субота, јул 22, 2017

Рај на Рајцу

Шума нас је добрим дјелом штитила од врелине. Ваздух засићен и густ најављивао је вечерњу кишу. Стигосмо и до врха Рајца. Поглед  је вукао очи на све стране. Измаглицу су пробијали врхови  Рудника, Маљена, Повлена, Јабланика, Медведника…Рајац се хвалио својим њивама засијаним чувеним кромпиром. Трава по ливадама је убрзано расла, спремајући се за „Косидбу на Рајцу“.

 

 

Мај је празник природе. Овог пута, придодаше му се празник рада, Васкрс и Ђурђевдан. Тако уобличен, кренуо је сунчано и жустро да листа своје прве дане. Сакупих малу екипу, жељну планине, па се у уторак отиснусмо аутобусом пут Рајца. Попуњеног  Београђанима који су кренули својим кућама у Љигу и нашом прегршти планинара, возач нас извезе на Ибарску магистралу. Тада се почела отапати укоченост у разговору. Непознато је скидало маску и добијало обрисе познатог. У топлом ћаскању са Нађом пролети вријеме и брзо се нађосмо у Љигу. Ту изађоше скоро сви, осим нас 7. Потом познато скретање за Славковицу и серпентине до планинарског дома. Излазимо  око 20 часова директно у гротло усијане пред-уранак атмосфере.

 

Шатори свуда око главног пута. Ливаде примиле и рингишпил. Стотине људи се угиба  у такту унца-унца. Very nice!
На тераси пред домом нешто мање усијано. Брзо проналазим Љубицу, узимам кључеве соба и смјештамо се у та симпатична гнијезда. Мало касније силазимо до ресторана на вечеру. Дочекао нас је Рајко сипајући гостопримство у чаше и лијепе ријечи по ушима. После вечере, коју је Зорица са помоћницима, укусно припремила, а Слађа послужила, већ  нам је бука била мањи проблем. Једино је Нађа љутито рекла да се сутра враћа  за Београд. Упутих јој пар реченица о љепотама које нас чекају следећих дана, мада је она све то давно искусила, на Рајцу. Знао сам да ће је то расположење проћи до сутрашњег  масовног одласка веселе популације са уранка. Драгану и Марину наговорих на шетњу до „Ловачких прича“. Шетња се претворила у, за њих неочекиван, ноћни успон на врх Рајца. На путу поред викендица један одговорни тата је подучавао своју дјечицу како се асфалт пољева бензином и пали ватра у више праваца. Њежна едукација.
По мрклом мраку, откривао сам стазу ђоновима патика и давао подршку дамама. Убрзо изађосмо на врх, који се није ни могао промашити, јер је трештао фолк из паркираног четвероточкаша. Младеж се обилно забављала(наљевала). Није имало смисла задржавати се. Кратак поглед на свјетла Љига и околних села, дао је додатну свјетлосну ноту  ноћи, коју су цијепале логорске ватре. Вратисмо се кроз гужву до дома . Остатак екипе  се опуштао у башти. Обавјестих све о сутрашњој тури, па одосмо на починак. Дебели зидови и добра изолација нам је обезбедила миран сан.

Сретох се са сриједом у свитање. Изађох пред дом у 5 часова. Прилично мирна и помало поднапита младеж је тражила кутак за мало сна или пуно кафе. Пружих подметач испред бочног улаза и кренух у својих „Пет тибетанаца“. Пар врана са канте за смеће ме је зачуђено посматрало. После 15 минута вјежбања, прошетах дјелом рајске стазе. Птице, већ одавно будне, пјевају у славу јутру.

Стигох иза превоја, који је сузбијао звуке из шатора. У том трену исток подиже сунце на рамена једном бријегу. Гледасмо се очи у очи читав минут. Зјенице упише довољно  те јарко жуте, па сав будан и окрепљен, вратих се у дом. Домаћини су рано устали и већ је кренула гунгула. Башта се пунила првомајским уживаоцима, док су планинари силазили на доручак. Послужени  домаћом храном, као да смо код тетке на селу, топло и са осмјехом. За шетњу нам се прикључило још четворо, па у 10 часова кренусмо у шумски рај. Госпођа Нађа је била пуно бољег расположења, али нас је ипак напустила, на једном дијелу стазе, препуштајући се самосталном извиђању. Одмакнувши  далеко  кроз огромна стабла букве, угазисмо у потпуни мир. Сваки час се чуо Драганин коментар: „Јао,  дивно… дарлинг“!! Обузети миром и сами собом, успесмо се уз фину стрмину. Тамо гдје се шумска стаза предаје

Rajac 5

 

путу, скренусмо његовим вијугањем до извора Чанак. Док су шумске виле свирале Chopinov ноктурно, сипасмо драгоцјену течност низ сува грла. Благи повјетарац је покретао букове гране шуштећи мелодију до позлаћености. Одатле, само пет минута је требало до шумареве куће(никад га нема кући). Амбијент за прославу природних појава. Дадох знак за полусатно ракољење. Нико се није бунио. Неко је љепоту  упијао очима, а већини су радили  фотоапарати. Док је сунце пуштало подневне зраке низ дрвеће, пропланак преко пута је бљештао сав ужарен.

