четвртак, октобар 19, 2017

Зорица Сентић је данас са пуним срцем у својој Србијици

Школске библиотеке и школска дворишта и треба да буду најлепша и најпријатнија места, средишта дечје среће, дечјих окупљања, дечјих игара. Учење, дружење и забава – све на једноме месту – има ли ишта веће од тога за децу, за њихов раст, за њихов развој? За село? За будућност?

ОШ  "Доситеј Обрадовић"  Свође

ОШ „Доситеј Обрадовић“ Свође

 

Дан Зорице Сентић у Свођу код Власотинца
Свође, ОШ „Доситеј Обрадовић“
14. јун 2013. године

Драги Свођани,
Драги Доситејевци,

Живот вам је одредио најлепше место на планети: таквог зеленила, такве снаге живота, таквог бујања и таквог видокруга – нигде нема. И таквих људи, као што сте ви. Још да се живот потруди да буде деце, да школа буде пуна ђака, још да се деси да схватимо какво благо остављамо зарад градске гужве и вреве и зарад белосветских лутања.

zajednicka fotografija za uspomenu...



Усуд је да нам у свет иду, али да нам се из света и враћају људи.
Песникиња Зорица Сентић, позната и препознатљива широм планете, диван човек пре свега, видевши бели свет, схватила је да је срећа тамо одакле смо. Разумела је и да је српском селу потребна обнова, будући и да је сама потекла из села („малог села Левосоја“, како уме да каже, општина Бујановац), и да Србије без села и нема. А како би се са обновом започело – него са књигом. Данас се у селу, у вашем Свођу – дивног ли имена! поред радости књиге, поред дарујмо речи – Зоричиног наума и дела, одвија још једна радост – још један наум њен и дело њено – заједничко: радост уређеног школског дворишта за дечја дружења и дечје игре.

igraliste...

 

Свође је данас центар радости, захваљујући вама, драги Доситејевци, вашој доброј професорки Данијели Станковић, захваљујући човеку моћног срца и непресушне снаге – Зорици Сентић, захваљујући господину Драгољубу Каличанину и његовом предузећу за уређивање дечјих кутака. Уредили сте двориште деци и селу за радост, добрим људима за углед, и с правом уприличили ову велику свечаност духа и дружења. Удружене снаге могу много, то се и данас показује.

Свође је данас пример другим селима, другим школама.
Школске библиотеке и школска дворишта и треба да буду најлепша и најпријатнија места, средишта дечје среће, дечјих окупљања, дечјих игара. Учење, дружење и забава – све на једноме месту – има ли ишта веће од тога за децу, за њихов раст, за њихов развој? За село? За будућност?

Зорица Сентић и Данијела Станковић у школској библиотеци

Зорица Сентић и Данијела Станковић у школској библиотеци



Свође је овога 14. јуна 2013. године центар дечје велике среће.
Овај дан је, помоћи ћете ми – ? – и историјски датум овога краја. Данас је Дан давалаштва крви у свету. Данас је и Дан духовности, дан великог Јустина Поповића – преподобног оца Врањског и Ћелијског.
Данас је дан Зорице Сентић у вашем Свођу.
Данас је ваш дан.
Зорица Сентић је данас најсрећнији човек на свету – са вама. Остварује јој се сан о срећном селу, о срећној сеоској школи, срећној деци, срећним наставницима, срећним родитељима. О срећној будућој Србији. А дрво које је засадила у вашем дворишту, драги Доситејевци, у срцу вашега села, вашега краја, пружиће се својом искром да вас све загрли и чува, читаво село и читав крај, као што вас њене руке грле и воле данас и увек.

Зорица Сентић је данас са пуним срцем у својој Србијици.
Поздравчиће и пољупчиће и осмех шаље и данас свој деци своје Србије и свој деци света. „Пустите ме да порастем“ – за вас, за сву децу света пева. И песме које ће вас чекати да порастете.

