субота, септембар 23, 2017

После 1999.године, овде је остало само сећање

Пар дана након потписивања  Кумановског споразума и окончања Нато агресије на СРЈ  нисам ни слутио да један једини потпис може толико променити мој живот и животе стотине хиљада људи са Косова и Метохије.  О свом родном месту могу писати до зоре   и опет не бих стигао да све напишем… Милошево се налази у непосредној близини главног града Косова и Метохије, Приштине, на

свега 12 километара. Село је бројало пре рата близу стотинак српских домаћинских кућа… сви смо се познавали међусобно и могу слободно рећи да смо били једна велика срећна фамилија. Нико није ни слутио да један једини потпис може толико тога променити и толико зла нанети свима нама.  У селу смо имали фудбаслки клуб “ ФК Милошево“  у којем је

Утакмица Милошево-Племетина 1995.године

било задовољство и част играти. Мала пошта и амбуланта су нам били на дохвату руке што је била привилегија и за много већа места на КиМ а не за једно релативно мало село какво је било некада  Милошево. Одрасли су радили у ЕПС-у, док смо ми шутирали лопту и трудили се да једног дана постанемо врхунски фудбалери… Поред  основне школе „Петар Петровић Његош“  у селу смо имали  Дом Културе у којима смо се окупљали и дружили, било је то једно веома лепо и сретно време…Дружења су се настављала и на обали реке Лаб која пресеца наше село дословно на пола…протиче Лаб кроз Милошево, три километара својом дужином…не знам кад је Лаб био лепши, да ли зими кад наступе зимске чаролије или пак преко лета…Та река је чаробна, имала је душу…Све те чаролије, игре, па и понекад крвави нос престале су због једног јединог потписа 1999.године у Куманову.

Данас, Милошево нема ништа  од ових лепота које набројах. Остало је десетак српских кућа у којима живи једва нешто преко тридесетак људи.  Никада нисам ни мислио да превише слободног времена може да шкоди а ми у селу све што имамо од 1999. године јесте слободно време. Јер нико нигде не ради. Радимо своје баште и можда понеку њиву али је опет слободног времена и превише…Просто ми је жао највише најмлађих у селу, они никада неће осетити  сву ону драж односно како је то играти фудбал у сеоском клубу, бранити част и боје фудбалског клуба и села, никада се неће дружити на обали Лаба. Просто је неописиво колико им је ускраћено много тога, а ја не говорим  о материјалним вредностима. Све што је остало након рата 1999. године јесу рушевине и кад кажем рушевине не мислим на зграде, куће и остало, већ искључиво на оне рушевине у нама, на поломљене и измрцварене душе,  остало је само сећање на једно лепо место и време. Пре рата скоро сви одрасли су имали посао и радили, били радно ангажовани и није било никога коме је требала било каква помоћ осим помоћи у пољу током летњих пољопривредних радова. Данас, кад нам локалне власти обећају посао ми сви знамо, па чак и деца, да су дошли да нешто траже од нас, а траже да им верујемо и да на изборима дамо поверење њиховој политичкој странци…шићарења и шићарџије препознајемо на стотину метара, јер нормалне и поштене људе и не виђамо, они су заборавили да постојимо,

сви они који нешто данас вреде у оном квалитативном смислу… нама је јасно да је ово данас свет бројки и бројева, свет квантитета и једно отуђено место али смо ипак имали веру у добре  људе, у реч ону домаћинску…данас ништа од тога не можете наћи у људима који долазе код нас, и то само пред изборе… па да хоће макар да нас пусте на миру да нас не подсећају на нашу муку и беду па би од таквих и то било сасвим довољно, али не, они чак ни то не могу јер духовно нису способни, да ураде за нас!

Ми, више ништа ни од кога не очекујемо, осим мало пажње,…да неко дође до нас и да нам каже искрено, домаћински : Добар Дан поносни Брате Србине!

Лепо се живело некад у мом селу.  Сећам  се, у мом селу се пуно певало некада и  певали смо старе српске песме.

Данас  знамо само за једну песму  и то  :

„Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми ни плача ни молитве, у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови.  Црни дане, а црна судбино, О кукавно Србство угашено, зла надживјех твоја сваколика а с најгорим хоћу да се борим.“

 

Предраг Клајић,                                                                                                   

 

Дискусије Форум Сви Срби Света                                                                                                                           

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  Станко   |  четвртак, 17 новембар 2011 02:16

    Овај чланак је и лијеп и потресан, а Његошеви стихови све говоре, као да их је мудри владика писао за вјечност, а не само за једно тешко вријеме. Нажалост!

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*