субота, август 19, 2017

Србија какву желим

Шта, у ствари, жели данас један просечан Србин ? Вероватно да га здравље служи, првенствено, а после запослење и радно место. На ово прво просечни Србин може да утиче ако се потруди, али на ово друго врло тешко. Може и на ово друго ако има неку цркавицу па се упусти, уплови, у предузетничке воде.

 

Прочитам скоро негде, ко би се сетио где,  наслов СРБИЈА КАКВУ ЖЕЛИМ .

Леп наслов, тера на размишљање, а буди и неке жеље. Можда је и сугестиван, биће да јесте, нема везе, добро је да покреће човека да се замисли.

Шта , уствари, жели данас један просечан Србин ?

kakvu Srbiju zelim 2

 

Вероватно да га здравље служи, првенствено , а после запослење и радно место. На ово прво просечни Србин може да утиче ако се потруди, али на ово друго врло тешко. Може и на ово друго ако има неку цркавицу па се упусти, уплови, у предузетничке воде. Ако има среће и добар бизнис план може да му се деси и да му нека Банка одобри кредит за мали бизнис. У велики бизнис просечан Србин не може да уђе, јер су сва места попуњена, што од  Динкићевих Јура, што од којекаквих познатих бизнисмена који чврсто држе своје позиције, док не допадну затвора. Тамо их мало пропитују, задрже два три месеца да се Власи не досете зашто су они ту, па их после пусте,  јер није ред да им пропадне бизнис који су крваво основали и разрађивали задњих десетак година. Значи, просечном Србину остаје да се запосли код таквих или да сања радно место у државној администрацији, што је равно добитку премије на ЛОТО-у, јер има пречих, а то су синови и кћерке горе наведених бизнисмена. Они су ту на извору информација, није ред  да тате не знају када ће бити донесени или када ће се мењати поједини прописи и закони, који можда имају великог утицаја на рад татиних фирми.

Просечан Србин излази на изборе желећи да изабере Власт која би остварила бар делић његових жеља и његових надања. Трећина Срба, отприлике, је раскрстила са изборима па се и не труди да своје жеље артикулише кроз изборе. Како они остварују своје жеље и стремљења то само они знају. На њих  политичке партије стално рачунају али изгледа још нису пронашле начин како да их заскоче и да их приведу бирачком месту.

Елем, десе се избори, конституише се власт  и онда почну игре, кухиња се стави у погон и онда почне “демократско“ прекомпоновање власти у општинама и градовима широм Србије. То што је просечан Србин гласао по некој својој жељи, више није важно. Нова коалиција њега очас посла убеди да то ипак није оно што је он желео. Коалиција ипак боље зна шта је он, као просечан Србин, желео. И просечан Србин им верује и не буни се. Власт је ту да мисли за њега и да зна какву он Србију жели.

Просечан Србин воли своју Отаџбину, ако се не варам, сваки њен део. Воли и Косово и Метохију, ипак је то гнездо Србиново, сви су тићи одатле полетели, а неки су и остали свим Србима на понос.

Предходна власт није дозвољавала да се просечан Србин узбуђује због КиМ па је преговарала са Албанцима и ЕУ онако како одговара Албанцима и ЕУ,  а све у циљу чланства у тој ЕУ. Било је доста просечних Срба који су веровали у ту ЕУ, процентуално гледано. Дође нова власт па и она настави као и стара. Преговара, разговара, Премијер је више у Бриселу него код куће. Председник Републике путује около и остварује неке своје снове и колико видим, баш и не зарезује шта мисле о томе просечни Срби. Људи раде свој посао предано, а о томе какву би Србију желео просечан Србин више и не размишљају, немају када. Вероватно нису ни прочитали да је све мање Срба којима је стало до ЕУ, опао проценат на 40%.

Да ли то њих занима ?

gradska vlast na pijaci

 

Не бих рекао, они остварују свој сан и визију Србије. Нису они просечни Срби па да желе просечну, домаћинску, српску Србију. Биће да они остварују Србију по мерилима Ангеле Меркел. Без КиМ, без Војводине, Рашке области и на крају без Срба. Можда на крају остану само Председник, Премијер и чланови њихових партија, таман за под шљиву.

Желео би просечан Србин и боље школство, здравство, културу, путеве, пољопривреду, економију и све оно што мисли да би учинило да Србија изгледа онако како је он жели. Биће и то али када нас приме у ЕУ, јер зашто бисмо се ми сами мучили да остваримо те жеље, нека мало и ЕУ мисли уместо нас. Да ли ће просечан Србин дотле преживети и колики ће бити проценат присталица ЕУ, видећемо.  Онима испод шљиве Меркелова је сигурно дала гаранције.

Ми остали , просечни, можемо само да гледамо као до сада или да учинимо нешто са собом и овом нашом Србијом. Ако ми нећемо, ко ће ?

 

( Зека Поповић )

 

 

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

2 коментара

  1. Comments  Gost   |  среда, 13 фебруар 2013 08:27

    Svaka cast 🙂

  2. Comments  Tom   |  среда, 13 фебруар 2013 11:52

    Ja kao izbeglica želim Srbiju u kojoj ću imati mira, u kojoj će i moje dete moći dobiti posao od koga će moći preživljavati a ne raditi za minimalac koji je bezobrazno nizak, u kojoj ćemo imati više političara od formata a ne „od zla oca i još gore matere“ , u kojoj će Skupština ličiti na parlament a ne na seoski vašar, u kojoj nećemo jesti najskuplju hranu u Evropi, u kojoj ću se moći lečiti kao sav normalan svet i da ne moram imati „svoju sestru“ i „svog doktora“ i da ne moram praviti prečice da bi došao do neke rele3R5Mvantne dijagnostičke procedure, što si mogu obezbediti, naravno, samo ako imam para, da ne moram kao teški hronični bolesnik tražiti sponzore po svetu uz opasne uslove po zdravlje, da ne moram prihavatiti osudu na smrt kada zbog skupih lekova ne budem mogao da bolest držim pod kontrolom……..

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*