субота, децембар 16, 2017

Велигден

И ево! Велигден је у авлији, у кући, на сокаку. Петао је давно објавио дан. Сви петлови у селу. Њихов глас у плавило небесно се подигао, и са плавилом и сунцем на село спустио, на поља, Мораву и брда. Све се живо усправило и узрадовало. „Ајде, брго! Брго се испљýскај, па под крушку!“ А под крушком – љуљашке. Изнад њих њишкају се корпице од врбовог прућа, плетиво брижно дедино, и у њима, у слами, знамо, црвено јаје. Деда нас осмехом поздравља, скида корпице с крушке и пружа нам их. Радосне очи руку кликтајем грабе весело црвено јаје.

 

 

uskrsnja jaja...

 

„Деца, ајде! Јутре је Велигден!“ из авлије зове бабин глас.

Авлија широка, вршидбена, бела.

Почињемо од дна високих басамака и подрумског прага. Колоплет дршки, бабиним срцем израђен, милује руке наше, а радилице, замасима ћарлијања, скупљају ретке иверке по авлији. Метемо авлију. Из куће бије чистота до главнога пута, који дугачком дужином својом ниже село. Прозори се цакле на вечерњем предсвечаном сунцу.

Сутра је Велигден!

„Не итајте, убаво да је. Такóј!  Авлија да дочéка гости.“
Сунце трепти у врховима воћњака, који се благо успиње у свом горњем крају. А воћњак са кућом насупрот себе – која је сва у прозорима на југ, и помоћном зградицом са огњиштем, „кућом“, – наслоњеном на њу, кућу, амбарем и благуном, баштом и јабукама у низу по њеној средини, и кошем, и дуњама и орасима по ивицама – с десне и доње своје стране, портом, „племњом“, стајом, капиџиком – с леве, и кратким воћњаком и бунаром иза куће – гради оквир авлијски. Из прозора куће излива се сунце у угао што спаја споредни са главним путем који су две стране, десна и чеона, лепог сеоског имања.

bunar, kuca..avlija
Меко мукање крава поздравља деду који са нарамком сена опет улази у шталу, певац ваби кокошке, свињче грче. Шарко поскакује и лаје.
„Још малко, па готóво!  Јутре је голéм дьн!  Мора да је чисто.“
И ево! Велигден је у авлији, у кући, на сокаку. Петао је давно објавио дан. Сви петлови у селу. Њихов глас у плавило небесно се подигао, и са плавилом и сунцем на село спустио, на поља, Мораву и брда. Све се живо усправило и узрадовало.

„Ајде, брго! Брго се испљýскај, па под крушку!“
А под крушком – љуљашке. Изнад њих њишкају се корпице од врбовог прућа, плетиво брижно дедино, и у њима, у слами, знамо, црвено јаје. Деда нас осмехом поздравља, скида корпице с крушке и пружа нам их.

crveno jaje u korpici...
Радосне очи руку кликтајем грабе весело црвено јаје.
У ново и светло обучене, у хаљинице што нам их је мајка сашила за овај дан, и које лепршају око ножица, нас две, сестра и ја, заузимамо своје љуљашке прекривене шареним вуненим струкама. Заваљујемо се са јајетом у џепу, посебно кројеним за овај дан, од струка, и љуљамо се, љуљамо, љуљамо…

Мајка се враћа из Цркве која је изван села. Грли нас. Љуби. Радујемо се. Па опет у љуљашке!
„Подручьк, деца!“
А нас понело је срце пуно, па носи, носи – од неба до земље, од неба до земље па до неба, до неба, до неба! Лете љуљашке, све љуљашке у селу, жагор грли ведру ведрину, срце – срећом од среће надошле…

„Еј, деца!  Олади се баница!“

TRPEZA BANICA...

 

А баница! Баница мирише, мирише, и злати се као поље златно пред жетву. Окупљамо се око трпезе, ускршњим јајима освечањене. На троношцима, укруг.
„Велигден је, польк.  Поље нé не чека.“
И једемо. Полако, у миру, свечано. Мајка нас нутка најбољим комадима свега јела.

Опет смо у авлији. Под крушком жетвaрком. Зеленило одасвуд бије, и шушти у бехару сунце. Из кућа и авлија дан ускршњи се подигао, па дрхти у срцу сваком.
„Е, деца, деца!“  благим погледом нас милује наша добра баба Олга устајући са троношца, који је подаље од крушке, да сретне госте који стижу, синове, из далека. Нежна, танка и права, безмало, осамдесетогодишњакиња.
„Јовáне, кудé си?!  Влада, Добри, Урош!  И Воја и Живко само што нeсу дошли!“

Данас нема ни бабе ни дединих топлих очију. Зацакле само плавилом, и једне и друге, у тренуцима кад ме љуљају неспоразуми са животом, и оду. (1988)

Велигден, Ратаје код Врања, Морава, село, баба, деда, мајка, деца, петао, авлија, црвено јаје, васкрсење

 

(Веселинка Стојковић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*