subota, jul 20, 2019

Nije moje, nego naše

Molim sve dobronamerne ljude u matici i rasejanju, kao i srpske informativne portale, da takođe objave ovaj dopis. Što se više zainteresovanih javi, imaćemo više osnova da verujemo da će među njima biti onih koji će uraditi mnogo što je u interesu Srbiji i Republici Srpskoj i njihovim građanima, našim rođacima. A biće i nas koji ćemo im u tome pomoći – koliko možemo.

 

 

Da ne dužim, nego kratko da napišem šta mi je na srcu, ako se o ovoj temi može kratko pisati:

Na teritorijama bivše Jugoslavije izvršeni su mnogi zločina nad srpskim civilima, devojkama, ženama, staricama i starcimi kao i deci… O tome svet ćuti. Ali iz nekih nepoznatih razloga, a pojedincima poznatim, zvanična Srbija i Republika Srpska ćute takođe, jer ne čine ni deseti deo koliko bi mogle da bi svet saznao istinu. Učinak vlasti nije ni u granicama morala i zakonske obaveze države prema njenim građanima, i živima i mrtvima.

Dokazi o zločinima nad Srbima su nebrojani. Stotine hiljada dokumenata se nalaze po arhivama zvaninih institucija u Srbiji i u Republici Srpskoj. Veliki broj fotografija i video snimaka čami po fijokama učesnika rata i pokazuju se ponekad poznanicima, uglavnom Srbima. Izuzetno retko (skoro nikada) te dokumente pokazujemo Hrvatima, Muslimanima ili kosovskim Albancima. Bar koliko da i oni svojim očima vide da su pripadnici njihovih naroda proganjali, silovali, mučili i klali one za koje decenijama svet govori kao jedinim zločincima na Balkanu.

 

 

Ćutati o tome je greh! Veliki je greh prema mrtvima, kojima je sunčev zrak, svetlost i toplota života, dok su ih klali i na druge bestijalne načine ubijali, nestajao i prelazio u hladnu i večnu tamu. Greh je da istina o onima – kojima je, u užasnim mukama, poslednji bljesak bio osmeh njihove dece, braće, sestara – ili pejsaž neke livade u nekom srpskom selu – ostane u mračnim fijokama čiji su vlasnici Srbi. Možda u privatnim regalima, ili i u arhivama nekih institucija, nije bitno; jer je tragično da istinu o srpskom stradanju drže sakrivenu oni, koji bi morali da tu istinu prezentuju svetu.

Nemojte da zaboravimo i neoprostiv greh medija, onih medija koje su ponekad, radi tiraža ili da bi mogli da kažu „mi smo o tome pisali, ili govorili“; a te ljudske tragedije koristili su po potrebi i na „određeno vreme“, isključivo za domaću upotrebu i javnost… O tome ću pisati nekom drugom prilikom.

Neoprostivi su razlozi medijski neozbiljnog (ne)informisanja, koje je često sračunato na sprečavanje ozbiljnih pokušaja da se svet obavesti profesionalno, organizovano i istinito o dešavanjima i zločinima nad svim narodima  na ovom prostoru, što bi prvenstveno bilo u interesu Srbije i Republike Srpske. Pojedini mediji i političari u Srbiji su omogućili da se mnogo krvavog novca (milioni dolara) plati nekim, kako ih mediji skoro dve decenije predstavljaju u javnosti, „patriotskim i demokratskim organizacijama dijaspore, korisnim za Srbiju“. Nikakvu korist namučena Srbija od toga nije osetila, a ni videla. Milioni dolara nestali su poput šarenih laža, balona sa helijumom, koji se svesno puste da odlete u nepovrat… A kada se ta slika zaboravi, onda hajde „Jovo nanovo“!? O ovome ću, takođe, pisati opširnije…

Prve napisane reči u ovom tekstu su bile: „Da ne dužim…“. Slagao sam vas, ali ne namerno. Povukao me osećaj bezgranične tuge koju osećam decenijama, osećaj bespomoćnosti da promenimo ono što ne bi trebalo da dozvolimo da bude ovako kako jeste. To jeste, da kažemo svetu, da narod kome većina vas koji čitate ove redove pripadate, kao i ja koji sam ih napisao, nije takav kakvim ga opisuju, a još manje da je ceo naš narod kao što su neki pojedinci, živi ili mrtvi!

Internet svakim danom postaje sve moćnije sredstvo za prenos informacija. Sve navedeno može se učiniti dostupno javnosti putem Interneta, koji će u skoroj budućnosti biti primarni, a u nekim delovima sveta i jedini izvor informacija. Za svaku temu, pa i za pojedine ljude, medije ili dešavanja, postoje portali koji mogu biti od koristi svima. I onima među koje se odavno uselila tuga i beznadežnost, ali i onima kojima srce i ljudskost nalažu da saosećaju i ostanu solidarni sa svojim narodom u nevolji.

