Сви ми волимо своје, само како?
понедељак, 30 јануар 2012 15:01 Рубрика: вести Расејање
Чудна је то ствар са љубављу, оданошћу и свим другим врстама привржености,којима смо сви, без разлике ,склони према некоме или нечему. То је везано за наша лична осећања и наше искрене склоности. То је саставни део нас самих, и то показујемо на различите начине и у различитим ситуацијама.Све оно што се односи на породичне и пријатељске односе, које прихватамо сасвим логично, је ствар личних емоција и међусобних осећања, и о тим вредностима, у овом тексту и није реч.
Тренутно, најћешћа реч која се свакодневно изговара под нашим српским небом, је реч патриотизам. Волети своју земљу је сасвим нормална појава и свако је прихвата као логичну и сасвим разумљиву.Сматрати себе или друге искреним патриотама, може бити част и понос сваког појединца. У групном прихватању тог појма, огледа се истомишљеност, сагласност и јасно политичко опредељење које нас представља другима и ствара слику о нама.
Волети своју земљу је патриотско и родољубиво осећање и сматрам сасвим нормалном појавом, али погледајмо шта се све скрива у тој речи – патриотизам, и каквим је све бојама обојена.
Срећан и богат човек, искрени родољуб, има све разлоге да себе сматра патриотом. Његова социјална сигурност, имућност и сигуран живот на сунчаној страни наше српске обале, сасвим оправдава његово уверење.
Он не брине о стварима које су садржајни део оне другачије слике која нам је позната у нашој земљи. Србија познаје сиромаштво. Велика незапосленост и многи видови социјалне неправде кроз веома видно изражене многобројне примере тешког живота многих наших људи, дају слику једног другачијег патриоте и родољуба, и – не увек у лепим бојама.
То су гладни, незапослени , они који се боре за свој опстанак и опстанак својих најближих у најтежим условима живота, док на другој српској сунчаној обали, „језде“ велики џипови са затамњеним стаклима, док се по скупим ресторанима испијају скупа пића и бришу брци од ђаконија из снова… Гладнима се уз патриотски осећај, кроз горчину страха од сутрашњице, усађују и другачија веровања…
Тад патриотски осећај и оданост својој родној груди, постаје неуверљива појава, јер је сумња у некакву социјалну праведност оправдана, настаје реалан разлог за појаву отуђености од свега што им је до тад било свето.
Тад патриотска осећања губе своју снагу, па сиромаштво постје разлог неверовања у своју земљу, у владу која би о народу морала бринути, нестаје урођена љубав према своме, наслућују се сумње, разочарења бришу родољубље, руше урођену нам племенитост, оданост и верност према своме и својему.
Није реткост у данашњем српском свету, да млад човек, оспособљен кроз школовање, али без посла и без изгледа да га поштеним путем стекне, сасвим отворено жели да напусти своју кућу, своју средину, да оде у свет, далеко од свега што је његово, па и од осећања припадности својој земљи. Тешке су и болне такве одлуке, јер онај урођен осећај родољубља, сахранила је сама Србија у том младом стаблу, које је своје плодове и постојање тој Србији требало једнога дана и да врати.
У стотинама хиљада оваквих случајева, који су данас једна нормална и разумљива појава, рађа се и наредно питање које захтева објашњење и тражи одговор , што је сасвим оправдано.
Руководити једном државом и једним народом, часна је и изванредно одговорна дужност. Она захтева висок степен умности, знања и умешности, висок степен родољубља и патриотизма према свему што је наше, национално, државно и народно. У свету политике, а поготово у нашој земљи, политичка превирања и лутања од немила до недрага, оставила су свој негативан атрибут и у самом народу. Клица неповерења из почетка двехиљадитих година – данас је семе које је донело српској популацији прошлих десетак и више година, многа разочарења, и још више разлога, да у осећању родољубивости и патриотизма – сазри горко жито које ником више не служи за исхрану и одржавање живота.
Преварен српски народ, покраден од својих и туђих хазардера, остављен на ветрометини прљавих политичких игара, где се о судбини његовој, не размишља пуно, где је профит богатима важнији од глади и немаштине која куца на српска врата, где сопствена родна груда, нема своју свету вредност одбране, где се не помиње људска част и поштење – тај исти српски народ, има сасвим мало разлога да се кити својим урођеним патриотизмом и своје име представља с поносом.
Појам патриотизма у Србији је инструментализован, добио је један други колорит, обележен је тамним, а не светлим бојама, окруњен је сумњама, слутњама на још горе дане, батрга по нашој политичкој каљузи, у неверовању у било какву праведност, посрће губећи последње разлоге да се опет издигне.
Данас се у Србији патриотизмом ките лопови. Упорно проносе свој добар глас, непрестано настоје, да остатак преварених, увере да је лепо и корисно волети своју земљу. Они не нуде посао младима који су гладни , али и орни да себе докажу, да другима покажу. Те младе, лако препуштају другима, јер оставити их овде, гладне и без запослења, значило би дозволити им да се побуне, да почну протестовати, да се могу прикључити другим политичким тензијама, да могу изаћи на улице и постати опасност за олигархију, да би се у њима могао пробудити онај наш, исконски српски тврдоглави патриотизам, и да наши Солунци још увек имају унуке својих унука у којима тече српска крв.
Или кроз ону већ у старом Риму, проверену девизу: гладнима – хлеба и игара…
Сви ми волимо, само је питање колико и на који начин. Бити родољуб урођено је српском народу, који је својом крвљу, плаћао своју слободу. Народу који је волео и био вољен. Народу који је био поштен, и где је честитост једног јединог од нас, била слика нашег целог народа.
Данас је наше Србље расуто по целом свету. Милиони од њих су далеко од родне груде, али једно с тврдњом и поносом помињем: нико се од њих није одрекао својих корена. У срцу свакога живи успомена на кућно огњиште. На старицу мајку, на кумство, на крсне Славе и свете Иконе уз које смо одрастали.
Негде, где моћ политике прелази интересе самог народа, родољубље може и да трпи, да се заљуља у свом ходу, да посрне за трен, али само за трен.
Онима који су далеко, родна груда је света земља, и увек ће то бити, као и сећања на гробове који су неугашена буктиња наших осећања, наше оданости српском имену, части и поштењу које у себи носимо!
Патриотизмом се не може трговати. То није роба, то нису лажне речи. Може се трпети, може се гладовати и страдати.
Терор јачега и издаја су најтежи терет који један народ може понети. Ипак, тек да се не заборави, свако и свачије време има свој крај. Српски народ у себи носи семе родољубља, он повија своју главу под теретом и силом, али никад се није и неће предавати.
И као што свећа у свете дане, обасјава икону на зиду, тако и у српском народу живи бесмртним животом љубав према својој родној груди. Доћи ће дан када ће српски народ пронаћи прави начин да покаже своје лице, и,тад ће доказати свету – да туђе неће, али и да своје не да…
Јован М. Пидиканац
Придружите се дискусијама на форуму Одштампајте текст