Добри сте људи, драги Доситејевци. Добри васпитачи, добри домаћини. Добра деца, добри родитељи. Добро село. Добар крај ове наше дивне Србије.
Данас је била срећа бити са вама. Хвала вам за ту срећу. Посебно за срећу сусрета са вама, децо. Дечице драга! Гледала сам вас на љуљашкама, на клацкалици, на тобогану, у зеленој и светлој лепоти школског дворишта. Слушала сам ваше усхите. И дан је данас са својим сунцем био радостан, усхитан, срећан, велики! Са вама!
Гледала сам вас пред школом.

 

Ученици и наставници очекују госте

Ученици и наставници очекују госте

Боже, какав дар! – помислила сам, загрцнула сам се од среће када сам вас угледала у доласку – у сунцу, у светлости дана, у радозналости, у срећи, у нежности срца, у љупкости очију – пред школом, пред капијом – поређане, у дочеку, у гостопримству, у домаћинлуку. Са својим учитељима.

Добродошлица уз погачу, со, ракију и јабуке

Добродошлица уз погачу, со, ракију и јабуке

 

Ни име не бих умела да вам кажем да сте ме питали, таква је моја радост била. Отуда, децо моја, и моја грцава песма „Мој тата“ коју сте ви већ и знали, и ви ћете ми због тога и опростити. У велики чвор се стегло мојих 30 година рада са децом, у исто време и разастрло свуда около мене.
У учионицама сам вас гледала, у библиотеци, у благоваоници, по ходницима простране школске зграде – а вас мало! (27 ученика у свим разредима и са истуреним одељењима, према списку који сам пронашла на Сајту Школе) – обишла сам сва ваша места, оба дворишта. Завирила сам у путеве и путељке којима стижете у школу и којима се враћате из школе. У кутиће вашега села, ваших села, ваших дворишта и игралишта. И радних ваших обавеза. Сеоска деца раде чим проходају. У шумарке и потоке околне и висове и травнате заравни. У птице и веверице. У светлости сунца и ноћних небеских шетача.
Гледала сам вас док сте примали књиге, узимали их у своје беле ручице, на груди.

Песникиња из Врања, Веселинка Стојковић, поклања деци књиге

Песникиња из Врања, Веселинка Стојковић, поклања деци књиге

 

Гледала сам у ваше широке и топле очи. У ваша срца. У ваше захвалности. У ваше осмехе. У ваше бистре речи. У ваше подигнуте ручице с књигама. И нека једно од вас завири у књигу коју сте данас добили, радост је, а завирићете, знам – сви, макар из обичне радозналости, после велике игре у дворишту које је сада најрадосније ваше. После овог великог свечаног дана са вашом Зорицом Сентић. И нека вам, децо драга, сви наредни дани буду велики и свечани. Ваши. Само ваши!

Драги Свођани,
Драги Доситејевци,

Живот вам је одредио најлепше место на планети, срце ми каже: таквог зеленила, такве лепоте, таквог богатства – такве снаге живота – вода и шума и плавога неба и светлога сунца и ноћнога мира, сигурно – нигде нема. И таквих људи, као што сте ви. Чувајте своје Свође! Чувајте своја села. Шуме своје и воде. Своје небо.

Све вас срдачно поздрављам!
Са поштовањем и захвалношћу за дарове гостопримства, за дарове дечјих радости и усхита, за дарове сунца и неба,

Са поштовањем и захвалношћу вашој Зорици Сентић,
Са радошћу срца,

Веселинка Стојковић

 

MOJ TATA
Moj тата је двометраш,
Као какав кошаркаш.
Фудбал нам је игра права,
Ал’ га често боли глава
Од голова што их прима
Од делије свога сина.Данас тако, сутра тако,
Није му, није лако.
А ни мени, богме, лако није
Од фудбала тате делије,
Само кад би, кад би знао тата,
Колико волим да имам брата.И сестрицу, што да не,
У старости да не брине.
С њом бих љуљашку делио,
До неба се веселио,
Само кад би, кад би знао тата,
Имао бих и сестру и брата.

Веселинка Стојковић

 

( Остале фотографије са овог лепог дружења погледајте ОВДЕ )

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*