четвртак, децембар 14, 2017

Није моје, него наше

Молим све добронамерне људе у матици и расејању, као и српске информативне портале, да такође објаве овај допис. Што се више заинтересованих јави, имаћемо више основа да верујемо да ће међу њима бити оних који ће урадити много што је у интересу Србији и Републици Српској и њиховим грађанима, нашим рођацима. А биће и нас који ћемо им у томе помоћи – колико можемо.

 

 

Да не дужим, него кратко да напишем шта ми је на срцу, ако се о овој теми може кратко писати:

На територијама бивше Југославије извршени су многи злочина над српским цивилима, девојкама, женама, старицама и старцими као и деци… О томе свет ћути. Али из неких непознатих разлога, а појединцима познатим, званична Србија и Република Српска ћуте такође, јер не чине ни десети део колико би могле да би свет сазнао истину. Учинак власти није ни у границама морала и законске обавезе државе према њеним грађанима, и живима и мртвима.

Докази о злочинима над Србима су небројани. Стотине хиљада докумената се налазе по архивама званиних институција у Србији и у Републици Српској. Велики број фотографија и видео снимака чами по фијокама учесника рата и показују се понекад познаницима, углавном Србима. Изузетно ретко (скоро никада) те документе показујемо Хрватима, Муслиманима или косовским Албанцима. Бар колико да и они својим очима виде да су припадници њихових народа прогањали, силовали, мучили и клали оне за које деценијама свет говори као јединим злочинцима на Балкану.

 

 

Ћутати о томе је грех! Велики је грех према мртвима, којима је сунчев зрак, светлост и топлота живота, док су их клали и на друге бестијалне начине убијали, нестајао и прелазио у хладну и вечну таму. Грех је да истина о онима – којима је, у ужасним мукама, последњи бљесак био осмех њихове деце, браће, сестара – или пејсаж неке ливаде у неком српском селу – остане у мрачним фијокама чији су власници Срби. Можда у приватним регалима, или и у архивама неких институција, није битно; јер је трагично да истину о српском страдању држе сакривену они, који би морали да ту истину презентују свету.

Немојте да заборавимо и неопростив грех медија, оних медија које су понекад, ради тиража или да би могли да кажу „ми смо о томе писали, или говорили“; а те људске трагедије користили су по потреби и на „одређено време“, искључиво за домаћу употребу и јавност… О томе ћу писати неком другом приликом.

Неопростиви су разлози медијски неозбиљног (не)информисања, које је често срачунато на спречавање озбиљних покушаја да се свет обавести професионално, организовано и истинито о дешавањима и злочинима над свим народима  на овом простору, што би првенствено било у интересу Србије и Републике Српске. Поједини медији и политичари у Србији су омогућили да се много крвавог новца (милиони долара) плати неким, како их медији скоро две деценије представљају у јавности, „патриотским и демократским организацијама дијаспоре, корисним за Србију“. Никакву корист намучена Србија од тога није осетила, а ни видела. Милиони долара нестали су попут шарених лажа, балона са хелијумом, који се свесно пусте да одлете у неповрат… А када се та слика заборави, онда хајде „Јово наново“!? О овоме ћу, такође, писати опширније…

Прве написане речи у овом тексту су биле: „Да не дужим…“. Слагао сам вас, али не намерно. Повукао ме осећај безграничне туге коју осећам деценијама, осећај беспомоћности да променимо оно што не би требало да дозволимо да буде овако како јесте. То јесте, да кажемо свету, да народ коме већина вас који читате ове редове припадате, као и ја који сам их написао, није такав каквим га описују, а још мање да је цео наш народ као што су неки појединци, живи или мртви!

Интернет сваким даном постаје све моћније средство за пренос информација. Све наведено може се учинити доступно јавности путем Интернета, који ће у скорој будућности бити примарни, а у неким деловима света и једини извор информација. За сваку тему, па и за поједине људе, медије или дешавања, постоје портали који могу бити од користи свима. И онима међу које се одавно уселила туга и безнадежност, али и онима којима срце и људскост налажу да саосећају и остану солидарни са својим народом у невољи.

