subota, jul 20, 2019

Zaboravljeni srpski ratnik

„Ovde u tuđini, u nepoznatom svetu, počivaju večitim snom srpski ratni zarobljenici iz rata 1914-1919. godine, koji položiše život svoj za otadžbinu posle dugog ratovanja i mnogo napora. Uspomenu ovu podigoše im drugovi, braća po krvi i veri, srpski ratni zarobljenici logora Ulm. Hej, putniče, što prolaziš pored groblja nepoznata, stani malo i upoznaj one što umreše tako proslavljeno“  su stihovi koji su uklesani ćirilicom i latinicom, kao i na nemačkom jeziku.

 

Srpsko vojničko groblje u Ulmu u protekloj godini, stogodišnjici početka Velikog rata, najviše su posećivali Srbi u nemačkoj pokrajini Baden-Virtemberg. Svi koji su želeli i mogli, otišli su da se poklone senima palih mladih boraca u Prvom svetskog ratu, čiji se posmrtni ostaci nalaze na Gradskom groblju u Ulmu.

 

Zaboravljeni srpski  ratnik

 

Spomenik je dugačak četiri i visok tri metra, simbolizuje srpskog vojnika koji leži na kamenu u uniformi sa šajkačom, a pod „usnulim“ kamenim vojnikom leže kosti 142 srpska ratnika.

Posvećen je srpskim vojnicima, ratnicima Drinske, Moravske, Timočke divizije, koji su pali u nemačko zarobljništvo. Podigla su ga tri preživela narednika, jedan podnarednik i dva vojnika.

„Ovde u tuđini, u nepoznatom svetu, počivaju večitim snom srpski ratni zarobljenici iz rata 1914-1919. godine, koji položiše život svoj za otadžbinu posle dugog ratovanja i mnogo napora. Uspomenu ovu podigoše im drugovi, braća po krvi i veri, srpski ratni zarobljenici logora Ulm. Hej, putniče, što prolaziš pored groblja nepoznata, stani malo i upoznaj one što umreše tako proslavljeno“ su stihovi koji su uklesani ćirilicom i latinicom, kao i na nemačkom jeziku.

Spomenik je rad vajara Karla Verlea i skoro dve decenije ga redovno posećuju sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve, naši građani kao i predstavnici srpskog konzulata u Štutgarta.

 

Desanka Desa Rajhle od 1946. posećivala spomenik

Desanka Desa Rajhle od 1946. posećivala spomenik

 

Otkrila ga je Desanka Rajhle iz Ulma 1946. godine, kad ga joj je suprug Nemac pokazao. Redovno ga je posećivala skoro četiri decenije, a primetila je da mnogi Srbi nikad nisu čuli za njega. Obavestila je i sveštenike Srpske pravoslavne crkve, koji su iz Štutgarta opsluživali i grad Ulm, koji su redovno održavali parastose dok nije osnovana ulmska parohija. Sveštenici Slobodan Miljević i Radmilo Marinko prikupljali su podatke na koji način su stradali mnogi vojnici, kao i njihova imena.

 

 

Briga o porodici

Do svoje devedesete godine Desanka Desa Rajhle, koja je rođena u porodici Anđelopoj, u Mostaru, posećivala je srpsko groblje. Sada, u 93. godini, to više ne može. U Nemačku je stigla 1946. kad je imala 24 godine. Otad je pomagala braći, sestrama i njihovoj deci. Još za vreme Drugog svetskog rata ustaše su joj odvele i zaklale oca i najstarijeg brata. Otad je preuzela brigu o porodici. Doskoro je redovno odlazila za Mostar, ali sada više nije u mogućnosti i okružena je svojim najmilijim koji paze na nju, kao što je ona pazila na njih.