 

Цвјет жут, црвен, љубичаст, бјели и зелен…Сви инсекти  се покренули и зује ли зује. Шума тиха, у ствари врви од звукова. Звуци танани, чешкају ухо, у походу за људском душом. Да не објавих полазак, остали би препарирани у шумском хербаријуму. Ипак, покренуше се ноге планинарске и пођосмо путем ка Црвеном врелу. Слободан се одвоји  на раскрсници према дому извиђача, препустивши остатак екипе ходању испод дома војске и оближњих викендица. Прелазимо асфалтни пут за Г. Милановац и улазимо поново у шумску стазу, поред породице викендаша, који су нас сажаљиво поздравили, уживајући у подневној кафи, испод старих бреза. Силазак козијом стазицом, која је мирисала на сремуш. Већ потпуно расцвјетао, давао је помало свог зеленила за успутно грицкање. Неко запита:“Колико још до тог врела“? –“Ма, ето близу смо. Само још мало, иза ових стабала“…Таман кад су почела учестала питања у том смислу, сиђосмо до каптираног извора. Испод њега је још увјек чесма која пружа обиље воде. Зачу се узвик:“Змија“! Угледах дугачак црни реп, прелијепог Смука. Док сам вадио апарат, већ се убрзано завлачио у жбуње. Успјех да усликам предњи дио са главом. Није желио позирати. Чуло се само шуштање лишћа, док је одлазио само њему познатим стазама. Напојени и умивени, кренусмо у завршницу стазе првог дана.

Rajac 6

 

Асфалтни пут кроз сијасет викендица, нам је давао увид колико је ко запалио роштиља и испио гајби пива тог дана. Нисам се бавио статистиком, но слутио сам позамашност. Поред „Ловачких прича“ спустисмо се до дома, који је већ некако вршио позив одговорног и пријатног домаћина. Ливаде изнад дома су се лагано празниле од својих ноћних житеља. Буновне главе су вириле из неких камиона, који су скупљали  вашарску скаламерију. Велика брда смећа су пријетила да заноће још понеку ноћ, поред пута. Вођени  низпутицом, обресмо се у башти дома, задовољних лица. Огладњели  од изпирања изворском водом, сви се поклонисмо Рајковом дочеку, распитујући се о порјеклу оброка званог ручак.Убједио нас је, да штагод да буде, има  фино да крчка…

Идеју, да после ручка одмах одпјешачим дио стазе ка Г. Бањанима, остварих одмах. Ранац на леђа, па поново на стазу. Испод врха Рајца, па испод Вијуљка и Петлаче, сиђох до Полома, успаваног села из српске бајке. То ме и повуче да наставим даље умјесто повратка. На крају, сиђох скроз до Г. Бањана, па говорећи чика Аци, власнику једне од двије кафане, да припреми хладно пиво, одкаскам до ушћа Мале у Велику Дичину. Прођох поред основне школе, која је, ваљда једина жива у том крају, гледајући дјечаке како играју  фудбал. Упитах:“Ко води“?   „4-3 за нас“ рече један плавокоси изданак Бањана.
Ушће је одмах испод фудбалских дешавања. Нијемо и посуто пластичним флашама. Мада, нађох неки ракурс без тих дарова цивилизације. Сјетих се хладног пива, па се разњежих. Одкасках до кафане. „Има ли неко локално“?   „Има-БГ“.  Није баш локално, али некако бјеше слађе. Подигох систем сопственог организма на довољан ниво, па кренух долином  Мале Дичине…Уз пут овце, тарабе и зној. У башти дома се обријех око 19 часова. Савршено доба да скинем прашину са „два дана јахања“. Чика Рајко ме пресрете и рече:“Да ниси, боже опрости, за једну ракицу“?  Рекох: „Нека опрости мени грешнику! Сипни једну“.
Видно обрадован, насу Рајко мало жуте течности, те теко учествова у спирању прашине из мога грла. Тог дана су нам се придружили Кјара и Дејан. Недавно вјенчани, зрачили су љубав.

