петак, децембар 15, 2017

Странац Мајевички

Ко је и какав је човјек, односно ко су и какви су људи који се могу подвести под овај наслов?
Било би преопширно да описујем могуће типове људи који се могу назвати странцима мајевичким, али морам да нагласим да их има свих старосних доби и узраста и да живе на свим континентима осим Антартика (ако није неки и тамо залутао као члан неке експедиције). Заједничко им је да су поникли на Мајевици и расијани по свијету вјетровима који односе људе, а доносе празнину како у срцима оних који остају тако и у срцима оних који одлазе.

Један такав вјетар, не сјећам се тог времена јер сам имао тек двије године, однио је и мог оца на крајњи сјевер Њемачке. Памтим тек ону годину када се појавио као странац у мом животу и пореметио својим присуством устаљени ред  који је до тада владао. Схватио је брзо да га се помало плашим и да не умијем да му се радујем, као што већина дјеце гастарбајтера нису научили да се радују родитељима који се враћају из печалбе, јер им је наметнуто да се радују поклонима које ће добити.


Био је то почетак краја идиличног сиромаштва у коме је живјела већина становника нашег родног краја, осим пар чиновничких породица које су постојале у Лопарама. Био је то почетак времена у коме ћемо стасати, полако се претварајући у конзументе који ће усвојити тудје обичаје, заборављајући полако своје, како оне свакодневне, тако и оне који су нам помогли да останемо оно што јесмо, упркос вијековном ропству.
Дакле, први човјек у мом животу који се могао назвати странцем мајевичким био је мој отац, један од милиона у армији гастарбајтера који су изградјивали послератну Њемачку и један од оних који су медју првима упаковали пар крпица и отишли у непознато, да својој породици обезбједе пристојан живот и могућност да као он не одлазе у печалбу.

После њега отишли су и остали знани и незнани и стигли до најудаљенијх тачака на кугли земаљској, а ми смо расли у убједјењу да никада нећемо морати да крећемо њиховим стопама јер нам је омогућено да се школујемо и одрастемо ухрањени, за разлику од наших родитеља који су до почетка шесдесетих па и седамдесетих година прошлог вијека били хронично неухрањени (не измишљам, добио сам овај податак из архива, а гласи да је најчешћи узрок болести код нас била неухрањеност).

Стасали смо у онакве људе у какве смо могли да стасамо у времену у коме смо живјели. Одгајали су нас на једној страни дједови и баке, добронамјерни и њежни, али збуњени временом у коме живе, а на другој страни систем који је наметао да је све што је старо, традиционално, вјерско и национално, аутоматски ружно и заостало, а да су државе у којима раде наши родитељи и сродници труле и покварене.
Одрастали смо увјерени да нећемо морати да одемо у те труле државе из којих добијамо скупе поклоне иако је тамо све ружно и труло, али смо се убрзо увјерили да ћемо морати и сами у печалбу пошто је држава у којој смо живјели била осудјена на смрт, иако то ми нисмо хтјели да прихватимо нити могли да разумијемо. Ипак, схватили смо да морамо да одемо, тако се број странаца повећао.
Постали смо она врста људи којој смо се до јуче подсмијевали, иако смо им често завидјели, па смо их називали Југошавабама, Југовићима, гастарбајтерима или једноставно странцима.

Држава се распала, умрла у агонији, а њени последњи смртни трзаји, грчеви у којима је умирала, однијели су стотине хиљада живота и створили још већи јаз измедју оних који су отишли и оних који су остали. За разлику од ранијих времена када су одлазили они који су морали да оду, дошао је тренутак да у нашем завичају остану они који не могу или немају гдје да оду.
Још увијек се они који су отишли називају Југошавабама, Југовићима, гастарбајтерима, али сад најчешче страницима, и како вријеме пролази термини као што су Југошвабо, Југовић и гастарбајтер полако нестају и странац заузима њихово мјесто. Странац, човјек који је странац у земљи у којој живи па и онда када се тамо родио или су му се чак и родитељи родили, странац је и на Мајевици и онда када је у печалбу отишао као одрастао човјек. Странац је у властитој породици, стари родитељи га гледају сумњичавао и вребају на сваку тудју ријеч коју је усвојио, па га нијемим погледима коре што је језик покварио. Странац је медју родјацима који не умију да се радују његовом доласку ако он није пропраћен поклонима. Странац је кад купује или оде у кафану да нешто попије јер сви трљају руке у нади да ће се понашати као овца којој је руно отежало па је вријеме да додје неко да га руна ослободи.
Годинама лупам главу како да спојим двије половине исте јабуке. Као јабуку видим мој народ, оне који су остали као једну половину, а оне који су отишли као другу половину јабуке, али не налазим ријешење јер су ове двије половине наставиле да се развијају након пресијецења па више не могу да се споје на мјесту гдје су пресјечене јер сваки пут кад покушам да их приближим појави се ријеч странац и поквари ми све замисли.

Изненада прошле године сам умјесто те ријечи, са којом сам се нажалост већ идентификовао, чуо ријеч која се ниоткуда појавила, а која описује све нас који смо отишли. Неко је, умјесто странци за нас рекао НАШИ. Одједном, истина стидљиво и још увијек ријетко, наши замјењују странце. Иако се ријеч странац чврсто усидрила у умовима како оних који су остали, тако и оних који су отишли, постоји нада да ће се израз НАШИ изборити за своје мјесто и да ћемо умјесто да будемо тудји остати своји.

26.12.2011
Миодраг Лукић

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*