недеља, септембар 24, 2017

Путовање „Ћиром“

Имао сам 10 година, тог јуна 1972-е. Завршен четврти разред у ОШ „Доситеј Обрадовић“, у Сарајеву, означио је почетак жељеног распуста. Свако љето сам ишао са родитељима на село, на домак Рудог, код бабе и дједа. Од Јуна до краја Августа је трајала сеоска идила. Та година се разликовала по томе што сам требао путовати сам. Моји  још нису били на одмору, па ријешише да не згубиданим по улицама насеља Пофалићи, већ да ме пошаљу возом  за Рудо. Потпуно сам пошизио од саме помисли на путовање. Једва дочеках дан за укрцавање. Отац ме довео до станице „Бистрик“ и замолио кондуктера да ме припази, уз пут.

Воз Бистрик – Сарајево

 

Јутарњи  воз је био постављен и  отворених врата на вагонима, спремно примао, оно, мало путника. Из локомотиве је бучно излазио дим, док се припремала за полазак. Отац ме уведе у  празан купе, једног од неколико путничких вагона. Иза путничких, настављао се дугачки низ теретних , што је давало возу изглед огромне, змијолике немани. Купе је припадао другој класи, са дрвеним сједиштима. Оставивши  торбу  са мојим стварима, на полицу изнад сједишта, отац ми даде упуте о понашању у возу, пољуби ме у образ и рече: „Немој да правиш неке глупости! Буди добар! Чика кондуктер ће пазити на тебе. Поздрави  бабу и дједа и сретан ти пут“!

Пиштаљка отправника возова се огласила продорним тоном. Знак за полазак је дат. Парна машина је убрзано хуктала, полако покрећући воз. Махао сам оцу са отвореног прозора. Станична зграда је нестајала из видокруга. Падине Требевића су избушене  тунелима, упућивале воз ка Палама. Наслоњен лактовима на оквир прозора, посматрао сам надолазеће предјеле, на пола скривене велом црног, густог дима из локомотиве. Прва подстаница Довлићи, остала је иза нас, док је станични службеник поздрављао машиновођу. „Ху,ху!!! Хућићићихућићићи“ …

 

 

Хукћући и клопарајући звук гвоздене бештије се разлијегао околним брдима. Отегнути писак је најављивао станицу у Палама. Свако заустављање је трајало дуго. Убрзан  је силазак и улазак путника, док се утоварала  роба и пошта намјењена  адресама успутних мјеста. Из ходника вагона, пиљим  кроз прозор, да видим отправника како пиштаљком даје знак за полазак.  Јечи машина, покрећући гвозденог  гмаза. Хтједох се узпентрати  преко ивице, отвореног прозора, да посматрам чађаве облаке дима, али ме примјети кондуктер, па ме упути у купе, говорећи: „Де, де! Немој изводити бијесне глисте! Хоћеш да паднеш кроз прозор!? Сједи ту и мируј“! Наравно, обећах да ћу бити миран, док су мрави предивне авантуре, јурцали  венама. Чим је мој чувар отишао у други вагон, изашао сам у ходник и прошао га цијелог, посматрајући  малобројне путнике по купеима. Како нисам видио ништа интересантно, вратих се  свом сједишту. Воз је, поново, убрзавао испуштајући сијасет громогласних звукова. Кад помислих да ће машина експлодирати и сви вагони се распасти, већ  уследи кочење и улазак у неку станицу. А станице су се ређале  низом познатих мјеста: Коран, Сјетлина, Подграб, Прача…Од Праче до Устипраче, пруга је пратила ријеку. Док је ријека Прача скакутала стјеновитим кањоном, дотле је Ћиро уским шинама јурио кроз бројне тунеле. Језа ма спопадала док је купе обузимао мркли мрак. Што је тунел био дужи, страх од мрака је бивао већи. Ипак, навикнух се на те смјене мрака и свјетлости, трудећи се да погледом уловим тај моменат, када тамни отвор у стијени гута гвоздену змију. Прођосмо Брчигово и Месиће. На самом ушћу Праче у Дрину, заустависмо се у мјесту Устипрача. Плаво – зелена љепотица – Дрина је пробијала пут измађу насртљивих брда. Гледао сам је скоро побожно, док се купала у подневном сунцу. Остатак путовања сам провео залијепљен за стакло прозора, потпуно забијеног погледа у дивљу љепоту предјела. Прођосмо и Међеђу, село окачено на стијене изнад ријеке.Станична зграда је била највеће здање. Пар радозналих мјештана је испраћало погледом, димом прекривеног Ћиру.И ја сам испратио њих.Док је дан клизио поподневним сатима, докотрљасмо до ушћа Лима у Дрину.Ту се пруга раздвајала, низ Дрину за Вишеград, уз Лим за Рудо. Успорено и скоро опрезно, воз је прелазио жељезни мост изнад бајковитог призора. Лим је, урличућим таласима изкакао из сопственог кањона и  забијао се у Дрину, претварајући је у запјењену екстазу. Прије него је воз ушао у први тунел  изнад литице, видио сам како воденим шалом, маслинасте боје, Лим прекрива плавичасту Дрину. Под правим углом, двије ријеке су се сусретале и срастале у једну. Само су Јастребови и четинари израсли из литица кањона, имали привилегију да,свакодневно, гледају  чежњиви загрљај ријека.

