недеља, септембар 24, 2017

Шездесет година после Голог отока

Живот Вере и Градимира Ценића је и бајка: гимназију су заједно завршавали у Врању, у исто време уписали студије у Београду, исте године ухапшени и из истог разлога – из разлога младости и здраве студентске прионулости на посао учења, на Голом отоку делом у исто време били, волели исте књиге и филмове и музику и цвеће и ширине, са вером и упорно градећи свој свет и борећи се за њега и у најтежим тренуцима

 

Др Градимир Ценић хирург, примаријус, лекар Болнице у Врању

Шездесет година од Голог отока (1952 – 2012)

ДР ГРАДИМИР ЦЕНИЋ, хирург, примаријус, рођен је 26. јануара 1928. године у Сурдулици, улица Милоша Обилића 25. Отац Стојан, радник, мајка Десанка, домаћица. Старија сестра Мирослава, рођена 1926, умрла 1992. у Зрењанину; брат Добривоје, рођен 1930, умро 1979. у Сурдулици; најмлађа, сестра Љубица – Буба, рођена 1935, живи у Новом Саду.
Градимир Ценић се врло млад укључио у друштвено-историјске токове своје земље. Учесник је Народноослободилачке борбе од почетка 1944. до краја 1945. године. Припадао је Масуричком одреду, Другој пиротској бригади и Корпусу Народне одбране Југославије. Постао је руководилац СКОЈ-а пре пунолетсва, потом члан Комунистичке партије Југославије. Као гимназијалац, укључивао се у бројне радне акције, био је културни референт омладинских бригада.
По завршетку гимназије у Врању, Градимир Ценић се, као стипендиста Скупштине општине Сурдулица, године 1949, уписује на Медицински факултет у Београду. Због наводног изјашњавања за Резолуцију Информбироа, ухапшен је фебруара 1950, (слушао је Радио Москву). После више месеци проведених по истражним затворима, административно је кажњен на две године друштвено-корисног рада и упућен на Голи оток. Са групом кажњеника, пре истека казне, послат је на сечу шуме у Горском Котару. Ту је остао два месеца, и уместо да буде пуштен, враћен је на Голи оток с оправдањем да ни после две године није ревидирао став. Још девет месеци је провео на Голом отоку, затим два месеца на „добровољној радној акцији“ на Пољопривредном добру „Беље“ код Белог Манастира у Барањи. Пуштен је на слободу крајем децембра 1952, пред Нову – 1953. годину.

Дакле, скоро три, а не две године, провео је по истражним затворима и у логору.
По повратку из логора, поново уписује Медицински факултет у Београду. Дипломирао је 1958. године. Када је конкурисао за радно место у Дому здравља у Сурдулици, одговорено му је: „За сада немамо потребу за лекарима“. Запослио се у Врању, а после обавезног лекарског стажа, примљен је на Хируршком одељењу у Врању. Специјализацију из Опште хирургије добио је уз услов да заврши курс трансфузиологије крви у Заводу за трансвузију крви у Београду. Тромесечни курс је успешно завршио и у Болници у Врању основао Службу трансфузије крви, што ће омогућити много сложенији и обимнији рад на Хируршком одељењу Болнице у Врању. Била је то идеја прим. др Слободана Паламаревића (Скопље, 13. новембар 1906–Врање, 28. јул 1987). Под његовим руководством, сада је било могуће радити операције на глави, грудном кошу, трбуху, као и друге хируршке захвате.
Др Градимир Ценић је, по завршеном хируршком стажу у Врању, упућен у Београд да настави стаж на ВМА – I и II хируршка клиника. Специјализирао је код великана хирургије: проф. др Исидора Папе, проф. др Љубомира Рашовића, проф. др Војислава Стојановића, проф. др Ива Ђанија Поповића и других.
Др Градимир Ценић је од 1964. године радио као хирург, нешто касније и као начелник Службе за хируршке болести у Болници у Врању. Обављао је и специјалистичке прегледе у Болници у Сурдулици и у домовима здравља у Владичином Хану, Прешеву и Бујановцу.
Био је члан Управног одбора Хируршке секције Српског лекарског друштва, члан Одбора Удружења саобраћајне медицине Србије и члан Удружења дигестивне хирургије Југославије.

