subota, avgust 24, 2019

Dečak u opancima od kamionske gume

Radovan Milanović Duci iz Rajkinca nadomak Jagodine život u Srbiji pamti samo po velikoj bedi. Beli hleb i sutlijaš, prvi slatkiš u svom životu, probao je tek u četvrtom razredu osnovne škole, kada je dobijao užinu u susednom selu Duboka. Zbog toga što je više bilo noći kada je legao gladan nego sit, upisao je mesarski zanat u jagodinskoj klanici Juhor.

U kući nisu imali ni uljanu lampu, već bi palili krpu natopljenu mašću da bi uveče osvetljavali sobu. Progovorio je tek u petoj godini, jer su njegova majka Darinka i otac Života bili gluvonemi. Naučio je da priča tek kada su se brat Milovan i sestra Milosija vratili iz doma, gde ih je država poslala zato što su im roditelji bili siromašni.

Radovan, koji danas ima 67 godina, predanim i poštenim radom zaradio je mnogo. Pored velelepne kuće u Eđaksu nadomak

Porodična kuća u blizini Toronta

Toronta, napravio je i uspešnu firmu Elitemeat. Kada je otišao u penziju, firmu je predao sinovima Dejanu i Saši, koji su firmi dodali i „D&S production“. Fabrika ima 50 radnika.

Nadnica i proja

– Moji roditelji su bili gluvonemi. Nikada mi nisu rekli da me vole, nikada me nisu odveli u školu. Sve sam morao sam. Sporazumevali smo se rukama. Nismo znali jezik gluvonemih, već smo sami određivali pokrete za svaki pojam. Kad bih legao da spavam, majka je imala običaj da mi stavi ruku na usta da bi videla da li dišem. Dodirivala bi mi kapke da vidi da li plačem.

– Živeli smo od poljoprivrede, ali smo imali lošu zemlju i bili smo najsiromašniji u selu. Majka i otac su nadničili, ali su umesto novca dobijali brašno i poljoprivredne proizvode. Pamtim samo bedu. Jeli smo žutu proju, krompir i pasulj. Druga deca su imala mleko, sir, meso… Ja sam to jeo samo kada bih odlazio kod babe Stake u Krušar. Tu hranu sam morao da zaslužim tako što bih po čitav dan čuvao ovce. Više je bilo noći kada sam legao gladan nego sit. Jedva sam čekao leto da bih mogao da jedem voće, paradajz i krastavce. Zato i dan-danas volim da jedem zeleno i tvrdo voće.

Dva puta godišnje smo od Crvenog krsta dobijali pakete sa hranom, ali bismo sve brzo pojeli. Nosio sam svinjske i opanke od kamionske gume. Odozdo je bila spoljašna, a do noge unutrašnja guma. Leti sam više hodao bos, a zimi je u njima bilo mnogo hladno, jer je napred ulazilo blato, koje je hladilo nogu, a toplota je izlazila sa zadnje strane opanaka. Pošto je guma bila jako kruta, pojela bi čarapu za tri dana.

– Majka je noću često ustajala da bi ložila šporet. Palila bi krpu natopljenu mašću, a tek k asnije smo mogli da sebi priuštimo lampu na ulje, takozvani čučavac. Progovorio sam tek u petoj godini, jer su se tada brat Milovan i sestra Milosija vratili iz doma. Sa drugom decom se nisam družio, jer nisu htela da dolaze kod gluvonemih ljudi. Nemam nijednu fotografiju iz tog perioda, jer roditelji nisu imali para da kupe ni grupne fotografije iz školskih dana. Prva fotografija mi je sa zanata. Prve cipele kupio sam kad sam odlazio u vojsku…

– Od četvrtog do osmog razreda školu sam pohađao u susednom selu Duboka, udaljenom oko četiri kilometra od Rajkinca. Morao sam da pešačim. Imao sam tablicu koju mi je neko poklonio. Ali, ona je bila sva izgrebana, jer je neko po njoj pisao ekserom. Nisam uvek imao ni kredu da pišem po njoj. A i kada bih napisao nešto, deca iz imućnijih porodica bi mi to obrisala. Žive muke! Ali, bio sam dobar đak. Tada sam prvi put jeo sutlijaš i beli hleb, jer smo to dobijali za užinu.

Mesar zbog salame

– Pošto sam bio vrlo dobar učenik, mogao sam da biram zanat. Tada su Fabrika kablova i Jagodinska pivara bile dobre fabrike, a radnici odlično plaćeni. Ali, kada sam bio na praksi u klanici Juhor i kada su nam dali tirolsku salamu, opredelio sam se za mesarski znat. Kada sam dobio gumene čizme, bio sam toliko srećan da ne umem da vam opišem. Svake godine sam dobijao nove. Toliko sam ih voleo da sam ih nosio i kada bih išao kući, iako to nisam smeo.

Najvažnije je bilo da tamo nikada nisam bio gladan. Zbog toga mi nije bilo teško da putujem iz sela. Pešačio bih tri kilometra do sela Laništa, odakle bih do grada putovao vozom. Kako je on polazio u pet izjutra, od kuće sam morao da krenem u pola tri. Najteže je bilo zimi, jer smo bukvalno hodali po santama leda. Zanat sam završio 1965. godine, a u Juhoru se zaposlio čim sam se vratio sa odsluženja vojnog roka.
– Iako sam već bio momak, devojke su me izbegavale, jer sam bio siromašan. To mi je mnogo teško padalo. Ali, kada sam sa četvoricom drugara našao stan u Jagodini, moj život je postao druga priča.

U džepu 25 dolara

– U jagodinskoj klanici radio sam samo šest meseci, jer sam rešio da odem u inostranstvo. Nisam imao šta da izgubim. Nisam imao ni kuću, ni kućište. Moj pokojni ujak Radosav Pantić, rodom iz Krušara, radio je u Kanadi. Ali, kako mi je rekao da prvo moram da odem u neku evropsku zemlju, oktobra 1967. otišao sam u Francusku. Godinu dana kasnije stigao sam u Kanadu sa samo 25 dolara u džepu. Stigao sam u subotu, a u ponedeljak sam počeo da radim, jer sam već dugovao 220 dolara za avionsku kartu. Znači, čim sam došao, bio sam u „rupi“. Kod ujaka sam stanovao dve godine. Za šest dana rada zarađivao sam 50 dolara. Pet dolara sam plaćao tramvaj, 10 dolara sam ujaku plaćao stan i hranu, a 35 sam ostavljao na bankovni račun.

– Zaposlio sam se kao mesar kod jednog Mađara. Godinu dana kasnije počeo sam da radim kod Slovenca, koji je nekada takođe radio u Juhoru. Godine 1970. upoznao sam suprugu Ljubicu i ubrzo smo počeli da živimo zajedno. To je već bila druga priča, jer smo sa dve plate mogli lepo da živimo. Dve godine kasnije kupili smo kuću za 25.000 dolara. Prodao sam je godinu dana kasnije i zaradio 5.000 dolara. Posle četiri godine, 1973. godine, kupili smo kuću sa radnjom i otvorili našu firmu Juhor, prvu srpsku mesarsku radnju u Torontu. Imali smo neke srpske proizvode, a najviše smo radili naše suhomesnate proizvode. Iz godine u godinu proširivali smo delatnost. Posle 15 godina rešili smo da radimo samo na veliko, odnosno da mesom snabdevamo samo restorane, hotele, bolnice i druge institucije. Pre desetak godina posao smo predali sinovima. Poslujemo jako dobro i zapošljavamo 50 radnika.

Srpski ajvar

– U domovinu, koju pamtim samo po siromaštvu, prvi put sam došao 1977. godine. I to poslom. Počeo sam da sarađujem sa našim firmama. Uvozio sam vodu „knjaz Miloš“, testeninu iz jagodinskog Žitomlina, iz ćuprijske Ravanice uvozio sam slatkiše, a ajvar iz požarevačke firme Voće produkt. Uvezene proizvode nisam samo prodavao u svojoj radnji, već i vlasnicima drugih firmi. Uglavnom Slovencima i Hrvatima.

– Za razliku od detinjstva, tada su svi hteli da me vide. Odlazili smo u restorane i kućne posete. Nisam hteo da budem kao oni. Bio sam bolji, jer sam želeo da im pokažem kako je trebalo da ophode prema meni. Oni koji su me ranije odbacivali, pa čak i maltretirali, osećali su se malo neprijatno, ali niko od njih se nije izvinio za svoje nekadašnje ponašanje.

Detinjstvo u bedi: Radovan Milanović Duci

Danas sam jako zadovoljan i srećan čovek. Stekao sam imetak, a sinove sam oženio Srpkinjama, pa slave našu krsnu slavu. Zbog toga mi mnogi zavide u Kanadi. Srećan sam i što imam unučad i što sada kada smo u penziji češće možemo da dolazimo u Srbiju. Sa suprugom Ljubicom sam proputovao veći deo sveta. Bili smo u Kostarici, šest-sedam puta u Meksiku, pet-šest puta u Dominikanskoj Republici, 14 puta u Kubi… Voleo bih da vidim Australiju, jer jedino tamo nismo bili.

Ukrali i ćebad

– Dok sam bio mlađi, samo sam razmišljao kako da zaradim što više novca. Nisam mogao da ostavim posao, ni malu decu, pa nisam dolazio u rodni kraj. Kako sam stario, sve sam više želeo da obiđem zavičaj. Kako je našu porodičnu kuću prodao brat, a u međuvremenu je neko srušio, u Rajkincu sam kupio kuću 1998. godine. Sa Ljubicom sam je preuredio, a zasadili smo i vinograd, baštu i voćnjak. Od 2000. godine dolazimo svake godine. Nažalost, prošle godine su nam obili kuću i odneli sve što su mogli. Čak i ćebad!

Kuća u Srbiji

 

Raštrkani po svetu

– Ljubica i ja imamo sinove Dejana i Sašu. Dejan je oženjen Natalijom sa kojom ima sina Nikolu i ćerku Milu. Mlađi sin Saša i njegova supruga Sanja imaju sinove Stefana i Aleksandra. I oni žive u Eđaksu, predgrađu Toronta. Moja sestra Milosija, koja je umrla pre dva meseca, tri decenije je radila u Francuskoj. Ljubičina sestra Stanojka živi u Beču…

Otac nije čuo voz
– Moj otac Života poginuo je 1966. godine dok sam bio na odsluženju vojnog roka. Išao je po šinama, a pošto nije čuo voz, on ga je pregazio. Majka je neko vreme bila kod nas i čuvala nam je decu. Bilo mi je mnogo drago što sam mogao da joj priuštim mnogo toga što nije imala i što ona nama nije mogla da pruži. Ne zato što nije htela, već zato što nije mogla. Umrla je 1979. godine.


Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*