Današnje mlade generacije ne znaju da su Dunavom, rekom koja danas povezuje mnoge evropske države, dovoženi zarobljeni ratnici iz Srbije, koji su bili zatvoreni iza bodljikave žice. Oni koji su pokušali da beže ubijani su. Ostali su poslati na imanja velikoposednika i od preteškog rada se preselili u večnost, stoji u dokumentima Srpske pravoslavne crkve u Štutgartu i Ulmu.

Mnogi Srbi iz Baden-Virtemberga smatraju da se stradanje srpskih ratnih zarobljenika za vreme Prvog svetskog rata nikako ne sme zaboraviti.

Od kada je urađen 20-ih godina prošloga veka pa do 2010. na spomeniku ništa nije rađeno. Kako je bio zaprljan i veliki deo obrastao mahovinom,istaknuti društveni radnici iz ŠtutgartaNada i Relja Lukić u dogovoru sa predstavnicima Crkve i Generalnog konzulata Republike Srbije u Štutgartu očistili su vojničko groblje. Pošto nisu imali dovoljno novca za renoviranje, porodica Lukić je preko svoje firme Kor dobila neophodne dozvole i renovirala spomenik.

Pri tom su uz dozvolu popravili i očistili i glavnu kapiju Gradskog groblja u Ulmu bez ikakve novčane nadoknade. Kapija nije mogla uopšte da se otvori, pa se nije ni moglo prići spomeniku. Upravnik groblja dugo se posle toga zahvaljivao za ogromnu pomoć. Nada i Relja Lukić su tada bili presrećni i ponosni što su na takav način mogli da se oduže tim mladih vojnicima, koji su zarobljeni u ratu i dovedeni u zarobljeništvo gde su ostavili svoje živote. Danas su Nada i Relja u penziji, ali njihovu ulogu niko drugi nije preuzeo.

Česte kiše su učinile da je spomenik ponovo zaprljan, pa je izgubio onaj sjaj koji je imao nakon čišćenja pre pet godina. Možda to ponovo nekome zasmeta i očisti ga i bar na taj način oda poštu mnogih nastradalim srpskim ratnicima u vreme Velikog rata. Pripadnici drugih naroda prošle godine su organizovali tribine, izvodili pozorišne komade, štampali brošure i knjige u kojima su isticali svoje učešće u ratu i doprinos pobedi saveznika, a srpski narod je dospeo u situaciju da se Srbija krivi za izbijanje Prvog svetskog rata, kao što se već godinama uči po školama za Zapadu.

Na tom polju su zakazali svi – i država, i Crkva, i srpska dijaspora.

 

(K.Krstić Tadić)

 

 

 

 

 



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

1 komentar

  1. Comments  SRBIN OD SRBINA   |  četvrtak, 09 april 2015 21:49

    Mnoge vrednosti svoje smo zaboravili. Mnogo istine nikada nismo naučili, i dana nas lažu i obmanjuju. I pitam se dokle više tako, zar se nisu umorili. Međutim, razumem i shvatam da nisu. Scenario im je još uvek preko 500 godina još uvek isti. Samo su glumci novi, nova lica bez imena i prezimena. Lica bez moralnih i kulturnih vrednosti, bez dostojanstva. I ono što su oni, to nameću i čine meni i mom narodu, Srbima…

    Srbski vojnik je uvek bio dostojanstven, pošten i častan čovek. Dok danas ove protuve na vlasti uništiše svako dostojanstvo narodu, narodnim vrednostima, i pogaziše sve što se moglo pogaziti…

    Nedozvolimo im više da mi, a i nama intelekt vređaju… Da me moralno, materijalno ponižavaju i uništavaju…
    Dosta je bilo toga… Setimo se reči našeg velikog hajduka i njegovih reči: ,,Glavu daje KRAIJINU NEDAJEM!!!“

    ILI SETIMO SE DRUGOG NARODNOG HEROJA, HAJDUKA I NJEGOVOG POSTUPKA… KUBURU TRŽE, I METAK U DŽEBANU POŠANJE…

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*