субота, новембар 25, 2017

Заборављени српски ратник

„Овде у туђини, у непознатом свету, почивају вечитим сном српски ратни заробљеници из рата 1914-1919. године, који положише живот свој за отаџбину после дугог ратовања и много напора. Успомену ову подигоше им другови, браћа по крви и вери, српски ратни заробљеници логора Улм. Хеј, путниче, што пролазиш поред гробља непозната, стани мало и упознај оне што умреше тако прослављено“  су стихови који су уклесани ћирилицом и латиницом, као и на немачком језику.

 

Српско војничко гробље у Улму у протеклој години, стогодишњици почетка Великог рата, највише су посећивали Срби у немачкој покрајини Баден-Виртемберг. Сви који су желели и могли, отишли су да се поклоне сенима палих младих бораца у Првом светског рату, чији се посмртни остаци налазе на Градском гробљу у Улму.

 

Zaboravljeni srpski  ratnik

 

Споменик је дугачак четири и висок три метра, симболизује српског војника који лежи на камену у униформи са шајкачом, а под „уснулим“ каменим војником леже кости 142 српска ратника.

Посвећен је српским војницима, ратницима Дринске, Моравске, Тимочке дивизије, који су пали у немачко заробљништво. Подигла су га три преживела наредника, један поднаредник и два војника.

„Овде у туђини, у непознатом свету, почивају вечитим сном српски ратни заробљеници из рата 1914-1919. године, који положише живот свој за отаџбину после дугог ратовања и много напора. Успомену ову подигоше им другови, браћа по крви и вери, српски ратни заробљеници логора Улм. Хеј, путниче, што пролазиш поред гробља непозната, стани мало и упознај оне што умреше тако прослављено“ су стихови који су уклесани ћирилицом и латиницом, као и на немачком језику.

Споменик је рад вајара Карла Верлеа и скоро две деценије га редовно посећују свештенство Српске православне цркве, наши грађани као и представници српског конзулата у Штутгарта.

 

Десанка Деса Рајхле од 1946. посећивала споменик

Десанка Деса Рајхле од 1946. посећивала споменик

 

Открила га је Десанка Рајхле из Улма 1946. године, кад га јој је супруг Немац показао. Редовно га је посећивала скоро четири деценије, а приметила је да многи Срби никад нису чули за њега. Обавестила је и свештенике Српске православне цркве, који су из Штутгарта опслуживали и град Улм, који су редовно одржавали парастосе док није основана улмска парохија. Свештеници Слободан Миљевић и Радмило Маринко прикупљали су податке на који начин су страдали многи војници, као и њихова имена.

 

 

Брига о породици

До своје деведесете године Десанка Деса Рајхле, која је рођена у породици Анђелопој, у Мостару, посећивала је српско гробље. Сада, у 93. години, то више не може. У Немачку је стигла 1946. кад је имала 24 године. Отад је помагала браћи, сестрама и њиховој деци. Још за време Другог светског рата усташе су јој одвеле и заклале оца и најстаријег брата. Отад је преузела бригу о породици. Доскоро је редовно одлазила за Мостар, али сада више није у могућности и окружена је својим најмилијим који пазе на њу, као што је она пазила на њих.

Данашње младе генерације не знају да су Дунавом, реком која данас повезује многе европске државе, довожени заробљени ратници из Србије, који су били затворени иза бодљикаве жице. Они који су покушали да беже убијани су. Остали су послати на имања великопоседника и од претешког рада се преселили у вечност, стоји у документима Српске православне цркве у Штутгарту и Улму.

Многи Срби из Баден-Виртемберга сматрају да се страдање српских ратних заробљеника за време Првог светског рата никако не сме заборавити.

Од када је урађен 20-их година прошлога века па до 2010. на споменику ништа није рађено. Како је био запрљан и велики део обрастао маховином,истакнути друштвени радници из ШтутгартаНада и Реља Лукић у договору са представницима Цркве и Генералног конзулата Републике Србије у Штутгарту очистили су војничко гробље. Пошто нису имали довољно новца за реновирање, породица Лукић је преко своје фирме Кор добила неопходне дозволе и реновирала споменик.

При том су уз дозволу поправили и очистили и главну капију Градског гробља у Улму без икакве новчане надокнаде. Капија није могла уопште да се отвори, па се није ни могло прићи споменику. Управник гробља дуго се после тога захваљивао за огромну помоћ. Нада и Реља Лукић су тада били пресрећни и поносни што су на такав начин могли да се одуже тим младих војницима, који су заробљени у рату и доведени у заробљеништво где су оставили своје животе. Данас су Нада и Реља у пензији, али њихову улогу нико други није преузео.

Честе кише су учиниле да је споменик поново запрљан, па је изгубио онај сјај који је имао након чишћења пре пет година. Можда то поново некоме засмета и очисти га и бар на тај начин ода пошту многих настрадалим српским ратницима у време Великог рата. Припадници других народа прошле године су организовали трибине, изводили позоришне комаде, штампали брошуре и књиге у којима су истицали своје учешће у рату и допринос победи савезника, а српски народ је доспео у ситуацију да се Србија криви за избијање Првог светског рата, као што се већ годинама учи по школама за Западу.

На том пољу су заказали сви – и држава, и Црква, и српска дијаспора.

 

(К.Крстић Тадић)

 

 

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  SRBIN OD SRBINA   |  четвртак, 09 април 2015 21:49

    Многе вредности своје смо заборавили. Много истине никада нисмо научили, и дана нас лажу и обмањују. И питам се докле више тако, зар се нису уморили. Међутим, разумем и схватам да нису. Сценарио им је још увек преко 500 година још увек исти. Само су глумци нови, нова лица без имена и презимена. Лица без моралних и културних вредности, без достојанства. И оно што су они, то намећу и чине мени и мом народу, Србима…

    Србски војник је увек био достојанствен, поштен и частан човек. Док данас ове протуве на власти уништише свако достојанство народу, народним вредностима, и погазише све што се могло погазити…

    Недозволимо им више да ми, а и нама интелект вређају… Да ме морално, материјално понижавају и уништавају…
    Доста је било тога… Сетимо се речи нашег великог хајдука и његових речи: ,,Главу даје КРАИЈИНУ НЕДАЈЕМ!!!“

    ИЛИ СЕТИМО СЕ ДРУГОГ НАРОДНОГ ХЕРОЈА, ХАЈДУКА И ЊЕГОВОГ ПОСТУПКА… КУБУРУ ТРЖЕ, И МЕТАК У ЏЕБАНУ ПОШАЊЕ…

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари