четвртак, октобар 19, 2017

Зорица у Нишу

Те среде, 13. јуна отпутовао сам у град цара Константина, Стевана Сремца, Бранка Миљковића… У град многих великана, у Ниш. Отишао сам да се сретнем и да будем са Зорицом Сентић, женом која живи у речима и која ДАРУЈЕ РЕЧ. Отишао сам на велику светковину, на празник речи и књига, на Зоричину промоцију, одлепршао да и ја подарим реч заједно са Зорицом, заједно са посетиоцима у нишком Културном центру. А замислите, Зорицу сам познавао само са интернета, са њом сам пуно «разговарао» порукама, да би ми се тог прелепог дана на само стотинак километара од мог завичаја отворили дланови и срце дивне списатељице, свестране уметнице и драгог човека. А она таква, тиха, а мудра, паметна, а лепа, шармантна и драга, дочекала ме је раширених руку и разбокореног срца, у једном кафићу надомак хотела у коме је одсела. А дошла је из Француске на ЈУГ ЈУГА њене  и наше драге Србије да се мало одмори и да у Нишу и сутрадан у Сврљигу подари своју топлу и мелемну душу свима нама. Дружење смо наставили на књижевној вечери на којој је Зорица своје стихове и прозу говорила на српском, француском и одједном, гле лепог ли изненађења, и на језику свог завичаја, на дијалекту.

Зорица мисли и пише на два језика: на француском и српском. Српски је почела да учи, како сама каже, пре пет година, али то јој не смета да гради поетско-прозну грађевину којој се треба дивити, коју морамо откривати, читати и само читати. Јака је њена РЕЧ, мудра, њени су текстови ПЕСМЕ КОЈЕ ХОДАЈУ. Њена Песма је овенчана Слика, овако како Зорица пише, нико не уме да пише. А о томе колико је Зорица помогла деци и људима Србије у сакупљању и даривању књига, како би свако село у Србији имало своју библиотеку, излишно је овде говорити. О томе су говорили и писали многи мудрији и паметнији од моје маленкости која се само диви великој доброти, љубави и енергији које извиру из Зоричине душе. Ова жена уме само да ВОЛИ, она за мржњу не зна. Сувишно је овде рећи и то којим се још уметничким пословима бави ова племенита и драга жена, опет је о томе много речено и писано. Треба само напоменути: Зорица је геније који може својом љубављу и лепотом све да озари. Јер Зорица је «између живети и умрети – решила писати». А она то заиста уме, када се родила Бог је према њој био издашан, даривао јој је велики дар и таленат. Али не би њене књиге биле БИСЕР-КЊИГЕ, да Зорица нема и велико животно искуство, искуство без кога не би настала песма, модна креација, вајарско дело…

Када се Зоричина промоција завршила и онда када су дародавци поклонили  књиге за ДАРУЈМО РЕЧ, Зорица је великодушно поклањањала СЕБЕ и своје књиге, СВОЈУ РЕЧ. На свакој књизи написала је другачију посвету, а њене посвете су чиста ПОЕЗИЈА, она коју уме само једна једина ЗОРИЦА СЕНТИЋ  да мисли и да пише. ДА ПЕВА… Да, Зорица пева ПОЕЗИЈУ ДУШЕ својим гласом који може да исцели попут бистре воде којом  давно, давно, гасисмо жеђ…  И није случајно што је моја маленкост, још док је Зорицу познавала само са интернета, овој ДАМИ СВЕТА И СВИХ СВЕТОВА поклонио прегршт својих стихова, циклус песама. Овде дарујем само пар стихова, остали ће, као и ови, бити у мојој новој књизи:
зорице
ластавице
ти можеш свет
да прелетиш
ране да извидаш
осмех и речи
да подариш
и да поново
благословена
на земљу завичаја
клекнеш
и да је
врелим пољупцем
нахраниш  

Подарила нам је Зорица те вечери књиге, љубав и душу своју. Подарила нам је осмехе и СРЦЕ… А моје је куцало неким прелепим откуцајима, јер је примило све што се од Зорице могло примити. Поздравили смо се као да се читав век знамо, оставио сам је спокојну и задовољну да се одмори и окрепи за  сутрашњу РЕЧ у Сврљигу. Ја одох, као и НАША – МОЈА Зорица у песму, у САН…

(Живко АВРАМОВИЋ)


Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*