четвртак, октобар 19, 2017

Срби и Константин I Велики

Па од куда долази наш страх, рођени брате? Да ли ће због тог јединства Светосавље бити черечено? Има ли Светом Сави места, тамо где нас „желе“ увести после – пута без алтернативе? Страх ме брате, да се они уједињују ради себе а не због нас! Или једноставније – Против нас! Хајд` им ти, брате рођени, после свега веруј!

 

 

Константин Велики – Флавије Валерије (лат. Flavius Valerius Aurelius Constantinus) рођен је 28.02.274. године у провинцији Горња Мезија ( Moesia Superior) у граду Наиссусу (данас Ниш у Србији). Био је син Констанција И Клора и Хелене.

Konstantin I Veliki

Римски цар 306. – 337. умро 22.05.337. г. у Никомедији (Измит у Турској). Наводе се у различитим документима различите године његовог рођења 271., 272., 273. и 274., а датуми 27 и 28. 02.

Несумљиво има галско порекло (Гали-романизирани германи) по оцу и непознато, али свакако римско, по мајци Хелени-коју многи наши римофили воле да представљају као царицу Јелену из Ниша.

Као први хришћански цар, иако се крстио на самрти (тада је сматрано да чин крштења ослобађа од греха), оснивач Новог Рима (касније Константинопољ, од 1453.падом у руке Османлија Истанбул), велики добротвор и ктитор хришћанске цркве. Канонизован је после смрти, а у православним црквама-укључујући и СПЦ, поштује се као светац и „равнопостолни цар“.

На походу на Рим против Максенција 312. г., Константин је доживео мистично искуство, након кога се отворено определио за хришћанску веру. По Лактанцију, чији је спис „О смрти прогонитеља“ настао 317./318., Константину је у сну, у ноћи која је предходила бици код Милвијског моста, наложено да на штитове својих војника стави слово Х са вертикалном цртом закривљеном према врху, тако да формира христорам.

Сличну причу исписује и Константинов биограф епископ Евсевије Цезарејски, који је цареву биографију саставио нешто после 337. г. По Евсесијевој писању у Вита Константини, цар му је неколико година после тог догађања, испричао ту причу под заклетвом-угледао је светлосни крст са натписом „овим побеђуј“ (vincere hoc).

После ових догађаја Константин је у Италији обнародовао Галеријев едикт о толеранцији из 311. г. а затим је наредио да се цркви врати одузета имовина. Едикт о толеранцији је Галерије издао на својој самрти 30.04.311. у Сердики (данашњој Софији), којим је наредио обустављање прогона хришћана на његовим територијама (Мала Азија и Балкан). Константин је у оправданост своје верске политике желео да убеди и свог савезника Лицинија. 313. су се састали у Милану, када се Лициније оженио његовом сестром Констанцијом. Овај састанак и женидба послужили су као основа предања о Миланском едикту, којим су они хришћанима дали слободу вероисповести, а хришћанство учинили равноправним са осталим религијама. Сам Евсесије Цезарејски минимизира Галеријеву а преувеличава Константинову улогу код добијања равноправности хришћана са осталима.

Од 313. Римским царством владају два августа, Константин и Лициније, први западним, а други његовим источним делом. Међутим, након неколико година они долазе у сукоб (историчари Цезаревски, Аурелије Виктор и Еутропије различито тумаче узроке) и велики рат код данашњих Винковаца у октобру 316. године. Лициније трпи пораз и повлачи се у данашњу С. Митровицу, а касније у Софију. Следећи сукоб се десио код Једрана а Лициније је потиснут даље према Малој Азији. Долази до примирја, све до 323.г., али се за то време Лициније негативно одређује према хришћанима, сматрајући их Константиновим присталицама. У предсобљу одсудне битке Константин 324. проглашава хришћанство званичном религијом. У задњем њиховом рату те 324., Константин је однео победу, заробио Лицинија и иако је обећао сестри, 325 је погубио Лицинија и његовог сина (свога сестрића).

constantine...

 

Зашто је све ово битно за Србију, СПЦ, Светосавље, српски народ и брата рођенога?

Данас српски римофили у СПЦ желе да Константина Великог прогласе неким великим „Србином“, а да Српства ни омирисао није. Праве му 80 метарске крстове и планирају нове, као ни једном Србину до сада (Савин крст би морао бити већи). Не ретко изјављују да је 2013. г. 1700-та годишњица Миланског едикта и проглашења хришћанства као званичном религијом, а да ово друго нема везе са памећу.

