петак, децембар 15, 2017

Плач ђедова над бесном чељади

Збор зборила господа `ришћанска.
Збор зборила на небу бијеломе.
Бијелом небу, у рајскоме врту,

Ђе се душе часне сабирају.
Међ` њима су кнезови и краљи,
И витези часнога имена.
Међ` њима су и преславни цари,
И јунаци старога времена,
Што Србију образом чуваше,
И јунаштвом чељад задужише.
Ту сјеђаше Топлица Милане,
И до њега Косанчић Иване.
Уза њ` је Краљевићу Марко,
Одмах за њим Страхињићу-бане,
А уз њега Обилић Милоше.
А Милошу уз десно кољено
Седи десет српски` соколова.
Соколова, девет Југовића

И десети стари Југ-Богдане.
И наш дика деспоте Стефане,
И до њега славни кнез Лазаре.
Уз Лазара Симеоне краљу,
И уз њега сва његова ђеца:
Стефан, Вукан, Урош и Владислав.
Душан, Стефан, Милутин, Радослав.
Међ` њих ту је и његова светост,
Српски понос Немањићу Саво.
Сва господа намрчила лице,
Пак све више срца распаљују.
И све сикћу један међ` другога

Што се зби са њи` овом чељади?!
„Боже мили, чуда великога,
Куд се ђеде наша слава сјајна?!
Нас је чељад наша оставила.
Оставила и заборавила.
Пак се Турком `валити почела,
Црним Турком Сулејман-султаном,
А нашијем љутим душманином.
Што Србију вазда попалио,
И ђецу нам јадну поробио,
А ђевојке наше испрљао,
што не шћеше љубит` душманина.“
Збор зборили, па им жао беше
Што им чељад веру заборави.
Што брат брата ножем дочекује.
Дочекује, а испраћа клетвом.
Што је туђи закон њима мио,
Пак су на свој јако омрзили.
„Што празнују они друге свеце,
А не оне што им остависмо?!
Што им душман земљу присвојио,
А не дижу буне и барјаке,

Пак да бране задужбине наше,
И храмове од ђедова дате,
Да чувају манастире свете,
И иконе у њима пресветле,
Нег` што хрле продати огњиште
И са њиме ђедовину свету?!“


Сузе лије господа `ришћанска
Сузе лије, кроз њи` проговара:
„Српско стадо загуби пастира.
Нит` га има, нити му се јавља.
Пак га вуци зубима раздиру,
Налазећи по гори јагњади.
Свако јагње ђе тумара само,
Јер са браћом скупа не могаше.“
Још једно им много жао било,
Кроз плач горки, пак се запиташе:

„Ђе су ђеца ливадом да трче?!
Ђе су момци наочити, млади?!
Ђе су жене румене к`о руже,
Да рађају земљи витезове?!

Што су већа гробља него села?!
Што је више црнијех марама,
Нег` бијели` простртих пелена?!
И што више има нарикача,
Нег` слаткога дечијега плача?!“


Збор  зборили љетни дан до подне.
Збор зборили, одговор не знаду.

( Јелена Јанковић )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*