Интернет портали:

www.dostabre.eu , www.nekorektno.net , www.ortodoxa.eu, www.serbiandiaspora.euwww.srpskadijapora.org , www.trothaboutserbs.info, www.notgenocide.info , www.killedserbsincroatia.info, www.killedserbsinkosovo.info , www.killedserbsinbosnia.info, www.killedserbsinsarajevo.info

Горе наведени портали су мањи део од преко 40 интернет страница, које сам закупио (у веровању да ће бити од користи српским нараштајима) и који су активни. Сви су плаћени унапред, у различитим временским периодима, од једне до 5 година. Величина простора на порталима је у распону од пет до шездесет гигабајта (5 – 60 GB) што није мали простор.

Колико вас зна да је у Сарајеву – који је у свету познат по „гранатирању муслиманског становништва“ у периоду између 1992–1995. године – у истом том периоду убијено 3290 српских цивила?! Убијено их је и више, али до данашњег дана ово је број оних убијених који су идентификовани, у институцијама обрађених, дакле, доказаних жртава. Већина међу тим српским женама, старима и децом је убијена на крајње бестијалан начин, хладним оружјем – а свет о томе нема никаквих сазнања?!! Због тога сам поред портала www.killedserbsinbosnia.info  отворио посебан портал www.killedserbsinsarajevo.info. Зар убијања недужне српске деце, пред којима је био живот, српских жена које би рађале нову српску младост, зар то није у симбиози формулације геноцида? Или су геноцид, који не сме да се доводи у питање, само убијени и до зуба наоружаних муслимаски ратници из Сребренице?

У приложеној фотографији поред имена портала, крстићем са леве стране су обележени портали које хоћу да вам поклоним. Али овог пута нећу себи дозволити да буде као што се десило са временом и хиљаде прелетелих, или колима предјених километара, да би се састајали са српским организацијама и људима у Европи, са циљем оснивања Националног савета српског расејања (НССР). Они којима сам највише веровао, истовремено су се својски трудили да од НССР не буде ништа. Слично је било и са неким људима у Србији, којима сам такодје веровао, и са којима сам основао Асоцијацију за истину о Србима (ИОС) а од њих после оснивања ни неке одговорности ни рада.

Ове портале дајем, не продајем, него их дајем без икакве надокнаде, што наглашавам само да се зли језици не би преварили и говорили наопако, као шти имају обичај. Дакле дајем их или институцијама у Србији и Републици Српској, или организацијама у матицама или у расејању, групама градјана или приватним особама. Даћу их онима који имају визију, који и хоће и могу да ураде за наш народ оно што је корисно, оно што бих ја хтео, али што више не могу. Потребно је да сви заинтересовани доставе на маил адресу janic@telia.com предлог и опис о томе шта би радили са порталом, за који мисле да га баш њима препустим…

Поред закупљених Интернет портала, имам такође велику Архиву, која је, по процени и речима главног уредника једног од два најтиражнија дневна листа у Шведској, „од непроцењиве историјске вредности за српски народ“. 

Архива је на више од 2 000 ДВД-а и хард диксковима:

3 диска од 3 TB, 4 диска од 2 TB, 21 диск од 1 TB, 1 диск од 750 GB,  6 дискова од 640 GB,  14 дискова од 500 GB

Чим будем имао снаге и времена, написаћу шта све има у тој архиви, која обухвата период од распада бивше Југославије до данас, даке више од две деценије. Ова дигитализована архива може одмах да се преузме у Београду, а евентуално заинтересоване институције, професори, књижевници, студенти, или групе студената, могу такодје да на маил адресе janic@telia.com доставе њихову заинтересованост и опис како мисле да би ови видео и аудио записи, као и други документи, могли да користе за боље сутра нашег народа. Наше деце и деце њихове деце…

 

П.С.

Молим све добронамерне људе у матици и расејању, као и српске информативне портале, да такође објаве овај допис. Што се више заинтересованих јави, имаћемо више основа да верујемо да ће међу њима бити оних који ће урадити много што је у интересу Србији и Републици Српској и њиховим грађанима, нашим рођацима. А биће и нас који ћемо им у томе помоћи – колико можемо.

 

(Никола ЈАНИЋ, КОРЕНИ – ЛИСТ СРБА У РАСЕЈАЊУ)

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*