважених појединаца и група,  поред осталог, имају индиректно ту снагу да ојачавају часну десимулацију пре свега код младе, а потом и старије генерације. И на такав начин оне у већем или мањем обиму доприносе општем културном, духовном, сазнајном, истинском, поносном и честитом  прочишћавању,  обогаћивању и  устоличењу високо моралних и националних вредности  у Српству и његовој хомогенизацији, како овде тако и у дијаспори.



(1) Опширније: Торквадо Ачето, „О часној десимулацији, Етика ренесансе „Трећи програм, Јесен 1973, с. 463.

Pukovnik Rade Rajic                                                                     (Пише:  Пуковник у пензији, Др Раде С. Н. Рајић )

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*