Дружина  се већ окупила и чекала да се придружим на путешествију ка кафани „Код Горана“.Тешко жабу у воду… Изопштени од гласне гунгуле, само мало преко потока, захватисмо раширеним рукама :“ Мир, брате…мир“
Четвртак се тврдокорно одупирао о прозоре! Између 5 и 6 часова је била борба непрестана! Устадох и побједих. Климавим ногама сиђох на терасу дома. Тамо ме дочекаше двије пуне пепељаре опушака и окрајак сунца међу јелкама. Повратих се да звирнем у ресторан. Мрклу таму је ломио пламен плинског шпорета. Љубица се оцртавала у полутами из шанка. . „Добро јутро“! „Ајд, какво добро јутро! Сипај ту кафу! Ево ти шоља“! Брзо се прилагодих ситуацији. Да. Сипах кафу и побјегох у башту.  Љубица се појави са пар кафа и неколико прича. „Дал знаш ти, Браниславе, кад сам ја 1974г…“  Појави се однекуд и Рајко, говорећи:“ А, знаш ли ти Браниславе, да сам ја 1988г…“

То јутро нисам радио „Пет Тибетанаца“. Они су радили мене! Пио сам другу, феноменалну, кафу из Слађине продукције и зурио у празно.
Доручак нам даде погон. Пођосмо стазама раја. Испод Рајца сретосмо домаћина зелене, ловачке куће. Показао нам је њену симпатичну унутрашњост, увјек спремну да прими госте. Мало се одморисмо, па настависмо истим путем који сам претходни дан прошао. Дан је увелико узимао јутро у загрљај. Рајачке ливаде и њиве су се шепуриле по

Rajac 4

 

околним брдима. Сиђосмо до Бањана. Госпођа Лепа, протиница, нам показа унутрашњост цркве и  исприча њен историјат. Црквена порта је сва у цвјетним засадима и његованом травњаку. Кошнице са пчелама су давале додатни шарм. Вриједне руке домаћице.
Преко пута  у кафани, дочека нас чика Аца заваљен у истој пози и столици као и претходног дана. Вријеме у овом селу не постоји. Послужи нас његова супруга, док гледасмо неколико таглећих коња како пронесоше тужне очи улицом. Служе људима за извлачење дрва из шуме. Мукотрпно.

Опростисмо се од Бањана, па уз Малу Дичину, веселу ријечицу, кренусмо натраг. Неколико лијепих вајата, уз саму ријеку, давало је предјелу врло  љубак изглед. Остатак пута је био довољно под хладом, па  је једанаесточланој дружини  омогућио пријатно ходање. Познат узвик:“Змија“. То је већ свакодневна појава. Дотрчах до гмизавог другара. Савршен примјерак поскока, са дивним ромбоидима је покушавао утећи у траву. Морао сам га сликати. Подигох га штапом, па извадих телефон. Био је мало нервозан, покушавајући да се баци на мене и уједе. Усликах два три пута и пустих љепотана да иде својим путем. Тачно у вријеме ручка стигосмо у дом, мало уморни и прашњави, али са осмјехом.  Поподневни одмор је пријао. У предвечерје стиже и група планинара из Словеније. Они су се смјестили у дом док смо ми били у шетњи, па су одмах отишли до Сувобора. Весела екипа је бројила 33 планинара. Имали су пристојан дочек. Бора, Борис и Цеца су учинили све да им буде угодно. Вече је протекло у игри српских кола и музици из 70-80- их. Лијепа забава до касних сати. Обновили смо комплетан репертоар Здравка Чолића. Нека смо.
Петак ме пробуди тишином. Одбауљах до баште, гдје се бацих у наручје зори. Миришљаво јутро је цвркутало птицама. Препустих се тиховању. Доручковали смо нешто раније и спремили се за пјешачење до Великог Сувобора. Пријатељи из Словеније су се паковали за повратак у дежелу. Пожељесмо им сретан пут, па нас 13 пође на стазу 1. Придружили су нам се Александра са мужем Александром и другарицом која није Александра већ Вања. Стигли су то јутро из Београда, да би пјешачили са нама. Лијеп гест. До Добре воде дођосмо лако, опчињени  околишем. У планинарској кући затекосмо друштво од неколико породица са дјецом. Атмосфера живахна. Гоца и Марина остадоше у хладу липа, да уживају у мирисима, док смо ми продужили ка Сувобору. Увјек је задовољство проћи том стазом што опија мирисом четинара. Попесмо се на врх сликајући измаглицу по хоризонту. Дан нам  је припрјетио гомилом облака. Нисмо га озбиљно схватали. Лагани повратак истом стазом, до скретања за врх Шиљак. Попесмо и њега јер је то и заслужио, онако ушушкан  коврџавим шумама. Спустисмо се другом страном и за трен бјесмо поново  на Доброј води. Мало одмора и попуњавање флаша том добром водом, је пријало. Вратисмо се стазом преко „Вучијег тркалишта“.