Аутор је 38 научних и стручних радова:
Ехинококоза и хируршки третман
Илеуси танког црева
Предности супраселективне ваготомије у лечењу гастродуоденалног улкуса
Грешке или превиди у хирургији (код неадекватних техничких и дијагностичких поступака)
Шок и кортикостероиди
Реинтервенције због компликација у постоперативном току
Саобраћајни трауматизам (исклизнуће међународног воза услед водене бујице близу Врањске Бање; превртање путничког аутобуса на Бесној кобили; железничка несрећа у Ристовцу и друго).
Текстови су публиковани у зборницима хируршких конгреса, симпозијума, научних састанака хирурга, у зборницима хируршких радова Српског лекарског друштва.

Др Градимир Ценић добио је више награда и признања:
Орден рада са златним венцем
Златну плакету Хируршке секције Српског лекарског друштва (2 пута)
Захвалницу и признање Службе за трансфузију крви
Захвалницу Црвеног крста
Захваницу Ауто мото савеза Србије
Захвалницу Југословенске народне армије
Седмосептембарско јавно признање града Врања
Захвалницу града Врања „31. јануар“ и др.

Болница у Врању, Хируршко одељење 1964.године

Највећу награду добио је у Хјустону. Оперисан је у Болници „Свети Лука“ у Хјустону (St. Luke’s Hospital Houston), јер се са срчаном маном вратио са Голог отока. После операције, наставио је да ради у Болници у Врању. У Болници у Врању провео је пун радни век. Био је омиљени лекар и добар и претпостављени и сарадник. Био је и остао добар човек пре свега. Лекар је и данас за свакога ко му се обрати за помоћ.

Др Градимир Ценић помно прати новине у медицини, посебно у хирургији, и културна и друга збивања у граду, земљи и свету. Говори руски језик. Служи се енглеским и немачким језиком. Ожењен је.

 

120 година од оснивања Окружне болнице у Врању

Супруга Вера, рођена Петковић, доктор је књижевних наука, дугогодишњи професор књижевности, књижевни посленик. Зна руски језик. Служи се другим словенским језицима и француским језиком.
На заједничком дугом путу по свету,  др Вера Ценић и  др Градимир Ценић тражили су мир од Голог отока и бежали од идеолошког притиска у отаџбини. Брачни стаж Ценићевих такође је дугачак.

Шездесет је година од Голог отока Градимира Ценића, шездесет две  Вере Ценић. Остали су голооточки печати на њиховим крхким бићима, иако наизглед јаким (свакако, и јаким), белези жилаве борбе за опстанак и у послеголооточком времену и скасапљене Србије, за мир у души. Болни трагови из првих темеља социјалистичке Југославије у коју су и они поверовали.
Породица Ценић живи у Врању, у Баба Златиниј улици….

Познавати породицу Ценић, привилегија је. Боравити у њиховом дому, радост је, стопљавање, учење, дивљење, понос. Мени, ученици проф. Вере Ценић, и посебна радост и нарочити понос. И неизмерна захвалност.

др Вера Ценић и др Градимир Ценић на Бориној недељи у Врању

Живот Вере и Градимира Ценића је и бајка: гимназију су заједно завршавали у Врању, у исто време уписали студије у Београду, исте године ухапшени и из истог разлога – из разлога младости и здраве студентске прионулости на посао учења, на Голом отоку делом у исто време били, волели исте књиге и филмове и музику и цвеће и ширине, са вером и упорно градећи свој свет и борећи се за њега и у најтежим тренуцима (као да су их и имена одредила и касније заједничко презиме Ценић), радили су у истом граду врло приљежно и одговорно, били вољени и цењени и на свим значајнијим догађајима у граду радо виђени – ми смо, Верини ђаци, који смо их волели, то тако видели, јер нисмо знали за њихову голооточку судбину, ничим то наша Професорка није показала свих година, и после, до својих романа – заједно су пропутовали свет.

