Сан
понедељак, 22 април 2013 21:00 Рубрика: Трибина
Пробудим се ноћас.
Тиха ноћ, пролећна, месец усијао па светли, обасјава земљу Србију.
Идем тако стазом па зађем у шумарак који постаје све тамнији и тамнији.
Густо грање се испреплетало па прави неки славолук у тој тмини, црној, усисава све око себе светло као нека земаљска црна рупа.
Видим и нека врата а испред врата стоји један, погурен, очи му се жагре а на лицу осмех онако исцерен и потихо кикотав.
Отвара врата и клања се и таман што крочих залупи врата за мном.
Испред мене дуг таман ходник са неким светлом на крају. Идем полако, клецају ми колена. Како постаје светлије тако се и чује нека ларма, смех, церекање и нека чудна музика која се таман уклапа са тим непријатним крештавим смехом.
На крају ходника указа се повећа дворана осветљена великом ватром у средини. Около седе неки људи, неки трче око ватре а неки се ухватили у коло па скачу у ритму неке чудне музике.
Са стране седи један човек, много ми је познат, клати се напред назад и запева на сав глас:
-Шта да радим мајко мила, не могу да одвојим прсте, како сада да потпишем…зар сада да ме задеси оваква несрећа…
Њему прилази жена, види се да је ово њено место, мази га по глави и виче:
– Ноу проблем, наћићемо некога другога…
Спојенопрсти човек почиње да пада у транс: Али ја бих потписао, ја никада не бежим од тешких и болних потписа…шта ме снађе, мајко мила…
На другом крају дворане једна бакица спопада једнога, љуби га, грли, седа му у крило и мрмори: Де Голе мој…Де Голе мој….
Де Гол се зајапурио, да ли од узбуђења или од милоште, па ћути а осмех развукао од ува до ува.
Уто скочи када виде да је Спојенопрсти у великој кризи па рече:
-Не бери бриге, побро…ја ћу да потпишем…све потписујем, мене је мајка родила да потписујем…
Спојенопрсти на те његове речи почиње да мења боју и тражи да му тестером раздвоје прсте:
– Срам те било, користиш моју ситуацију….само ја потписујем и нико више.
Газдарица овог места стаде између њих и поче да се церека својим врискавим гласом, види се да јој је мило што се ова двојица боре да јој потпишу све што је замислила.
Она бабетина крешти:
-Само мој Де Гол може да потпише, само он и нико више…тако је записано…
Ухвати га под руку и одведе у коло, па почеше да се клате у сулудом ритму оне шкрипаве музике.
А власница потписа остави Спојенопрстог па ухвати ватраљ и поче да џара по ватри и цери се кикотом док искре лете около и осветљавају овај чудан скуп још сабласнијом светлошћу.
У то се појави један са тестером и поче да тестери Спојенопрстом прсте…крв шикља…
Скочих из кревета тресем се онако сав знојав, уста сува. Укључим лампу да видим где сам. Хвала Богу, ово је био само сан, ту сам код своје куће.
До јутра више није било спавања. Како да се усудим, да ми се опет врате слике оног Пакла?
Пијем јутарњу кафу и слушам вести.
Потписали су.
Изгледа да нисам сањао.
Само још да видим да ли су Спојенопрстом раставили прсте.
Тек онда ћу бити сигуран да ли сам стварно видео Пакао и да ли је сан био јава.
Придружите се дискусијама на форуму Одштампајте текст