“…одлучили смо да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери којој би они желели и да не треба апсолутно нико одбијати право да следује и изабере побожност и веру…”

цитат је из Миланског едикта, који оповргава такве измишљотине (што се баби снило) и види се да је писан у множини.

Следећи историјски догађаји :

325. организује Први васељански сабор у Никеји, одстрањује теолога Арија и прихвата симбол вере који наглашава једнодушност Оца и Сина. Уништио је највећи део храмова на Атосу исказујући на тај начин мржњу и нетолеранцију према свему паганском.326. Константин, по наговору мајке Хелене, уништава храм Бога Акслепија у Аигеаи, Киликији и многе храмове богиње Афродите у Јерусалему, Апхаки, Феникији, Ваалвеку итд.

327. покушава решити раскол рехабилитацијом Аријеваца и долази у жестоки сукоб са моћним епископом Атанасијем Александријским, кога 327. протерује у Трир(данашњу Немачку).

330. инаугурише Нови Рим(Константинопољ-11.мај)

335. Константин пљачка паганске храмове по Малој Азији и Палестини, разапиње „чаробњаке и гатаре“ (страдао и филозоф Сопатрус)….указују на његов троделни верски дух (пагански, заједнички и хришћански), смену насилничког и мирољубивог, доминантан утицај у формирању учења и исповедања хришћанске вере. Са сабора у Никеји не постоје писани црквени акти и та дешавања су извор многих сумњи.

 

Када се томе додају догађаји на другом васељанском сабору, одржаном 381. у организацији Теодосија I Великог, те сумње се повећавају. На том сабору нису учествовали западни епископи а ни папа, иако су га накнадно признали као екуменски. Ту се потврдило Никејско веровање као истинито и тачно тумачење Светог писма, те, ради јасноће, проширен је његов текст (Светог писма) у делу који говори о Светом Духу.

Сумње се састоје у чињеници да се на 1. и 2. васељанском сабору расправљало о улози Светог Духа и коначно обрачунало са аријевцима и другим теолозима који су сматрали Исуса бићем са људским телом и душом, а божанским умом.

Да ли је то Богом дано и одређено или је то одредио свети човек Константин Велики, а да су трагови свему томе уништавани? У каквој је вези проглашавање хришћанства за званичну религију Царства, ако му је, како тврде многи историчари, у то време претила опасност од распада- ради вишенационалне и висеконфесионалне супростављености? Да ли је хришћанство направљено, оваквим какво је данас, због царске и потребе велике царевине? Који плашт је огрнут да би се зајахали толики крсташки ратови и побили толики људи? Шта су чували средњевековни витезови и да ли је неко имао и крије тајну Христовог гроба? Да ли су писања Дана Брауна, само теорије завере за згртање пара? Има ли логике у „истини“ Да Винчијевог кода и Изгубљеног симбола? Да ли су 1. и 2. васељански сабори утврђивали везу Оца, Сина и Духа, или је то прогурано као накнадна памет? Да ли се и чин Васкрснућа морао донети или потврдити на васељанском сабору (мени је логичније да је чињеница)? Шта је са толиким Јеванђељима, који су накнадно пронађени, а ми још не знамо шта у њима пише?

Како да објасним деци, да пре подне верују у Дарвина а по подне и увек у Бога Свевишњега, када су им теорије супростављене? А они у обе морају да верују!?

Да ли човек сме да размишља својом главом, а да се то не протумачи као богохуљење?

Да ли је истина привилегија одређеног броја људи, коју ће они да саопштавају нама, који нисмо „способни“ да је појмимо? Мораш ли се „утрпати“ међу њих да би ту истину досегао-има ли другог пута!? Зашто су се између себе толико изделили, а успут и нас, ако је истина једна?

Подела и раскол скоро увек штети. Јединство је супротан процес и логично је да би требало да доприноси добру. Али, да ли треба да ме буде страх од тога јединства? Зашто да се плашим ако је уједињење добро и узвишени је циљ коме стремимо?

Па од куда долази наш страх, рођени брате?
Да ли ће због тог јединства Светосавље бити черечено?
Има ли Светом Сави места, тамо где нас „желе“ увести после  – пута без алтернативе?
Страх ме брате, да се они уједињују ради себе а не због нас! Или једноставније – Против нас! Хајд` им ти, брате рођени, после свега веруј!

А, рођени брате, највећи страх ме хвата од могућег подметања замке-да се ти и ја после свега, не разумемо!

 

( Радомир Рељић 13.06.2010)

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*