 


Поглед сам бацао у стрмоглав  кањона. На неким мјестима, није се назирао крај стијенама. Доле, дубоко, Лим је сатирао препреке. Мада је машина поклапала све звукове, наслућивао сам хук воде која пробија пут ка ушћу. Дјевичанску дивљину цијепао је пискави звук из локомотиве. Клопарање се настављало у бескрај. Ху, хууу!! Хућићићихућићићиииии… Излазећи из кањона,  кратко стадосмо у Стрмици. Ту су се брда, мало, размакла. Из шумских пространстава, стидљиво је извиривао по који пропланак и на њему понека кућа.  Приближавајући се циљу, постајао сам нестрпљив. Прођосмо станичну зграду у Доловима и убрзо пројездисмо и Сетихово. Ту је Лим био нешто мирнијег издања, допуштајући мјештанима и да понешто посију, у топлој плодној земљи. Мрсово је станица прије Рудог. Ту је требао дјед да ме сачека. Узех торбу и привукох је вратима . Кондуктер се појави из другог вагона. Тапшући ме по леђима рече: „Добар си ти, дечко! Ниси искочио кроз прозор! Ја ћу ти додати торбу. Само полако. Кад скроз стане воз, а ти сиђи. Ето, хајде сад! Ево ти торба. Са срећом“!

Видјех дједа на станици, поред отправника. Тражио ме погледом. Дохвативши  торбу из руку мог чувара, продерах се: „Ђедеее! Ево ме“!

Угледа ме и приђе говорећи кроз бркати осмјех: „Ене ђедовог унука, стиго“!?
Помилова ме по глави чворнатим прстима лијеве руке, док је десном преузимао торбу, да понесе. Тек кад зачух лавеж иза леђа, схватих да је и Шаров дошао са дједом, да ме дочека. Обрадовах се том чупавом створу, који ме препознао после годину дана. Скачући по мени, лизао ме и цвилио од радости. Дјед Саво рече: „Нисам га хтио повести, али џаба! Навалио за мном ко јуне! Видиш како те пожелио. Скоро ко твој ђедо“.  Смијуцкао се очима испод чупавих обрва. „Е, нек си дошо ђеду свом да помогнеш! Хајмо полако. Требамо намирити стоку прије мрака, а и баба Зорка нас чека. Биће, ваљда, нека пита за вечеру“.

Кренусмо поред пруге, осјећајући мирис дима, тек  прохујалог воза. После једног километра хода, спустисмо се до Лима, на висећи мост.  Много се љуљао и шкрипао, док смо ишли ка другој страни. Даске испод ногу су, на неким мјестима недостајале, па сам чврсто стегнуо дједову руку. Лим је на том мјесту био дубок  и просто мамио у  ледени загрљај. Преко села Полимље, лагано дођосмо до Дорића, одакле се назирало брдо Козловача, које је наткривало дједово имање, звано Раван. Преосталих неколико километара, пређосмо, пењући се гребеном, све до Смрековаче, њиве окружене шумом смреке, а посијаном јечмом. Преосталих тристо метара, кроз храстови гај, прођох трчећи. Шаров ме престизао, па се враћао, лајући као помамљен. Срце ми је лупало као бубањ. Већ са гувна видим драгу, стару  кућу и бабу Зорку како излази из колибе, преко пута. Савијена као паучак, у вјечитој црнини, отресала је остатке брашна са кецеље. Притрчах јој, вриштећи као мали индијанац и бацих се у загрљај, за мало је не оборивши.“О, баба! Стигох ја! Јеси ли ме пожелила!? Ја гладан! Има ли шта да се једе“? „Дјете, побогу, препаде ме! Види га што је порасто!? Љуби га баба. Направила сам ти зељаницу, знам да њу највише волиш. Пече се. Брзо ће“.   

Док ме баба пропитивала о родитељима, школи и Сарајеву, дјед је стигао са торбом и засјео  на клупу испод јабуке. Сунце је понирало ка западу, позлаћујући Раван и околне планине. Сјеверац је доносио са Волујшнице мирис озелењелих шума. Чуло се блејање оваца  у оближњој ливади. Крава Бикуља се јављала из штале, гладним мукањем. Стари, сиви мачак је лежао испод колибе и лијено посматрао пијевца како се удвара кокошки Пирги. Заграбих из канте,лончић воде,донешене са извора Јелах и попих у душак. Понесох и дједу пун лончић, а он зашиљи брк и упита:
„Ко је тебе родио“?
„Ти ђеде“!
„А гдје сам те родио“?
„У цвијећу“
„Ехе, види врага! У цвијећу“…

Бранислав Макљеновић



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*