Данас су са најближима, окружени многобројном литературом, стручном и белетристиком, дневном штампом и периодиком.

У стану одувек негују две љубичице. Према прозору у коме је много светлости. Ове године су процветале касно, и то у једном тешком животном тренутку др Градимира Ценића. Симболично, опет. Када сам се спремала да пођем, у поподневном сату тога 22. октобра ове године, носио је воду дивни Градимир Ценић да их полије.

Већ се шапуће. Стрпљива сам. Допире глас: иза брда је мушки логор. Врло танак врх невидљиве иглице додирну ме тачно у срце. Сења је тамо, ту је, ту смо. Сад смо заједно. Страшно далеко једно од другог и од целог света, али ту смо. (…)
Можда сам ја зато и нашла њу, малену, расцветану љубичицу. Никла је, порасла и процветала из пукотине камена. На танушној зеленој стабљичици, без лишћа. Гледамо се. У мени је дрхтај друкчији од свих голоотачких дрхтавица. Спустим се на колена пред њу и загњурим у њен мирис. Пољубим је. Не усуђујем се да је рукама, грубим и рапавим, додирнем. Само је нежно и тужно љубим, љубим. (…)
У дивљем цвету, у напрслини камена на Голом отоку сакрило се мојих двадесет година. Она је огледало мог живота. Љубав, она је у мени жива. Она је моје плаво мастило што је исписало цветање. Нашла сам тајну коју све време овде свесно и несвесно тражим. (…) Више нико не може да ми одузме ништа. Не дам.
(Кањец фиљма, 2009, Пољубац, 284, 287, 288, 289)

Записала сам:

Зорица Сентић

Песме

23.октобар 2012.

Песме могу  у другим варијантама да иду. Могу и овако.

Моја Професорка Те много поздравила. Овога пута нисмо имале времена за причу о књигама, ни мало чак. А твоје књиге чита полако.

Доктор Ценић се вратио из Београда, из болнице. На позив, хитно сам отишла.
– Веселинка, хоће да се растаје са мном, а ја мислим да још можемо… Још се сами сналазимо.
Зорице драга, када би само знала колико сам заљубљена у ову породицу… Зашто нам је Бог дао старост?… А Ценићи су здравога духа, здравијега од свих нас. Богатога, великога духа, и душе. Срца.
Када сам се спремала да пођем, поливао је две љубичице.
– Тек су сада процветале.
– И то је знак. Једна је моја, једна његова. Зна Веселинка њихову симболику. …

– Наредни пут кувате кафу.
– Хоћу.
Имам дивне фотографије: доктор Ценић нам доноси кафу; ми смо у Вериној соби, у њеном кабинету; међу књигама.
А углавном нам је Он, драги Градимир, доносио кафу, са колачима или чоколадним бомбонама, са чоколадом често; у последње време нес-кафу, у стакленим чашама.
И сада добро изгледа, сем што је малчице посустао духом.

Враћао се.
Испратили су ме топло. Ведрије него што су изгледали када сам им дошла.
Осмех на Градимировом лицу је сунчан. Верин такође, само згуснутији.
Дивни су то људи.

Много поздрава! Теби-много поздрава!

Веселинка

(Ипак, шаљем само прва два пасуса, са поздравом и потписом.)

 

 

О др Градимиру Ценићу пише:
Биографски лексикон ПОЗНАТИ СРПСКИ ЛЕКАРИ / Biographical Lexicon EMINENT SERBIAN PHYSICIANS, Београд–Торонто, 2005, 889.
Вукашин Антић, Болница у Врању (хроника), Врањске, 2003, 219–223, и на другим страницама.

Захваљујем драгој и поштованој породици Ценић за сваки тренутак проведен у њиховом топлом Дому. Захваљујем драгим Ценићима што су ми омогућили да завирим у њихове животе и преко албума њихових фотографија.

Захваљујем уваженом др Вукашину Антићу, хирургу болнице у Врању, на уступљеним фотографијама прим. др Градимира Ценића, објављеним у његовој књизи  Болница у Врању.

Децембар 2012.

Врање

 

(Веселинка Стојковић)

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*