 

Шума нас је добрим дјелом штитила од врелине. Ваздух засићен и густ најављивао је вечерњу кишу. Стигосмо и до врха Рајца. Поглед  је вукао очи на све стране. Измаглицу су пробијали врхови  Рудника, Маљена, Повлена, Јабланика, Медведника…Рајац се хвалио својим њивама засијаним чувеним кромпиром. Трава по ливадама је убрзано расла, спремајући се за „Косидбу на Рајцу“. Одскакутасмо до дома. Осјећај, да је  вријеме ручку  довели смо до савршенства. Опет одмор, шетња, чаврљање…Емоције су скакутале по стазама  разговора. Друштво за памћење. Облаци су испунили обећање. Просули су један вечерњи, мали, пљусак.
Субота се будила лагано, њежно се протежући  кедровима испред дома. Већ ритуално, загрлих једно стабло жмиркајући буновно у сунчево злато. Тече природа кроз вене. Very fine!


Некако се осјећало у зраку да је то дан за повратак у Београд. По лицима тек пробуђених пријатеља видјех да им то и није пријатно сазнање. Већина би ту остала још данима. И сам бих остао, али годинама. Ипак, посветих се задатку. Поведох 6 жена до слапа у шуми испод дома. Мала авантура. Поједине су одушевљено  вриштале од страха. Или од доживљаја скривене љепоте. Мали водопад у скуту шумске виле, се распрскавао по стијени правећи нарцисоидне свјетлуцаве линије. После тог искуства, вратисмо се на шумски пут. Двије планинарке се вратише у дом. Нас петоро прођосмо древном стазом до Црквина. Спуштање до села је било лагано, натопљено знојем и ћаскањем. Почетак села Иконићи је открило прелијепо створење. На ливади испод куће пасао је траву вранац. Црн као страх од мрака, са бјелим печатом на глави, гледао нас је радознало. Приђох неодољивом створењу и помиловах га по дугачкој гриви. Сав свјестан своје љепоте, позирао нам је као манекен. У тих пар минута показао нам је како се шири љубав. За мало га не пољубих. Кроз село сиђосмо до Црквина. У древном  манстиру  Ваведење Пресвете Богородице  су нас  дочекали саркофази  гдје су, како кажу, сахрањени  деспот  Ђурађ Бранковић, супруга „проклета Јерина“ и син Лазар Бранковић. Мјесто које чува дио српске историје, чувао је само један слијепи миш. Прхнуо је изнад наших глава, кад сам отворио масивна дрвена врата. Временски процјеп нас је примио на кратко. Обресмо се у 14 вијеку. Лијепо нас примише Бранковићи. Најавих покрет, прије него се Јерина сјети да пристави кафу. Ко зна да ли би се покренули  из те милине, благом језом обложене.
Отргнути од историјског сна, сиђосмо у центар Слаковице. Кафана крај пута нас дочека расположено. Власница, такође. Напокон ваљевско пиво! Хладно као таштин осмјех!? Хм. После полусатног уживања дозвасмо Александра телефоном и њему не би лијено да  дође аутом. Насу и он једно пиво у свој резервоар, па нас одвезе до дома. Треба ли рећи да смо стигли тачно у вријеме ручку? Часови лијепих дана су цурили. Прошетасмо и до узвишења близу дома, одакле су храбри момци полијетали параглајдерима.  Настаде још пар добрих фотографија. Остатак времена проведосмо пакујући ствари. Још мало дружења на платоу испред дома, окруженом цвјећем и добром енергијом. У 18 часова је стигао мали комби по нас. Поздрависмо се са домаћинима и онима који осташе још мало, као са фамилијом. Прије него су отишли, сви су пожељели да дођу опет. Укрцасмо се у симпатично четвероточкашко котрљало и отпочесмо повратак из Раја. Имали смо у 4 дана све његове  елементе. Еве, змије и јабуке. Ипак, сами смо се протјерали назад у бетонску цивилизацију. Very bad..

 

(Аутор текста и фотографија: Бранислав Макљеновић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*