Internet portali:

www.dostabre.eu , www.nekorektno.net , www.ortodoxa.eu, www.serbiandiaspora.euwww.srpskadijapora.org , www.trothaboutserbs.info, www.notgenocide.info , www.killedserbsincroatia.info, www.killedserbsinkosovo.info , www.killedserbsinbosnia.info, www.killedserbsinsarajevo.info

Gore navedeni portali su manji deo od preko 40 internet stranica, koje sam zakupio (u verovanju da će biti od koristi srpskim naraštajima) i koji su aktivni. Svi su plaćeni unapred, u različitim vremenskim periodima, od jedne do 5 godina. Veličina prostora na portalima je u rasponu od pet do šezdeset gigabajta (5 – 60 GB) što nije mali prostor.

Koliko vas zna da je u Sarajevu – koji je u svetu poznat po „granatiranju muslimanskog stanovništva“ u periodu između 1992–1995. godine – u istom tom periodu ubijeno 3290 srpskih civila?! Ubijeno ih je i više, ali do današnjeg dana ovo je broj onih ubijenih koji su identifikovani, u institucijama obrađenih, dakle, dokazanih žrtava. Većina među tim srpskim ženama, starima i decom je ubijena na krajnje bestijalan način, hladnim oružjem – a svet o tome nema nikakvih saznanja?!! Zbog toga sam pored portala www.killedserbsinbosnia.info  otvorio poseban portal www.killedserbsinsarajevo.info. Zar ubijanja nedužne srpske dece, pred kojima je bio život, srpskih žena koje bi rađale novu srpsku mladost, zar to nije u simbiozi formulacije genocida? Ili su genocid, koji ne sme da se dovodi u pitanje, samo ubijeni i do zuba naoružanih muslimaski ratnici iz Srebrenice?

U priloženoj fotografiji pored imena portala, krstićem sa leve strane su obeleženi portali koje hoću da vam poklonim. Ali ovog puta neću sebi dozvoliti da bude kao što se desilo sa vremenom i hiljade preletelih, ili kolima predjenih kilometara, da bi se sastajali sa srpskim organizacijama i ljudima u Evropi, sa ciljem osnivanja Nacionalnog saveta srpskog rasejanja (NSSR). Oni kojima sam najviše verovao, istovremeno su se svojski trudili da od NSSR ne bude ništa. Slično je bilo i sa nekim ljudima u Srbiji, kojima sam takodje verovao, i sa kojima sam osnovao Asocijaciju za istinu o Srbima (IOS) a od njih posle osnivanja ni neke odgovornosti ni rada.

Ove portale dajem, ne prodajem, nego ih dajem bez ikakve nadoknade, što naglašavam samo da se zli jezici ne bi prevarili i govorili naopako, kao šti imaju običaj. Dakle dajem ih ili institucijama u Srbiji i Republici Srpskoj, ili organizacijama u maticama ili u rasejanju, grupama gradjana ili privatnim osobama. Daću ih onima koji imaju viziju, koji i hoće i mogu da urade za naš narod ono što je korisno, ono što bih ja hteo, ali što više ne mogu. Potrebno je da svi zainteresovani dostave na mail adresu janic@telia.com predlog i opis o tome šta bi radili sa portalom, za koji misle da ga baš njima prepustim…

Pored zakupljenih Internet portala, imam takođe veliku Arhivu, koja je, po proceni i rečima glavnog urednika jednog od dva najtiražnija dnevna lista u Švedskoj, „od neprocenjive istorijske vrednosti za srpski narod“. 

Arhiva je na više od 2 000 DVD-a i hard dikskovima:

3 diska od 3 TB, 4 diska od 2 TB, 21 disk od 1 TB, 1 disk od 750 GB,  6 diskova od 640 GB,  14 diskova od 500 GB

Čim budem imao snage i vremena, napisaću šta sve ima u toj arhivi, koja obuhvata period od raspada bivše Jugoslavije do danas, dake više od dve decenije. Ova digitalizovana arhiva može odmah da se preuzme u Beogradu, a eventualno zainteresovane institucije, profesori, književnici, studenti, ili grupe studenata, mogu takodje da na mail adrese janic@telia.com dostave njihovu zainteresovanost i opis kako misle da bi ovi video i audio zapisi, kao i drugi dokumenti, mogli da koriste za bolje sutra našeg naroda. Naše dece i dece njihove dece…

 

P.S.

Molim sve dobronamerne ljude u matici i rasejanju, kao i srpske informativne portale, da takođe objave ovaj dopis. Što se više zainteresovanih javi, imaćemo više osnova da verujemo da će među njima biti onih koji će uraditi mnogo što je u interesu Srbiji i Republici Srpskoj i njihovim građanima, našim rođacima. A biće i nas koji ćemo im u tome pomoći – koliko možemo.

 

(Nikola JANIĆ, KORENI – LIST SRBA U RASEJANJU)

 



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*